Будни сањамо завичај!!
Мр Миле Дакић, историчар и писац, председник Удружења прогнаних Срба из Хрватске, говори о српском погрому, безнадежном полажају наших сународника у матици и свом стваралаштву
Будни сањамо завичај!!
У Хрватској у недавном рату потпуно је уништено 87 православних цркава, а 195 је оштећено, порушено 45 парохијских домова, док их је 57 у руинираном стању. Други светски рат и комунистичка власт задали су Православљу још веће ударце. Прошле године преко 28.000 Срба затражило је промену имена и презимена, наравно, у католичка, хрватска – мр каже Миле Дакић
Мр Миле Дакић један је од малобројних стваралаца, писаца, песника, чија драгоцена, аутентична дела, у правој мери, нису позната јавности. Овај историчар, а прогнаник и представник Срба из Хрватске сличних судбина, говори о својим књигама, потресним судбинама наших сународника, који су по ко зна који пут, доживели голготу у Хрватској. Наравно, Дакић из свог угла сагледава сву ту трагику, уз пут, верно је бележећи. Упозорава на безнадежан положај унесрећених породица, које су попут многих, овде заборављене од свих. Што је најтрагичније, од своје државе Србије!
|
Протерано
је у Србију и Црну Гору преко 405.000 наших сународника, |
- На челу сте Удружења за помоћ избеглих и прогнаних из Хрватске више од 10 година. Како функционишете и да ли вас, и ко помаже?
– Шта рећи о немаштини, јаду. Некад смо као Удружење били признати, по- магани. Имали смо пристојне канцелари- је у "Београђанки". После отобарских промена "ударише" нам станарину од (тада) 1000 немачких марака. Били смо присиљени да се преселимо у Ломи- ну улицу. Овде смо отворили компјутер- ску школу за избеглице. Да није било повремене помоћи Католичке цркве не би никада прорадила. И то је стало пре 6 година. Држава Србија нас никада ди- ректно није помагала. Волонтери смо за читав прошли период. Муку мучимо да прикупимо средства за станарину и телефон за протеклих 7 месеци. За 2007. годину је у буџету Србије оси- гурано 8 милиона динара, а тим сред- ствима располаже Комесаријат. Остала су неискоришћена. Није ми јасно зашто о нама нико не брине. Испада, да је државна политика, па и Комесаријата против нас. Србија неће да покрене проблем примене међудржавних и међународних уговора о нама. Само да се то оствари за нас убоге и напуштене, било би много мање проблема. Ради се, наиме, о Споразуму између СРЈ и Хрватске из 1996., Споразуму о сукцесији из 2001. и Сарајевској декларацији 2001. године. Потписано је и ратификовано. А, све – "мртво слово" на папиру. Не знам зашто Србија ћути, због чега Комесаријат држи празне станове изграђене за нас избеглице, пре више од пет година. Данас прогнани у Србији плаћају око 10 милиона евра месечне станарине (то је непознаница у свету), а Комесаријат плаћа "Инфостану" за неусељене избегличке станове. Само у Београду је 28 празних станова. Не постоје речи којим бих могао да етикеторам такав став званичне политике према своме народу, паћеницима у својој земљи, а још у стању егзодуса.
- Од чега живите и како се сналазите?
– Према подацима Дирекције за инострано пензионо осигурање Србије, више од 20.000 пензија из Хрватске није решено. Добио сам хрватску пензију после више година заузимања ОЕБС-а за мој случај. Пензија ми је толико мизерна, да њен износ не бих помињао. Међутим, има породица, поготово у избегличким центрима који су на рубу егзистенције, годинама. Да ли се ико запитао како је њима? На хиљаде је интелектуалаца, који немају посао. Архитекте, инжењери, професори, правници овде копају, зидају, физикалишу, да би преживели.
- Колико се Срба вратило у Хрватску после прохујалог погрома ?
– То нико не зна осим Републике Хрватске - државна тајна. Нема пописа и анализа. За Хрватску су се "вратили" сви који су узели њена документа, па и ја који још нисам био тамо. Кажу да сам срећан, јер нисам видео тамошњи српски јад и пропаст. Хрватска тврди да се вратило око 130.000 наших сународника. Камо среће!! Други, опет, кажу да се на огњишта повратило 60.000, а ми у Удружењу мислимо да је реална статистика - 25.000 повратника. Процес етничког чишћења траје. Али, кога то интересује?! То је за многе прошло време.
- Има ли, ипак, наде за повратак српског народа?
– Свако "невреме" мора да прође. То нас храбри, даје нам наду. Мењају се убрзано глобални односи у свету. Алтернативе су повратак на поштовање међународног права, или на самоуништење. Тако политика прогона и геноцида према српском народу мора стати, или ће се изродити свеопшти хаос великих размера. Само је српском народу у Хрватској на развалинама друге Југославије насиљем одузета конститутивост стицана и стечена жртвама кроз векове. Сви затварају очи, па и мајка Србија. Таква отуђења морају доживети слом. Надам се неком времену, када ће сви зажалити, што су насиљем, огањ мржње убацили у туђе куће, станове, дворишта и завичаје.
- Колико је православних цркава и манастира порушено у недавном рату, а колико је обновљено?
– Према објављеним подацима покојног др Слободана Милеуснића у књизи: "Духовни геноцид 1991-1995-1998" издање Музеја СПЦ, у Хрватској је потпуно уништено 87 православних цркава, а 195 је оштећено, порушено 45 парохијских домова, а 57 их је у руинираном стању. Други светски рат и комунистичка власт задали су још веће ударце Српској православној цркви, усташки режим физички, а комунистички духовно и физички. Православне цркве у Другом светском рату била су места масовних убистава српских цивила, као што је то било: у Глини, Војнићу и Садиловцу. На овим светим местима усмрћено је 2.327 српске нејачи, међу којима 153 малишана.
- Располажете свакако релевантним подацима колико је Срба у поменутом рату страдало, а колико протерано из Хрватске?
– Три године у Влади РСК био сам председник Комисије за ратне и злочине геноцида. Сачувао сам свој "Ратни дневник", којег ћу, дођу ли боља времена, објавити. Књига од око 800 страница. У њој је записано шта се свакодневно дешавало, како смо копнили и нестајали. Својеврсна документација о убиствима. И у овом рату се доказао, као истинит, запис српског интелектуалца Вељка Кораћа 1944. године: "У овом проклетом рату иза свачијих стопа капље крв". Та реченица била је довољна да Партија убије овог српског интелектуалца који је онако млађашан, а уман, говорио пет светских језика. У свом Дневнику он тугује и плаши се да савезници у Риму 1943. не бомбардују дела великих италијанских уметника!! Није он стрељан по пресуди. Оптужен је, замислите, за сарадњу са Гестапом. И заклан. Учинили су то Срби по диктату других. Сада се рачуни наплаћују недужнима и невинима. Дефинитивних података српских губитака недавне ратне олује још нема. Они су приближно истражени. Помиње се "цифра" око 7.000 убијених. Према попису избеглица у Србији и Црној Гори из Хрватске је протерано у обе републике преко 405.000 наших сународника, од којих је 141.887 невољника из хрватских градова. Штета што су Срби напустили своју традицију бројења мртвих!! Трагедија је и парадокс, што је реалност таква да у свету нестају они народи чији су национална идеја, водиља, вођство и интелигенција, ослобођени мржње према другима. По томе се ми Срби не уклапамо у савремене токове.
- Како коментаришете оснивање Православне гимназије у Загребу?
|
Србија се поноси својим научницима Николом Теслом и Милутином Миланковићем. Нико не види да су њихови завичаји пусти, без српскога рода. Ако се река одрекне својих притока и она усахњује и нестаје... |
– То је само "наручени декор" за свет и Европску унију. Лицемерје. Да се види, колико је Хрхатска одмакла у "позитивном смислу" у демократским променама. Мишоловка за неупућене и наивне. Право питање би била за хрватске, па ако хоћете, и европске политичаре: "зашто је до сада у Хрватској око 28.000 Срба затражило промену имена и презимена, наравно, у католичка? Зашто се српском народу не враћају кроз векове стечена права? Зашто су у српским крајевима на удару промене хиљада топонима о чему пише проф. др Светозар Ливада? Зашто се Срби не враћају? Да ли постоје и које су препреке, или је то "дивљи народ који неће својој кући"!?
- Ко има морално право од српских политичара да се "извињава", за, пре свега, нама наметнути рат?
– Не могу се извињавати за оно што нисам учинио. Не разумем оне који то чине. Осим тога ниједно извињење не може сакрити учињени злочин. То је трајни белег ужаса, ма ко да га је починио. Имало би смисла да се злочинци некако извињавају својим жртвама. А, то је видите и сами кроз историју, немогуће. Вили Брант се није извињавао, него поклонио сенама убијених. Ко год мисли да је време за покајање, да је крив - нека то ради. Али, не због личних политичких амбиција. То је крајње лицемерје. На подручју НДХ је убијено преко милион Срба, а у протеклом рату је усмрћено и протерано приближно око пола милиона наше нејачи. Има ли разлике између трајног прогонства и убиства? Нико се не извињава од починилаца, већ упорно слави дан масовног изгона.
- Да ли сте упознати с чињеницом да је српска дијаспора у Француској уз помоћ својих пријатеља Јермена, Руса и Грка покренула иницијативу за признање геноцида којег је усташка НДХ учинила српском народу за време Другог светског рата?
– Све ово зависи од нас самих и наших пријатеља. Мира неће бити док истина не уђе у сваку кућу и свачије двориште, ма колико она била тешка. Над Србима у Хрватској извршен је у Другом светском рату класичан геноцид. "Неко" - као да је гледао у Резолуцију Генералне скупштине УН из 1948. године бр. 260 којом је усвојена Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Као да су се усташе "стриктно придржавале", како да на "најефикаснији" начин почине геноцид. Опис појма геноцида српски народ у Хрватској осетио је на својој кожи. Деценијама се упорно ћути о томе. Зар није геноцид, између осталог, убити у Јасеновцу само 19.432 деце с подручја Козаре? Шта је протеривање пола милиона Срба из Хрватске у прохујалом рату и коренито затирање њихових завичаја и огњишта? Бацити у крашке јаме Јадовна на Велебиту неколико десетина хиљада Срба, па онда тврдити да није геноцид. То је ужас у људским главама и душама. Као деветогодишњи дечак гледао сам 195 убијених жена и деце у Петровој гори. Кажу ми да то није геноцид. Не боје се ни Бога, ни људи. Срби се морају обожити, да би схватили дубине провалија које нас вребају. Ако не проговоримо ми, свесни и добронамерни, хумани и одговорни пред историјом, истином и будућим генерацијама, проговориће неко други на начин који нико нормалан не прижељкује. Одгађање зла за нерођене и невине. Злочини су нешто мрско и нељудско. Они замагљују људски ум. Урушавају наду у светлију будућност човечанства. Морамо да схватимо, да се једним убиством никада не убија само један човек.
- Како процењујете садашњи положај српског народа у Хрватској?
– То је табу тема свугде, па и у Србији. Апсурда ли!! Србија се поноси својим научницима Николом Теслом и Милутином Миланковићем. Нико не види да су њихови завичаји пусти, без српског рода. Ако се река одрекне својих притока и она усахњује, нестаје. Хрватска је зацртала у својој политичкој и државничкој стратегији да српски народ мора да нестане или се претопити. Нико не поставља питање: шта се то десило с донедавно равноправним народом у Хрватској? Изгон Срба из хрватских градова, где рата није било, сведочи о суштини протеклог рата. Протерана је наша интелигенција. То је тежак ударац. Не може се замислити ни један народ без националне - културне, образовне, научне авангарде. О садашњем трагичном, за све нас, погубном стању наводим недавно објављени шокантан податак да је 2007. године у Хрватској преко 28.000 Срба затражило промену имена и презимена, наравно, у католичка, хрватска.
- Пишете књиге о историји српског народа, приповетке и песме, потресна сведочанства о страдању српског православног народа у Хрватској.
– Пуних 40 година стварам. Прву књигу сам објавио 1967. Те године сам путовао у Русију као постдипломац Института Правног факултета у Загребу. Кад сам се вратио дочекан сам с великим оптужбама општинског руководства у Војнићу. Носили су моју књигу: "Петрова ми гора мати" и говорили да сам долијао. Да, пишем о усташким злочинима, распирујем мржњу, да је на корицама српска застава, за коју нису знали да је креација познатог хрватског сликара Бориса Догана. Општински комитет за Војнић донео је одлуку да се "ограђује" од моје књиге. Све су то, нажалост, били моји сународници примитивног соја, неписмени, форсирани од хрватског руководства у чисто српским крајевима, какав је био Војнић. Уследиле су позитивне критике у новинама. Лед је пробијен. Више нисам имао великих проблема, осим сталних финансијских контрола и тражења грешака у Меморијалном парку "Петрова гора", где сам 28 година био директор. Знао сам написати и понешто преко воље, да бих "прогурао" истину о свом народу. Морао сам се сналазити да би јавност сазнала за исповест убијене Миле Џодан у усташким злочинима, како су клали њу, њену 11-годишњу ћерку и многе других...
- Објављујете приповетке и песме!
– Највише сам објавио у новинама у време протеклог крвавог, прљавог рата. Писао сам о издаји, походима на Ср- бију, о отуђеним људима у рату, о бив- шим соколима – генералима, о завича- ју, својим најближима, али и о љубавним заносима. Сада је у штампи збирка под насловом: "Ломаче". Објавио сам до сада 28 прича о аутентичним ликовима и догађајима из мог завичаја. Књига из 2007. "Бол у прсима", добила је високо признање Академије "Иво Андрић". Па, прича: "Света Петка у пла- мену". И због ње сам имао проблема од локалног хрватског руководства. Она је истинита и трагична. Открио сам да је главни заповедник убијања и па- љења Срба у православној цркви Света Петка, усташа Латковић. После рата је био један од челних људи у фирми "Ђуро Ђаковић" у Славонском Броду. Позва- ли су ме у УДБ-у и наредили да се не мешам у "њихов посао", те ме још убеђивали да је он - крвник Латковић "одрадио" врло корисне ствари за државу после рата.
- Коју бисте приповетку издвојили као најпотресније сведочанство?
– Мислим да је то "Бастаја", у којој су саткане све наше трагедије, судбине, заблуде, наде, наивности. Свакако да су ту и: "Света Петка у пламену", " Хрват на српском нумеру", "Жути мрави", "Љубица" и "Крушка Илије митраљесца". У сам врх трагичних судбина спадају и необјављене: "Мајка Мила Џодан" и "Сведок".
- Да ли је понешто из вашег списатељства аутобиографског карактера?
– Аутобиографског има и у причама: "Љубица". То ми је сестра, па "Драгана", моја ћерка у приповетци "Хрват на српском нумеру" описана је језива судбина женине мајке, у причи "Ђедов млин", деда Илија је отац моје мајке Драгице, и његова трагедија. Ту је и "Школски друг" и "Седок", затим, приповетка "Продајем кућу". Ове необјављене потпуно су аутобиографске.
- Из ваших приповедака извире туга за родним крајем. Шта за вас значи завичај?
– Учили су нас комунистички идеолози да прави људи - пролетери немају отаџбине, завичаја. Боже, каква заблуда? Мислим да је губитак завичаја један од највећих несрећа за сваког човека. Све се може некако покрити копреном заборава, али не и отимање завичаја. Он је део мене, мог бића, младости и целокупног памћења. Протерати насилно било кога из свог гнезда прворазредни је злочин. Типичан је облик геноцида. Прогоном су нас ишчашили из прошлости и одузели нам наду у будућност. Завичаји су непрекидно у нама. Нема ноћи када нисам тамо. И будни сањамо завичај. Болан терет којег не скидам са себе.
- Како на вашу књижевност гледа актуелна власт у Хрватској?
– Боље је да ме питате како на њу гледају Срби у структурама хрватске власти. Покушао сам да успоставим контакте, да понешто објавим у српским гласилима, али ништа од тога. Коментар је, признаћете, сувишан. Ово није однос само према мени.
- Има ли интересовања за превод ваших дела на друге језике?
– До сада је једна књига преведена на енглески језик: "Српска Крајина, историјски темељи и настанак", објављена 1994. године Тешко је из избегличке чамотиње и подстанарства у Београду, више од 12 лета, бавити се неким маркетингом у иностранству, поготово, ако је реч о национално-патриотском штиву, које је чак и у самој Србији на најнижој лествици вредновања. Ко овде још цени патриотске писце, песнике? Ми смо превазиђена "ставка".
Биљана Живковић
ИЗДАЈА
Све издаја до издаје
неко срамно вријеме тече
издајничко доба траје
народ трпи мртве прти
свуда уз нас смрт до смрти
спомињу се труле вође
корупција и Армија
тајне слиле и стихија
Нема циља све се клима
неко мућка животима
смије нам се зла судбина
Један народ а три владе
све се руши све пропаде
ако даље тако буде
и Крајину и Србију
сустићи ће клетва свију
од Косова до Бороба
српских рака и костију
( Книн, марта 1992. )
Извор: Морача-Розафа
Везне вијести: