Леже ли на „лединици“ у Подгљивљу заборављени мученици из Придворачке јаме?

 

Пишите ви шта хоћете, али од тога неће бити ништа, као што ни досад ништа није било! – рекао је новинару „Моје Херцеговине“ један стари Требињац, који има вриједна сјећања. И додао да је то испричао мени лично јер сам га питала, али да забрањује да наведем његово име! Да неће да буде дио моје приче. Ко би то замјерио човјеку са седамдесетогодишњим лошим искуством поводом ове „ствари“? А ради се о посмртној судбини мученика из Придворачке јаме. О информацији да се на „лединици“ преко пута капеле на улазу у требињско гробље, дијелу који је изузет од давања локација за нове гробнице, а гдје је 06. октобра 1941. сахрањено 13 придворачких мученика – још увијек налазе неки од њих! Можда и седморица, колико је 1999. у васкршњем броју „Видослова“, навео Божидар Чучковић. Наиме, у тексту „Придворачка јама у Требињу“, Чучковић помиње да ту још увијек леже: Кукурић Лазар, Маџар Јово, Пиџула Божо, Пиџула Милорад, Соколовић Алекса, Ћурић Благоје и Ћурић Ђорђе. Без крста и обиљежја. Затрављена ледина. Слободан пролаз…

А захваљујући том дугом сјећању поштеног човјека, сазнала сам да су 1941. постављени дрвени крстови, те да их је само вријеме „докрајчило“. Једноставно су иструлили и нестали – остала је само ливада. Да је једна група Требињаца тражила од предратне Општине да се то мјесто обиљежи, али да није било ни одговора. Да су прије неколико година обновили захтјев градској власти да се ту направи крсно обиљежје, а да још нема одговора…

 

У гробљу се води као „неупотребљив терен“

Шта да у оваквој ситуацији ради новинар, сем да куца од врата до врата и тражи одговоре? Прво, наравно, код Смиље Глушац, шефа радне јединице Градско гробље Подгљивље (припада Граду, али је дато на газдовање Комуналном). Она је за „Моју Херцеговину“ потврдила да се на десној страни од улазне капије у гробље (на којој је табла о службама у гробљанском храму Благовијести), испод чесме; налази локалитет од око 100 квадрата, који је ледина. „Откад сам ја овдје, а и моја претходна колегица Јадранка, водимо је као ‘неупотребљив терен’ и нисмо ту никад давали локације за гробнице, иако су постојали и захтјеви и неки притисци. Наиме, 60-их година прошлог вијека, када је Комунално добило градско гробље на управу, речено нам је да је ту ‘неуредан терен’, односно стари гробови, а највјероватније жртве из Првог и Другог свјетског рата. Има индиција да су ту људи који су вјешани у улици од старе поште према парку и, можда, а ја нисам сигурна, да има и тих из Придворачке јаме. Прича се да је тада била литија од Придвораца до Подгљивља и да су сахрањени у Подгљивљу, али ко и како, ја то не знам. Једноставно нисмо наслиједили документацију о томе. Вјероватно је родбина неке и пренијела..“, износи Смиља Глушац податке које управа гробља има о тој „лединици“.

Смиља Глушац

Пошто они тек од 60-их воде евиденцију, знају да је Бошко Шакота пренијет јер му је родбина направила посебну гробницу у близини. Такође је дошла до податка да се у другим гробницама налазе Андријашевић Михајло и Бабић Трифко. За осталу тројицу придворачких мученика који су ту сахрањени 1941. године, а које Чучковић не наводи да су остали 1999. (Миљановић Јаков, Миљковић Стеван и Стијачић Обрен), у управи гробља немају податке, па она мисли да су пренијети раније. „Ја сам консултовала претходну колегицу Јадранку – она нема евиденцију да је неко пренијет. Несигурно је било то радити без анализе антрополога, јер су то већ застарјеле кости. А и нису била сигурна гробна мјеста. Или је неко од родбине често долазио и био сигуран гдје је одређени покојник. А можда пренос није ни пријављен ни евидентиран. Дешава ми се и дан-данас да наиђем и видим да породица самоиницијативно раскопава гроб! Људи не знају да то треба пријавити Комуналном, а ако нисте наишли на њих, то прође тако. Није гробље под стражом…“, појашњава Глушац.

 „Ако је и било преноса под нашом управом, то је вјероватно било у надлежности свештенства. Мени је Јадранка исто рекла да су проте Сенко и Брењо сваке године служили парастос у њихову част. Ако има евиденција, тиме се бавила Епархија и свештенство, пошто смо ми само давали одобрење да их могу пренијети са тог локалитета. Знате, наше су обавезе: одржавање, парцелизација и евиденција ко је на ком мјесту сахрањен. Али је чињеница да се тај терен не дира. А ако би неко хтио да нешто ради ту, требао би добити налог и од тужилаштва и од града да се то све испита и утврди тачно стање ствари, а врло тешко, вјерујте…“, с уздахом завршава причу за „Моју Херцеговину“ Смиља Глушац.

Свештеници само служе обреде

Али је свештеник Младен Жуловић, старјешина Саборног храма Преображења Господњег у Требињу, прецизирао за овај портал: „Пошто Црква не располаже градским гробљем Подгљивље, нема ни увид о тренутном стању на парцелама и гдје је ко сахрањен, односно, свештеници само служе обреде по позиву. Надлежни свештеник Немања Дражић, који служи литургију сваке суботе у гробљанском храму Благовијести, служи и помен за све упокојене и страдале, па и придворачке мученике “. Такође, да Црква поздравља идеју да се постави крсно обиљежје на мјесту гдје су сахрањени придворачки мученици.

 

Шта каже Град?

Поводом овог проблема, уредник „Моје Херцеговине“ лично се обратио градоначелнику Вучуревићу, с питањем да ли је у његовом мандату Граду Требиње предат захтјев да се направи крсно обиљежје на мјесту гдје су 06.10.1941. сахрањене жртве из Придворачке јаме? Градоначелнику није познато да су добили такав захтјев, не зна гдје је та локација, нити зна ишта о томе. Иначе, зна да су помагали око обиљезавања Придворачке јаме, а мисли да су све породице пренијеле своје чланове…

„Морална дужност према жртви мог оца“

Послије новинарске истраге по институцијама, остају нам Требињци који се сјећају и они који имају лични однос према покојницима. Као Слободанка Тановић, чији је отац Јефто Шкоро, скупа са Васом Поповчевићем јер су били заједно везани – побјегао са Придворачке јаме. А вратио се у Требиње након мјесец и по јер „није могао без дјеце“, а Италијани су прекинули покољ и обуздали усташе. Иначе, Шкоро је оставио у Требињу четворо дјеце из првог брака, а другу супругу (Слободанкину мајку), у осмом мјесецу трудноће. Али је затекао само троје дјеце: Борику (13), Рајка (9) и новорођену Слободанку. Двије старије кћерке: Десанка (18) и Анђа (16,5), умрле су напречац, дан за даном (2. и 3. јула). „Цркле су од туге за својим оцем, ништа друго! Оне умрле за нашим Јефтом, а зар ја да престанем свједочити колики је херој и људина он био…“, емотивно, али са чврстином одлуке која је утемељена у најранијој младости, почиње своју причу Слободанка Тановић. Причу о оцу који је, 3,5 мјесеца послије злочина, сишао у Придворачку јаму…

„Мени су прије рата многи поручивали, и то ‘Срби’, да ‘завежем лабрњу’ и да више не причам! Али ја никад нисам престала да причам шта се десило са мојим оцем и шта је он видио кад је сишао у Придворачку јаму. Нити сам се бојала да увијек и свима износим његово свједочење, које ми је оставио преко мајке Даринке. Увијек сам се поносила што сам имала мог Јефта за оца!“

 

Слободанка Тановић

Наиме, кад су Италијани наредили да се убијени Срби достојно сахране, позвали су добровољце да извуку лешеве из јаме. На ту стравичну понуду: силазак по посмртне остатке убијених након што су 3,5 љетна мјесеца лежали у јами, пријавили су се Јефто Шкоро и Раде Гуровић.
 

“Само папири свједоче” – Слободанка Тановић

„Мајка ми је причала да је отац дошао кући сав од крви и блата, да је све ужасно смрдило и да је он само збацио са себе, а да је то она одмах спалила! А причао је отац мајци да су у јами биле 3 одаје и да су они морали да пузе до посљедње, у којој су били лешеви. Да су тамо били сложени као цјепанице: глава на главу, нога на ногу, да би их више стало. Да је Божи Пиџули била ишчупана златна протеза из уста, да му је лобања била смрслана и сав мозак исцурио. Такође, да су тим несретним Србима били одсјечени прсти, скупа са прстењем… Пошто су их изнијели из јаме, да су њихове посмртне остатке ставили у припремљене лимене капсе, потом у дрвене. Онда је ишао спровод са попом Дерићем на челу, пјешке кроз град до гробља Подгљивље… Два мјесеца послије тога, усташе опет ухапсе мог оца, а послије 2,5 мјесеца у требињском затвору – спреме га усташама у Сплит, гдје га је спровео Мухо Капић, полицајац из Засада. У Сплиту су га усташее и убиле…“, наизуст и тронуто изговара Слободанка Тановић оно што јој је мајка Даринка понављала цијели живот. Да би се поносила оцем ког није запамтила јер је имала само пола године кад је убијен. И да би сачувала његово свједочење за будућа покољења…

 

За придворачки злочин нико није осуђен

Тројица су избјегла смрт те стравичне требињске ноћи 23/24 јуна 1941. године. Васо Поповчевић и Јефто Шкоро су побјегли прије ликвидације, а Вуле-Јово Влачић је преживио ударац маљем. Али су Шкоро и Поповчевоић ликвидирани у рату, па је Влачић једини дочекао слободу. Било је и неко поратно суђење у Окружном суду у Мостару, али за Придворачку јаму нико није осуђен. Уз најбољу вољу, ова новинарка нигдје није могла да нађе податке о тој пресуди. Чак ни у најобухватнијој књизи о херцеговачкој ратној муци – .„Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату“, Божидара Чучковића.

Божидар Чучковић

Зато је посјетила старог Чучковића. И сазнала да је Вуле-Јово Влачић на суђењу изјавио да се ничег не сјећа. Мада у поменутој књизи и сам Чучковић наводи цитате из књиге “Јово Влачић, Свједок с Придворачке јаме“, Зборник сјећања Требиње, књ. 1. У Требињу се могу чути различита тумачења, али се овај текст не бави тумачењима.

Само истином о оној „лединици“ без крста и знамења. О мученицима које је овај град заборавио. Зато су Слободанка Тановић, човјек који ми је предложио да ову тему новинарски истражим и ова новинарка, контактирали сроднике. Благоје-Миго Ћурић потврдио је да су обијица Ћурића: Благоје и Ђорђе, пренијети у породичну гробницу. И Кукурић Лазар, који није имао дјеце, пренијет је у породично гробље Полице; како нам је саопштио сродник Станко Кукурић. Од породице Маџар добили смо информацију да су покушали крајем 60-их да пренесу Јова Маџара, али да их је ондашњи СУП спријечио у томе. За оца и сина Пиџула: Божа и Милорада, сродник Драгомир Салатић је сазнао да нису нигдје пренијети. А Соколовић Алекса био је цариник који је у Требиње дошао „са стране“ и о његовој породици се ништа не зна. Управа гробља није нашла никакве податке о преносу, па стоји Чучковићев податак из 1999. године. Међутим, накнадно смо од Божа Миљановића добили информацију да је Миљановић Јаков, за ког се мислило да је пренијет, остао на локацији на којој је и сахрањен.

По новоутврђеним подацима „Моје Херцеговине“, петорица придворачких мученика још увијек се налазе на овој „лединици“ без крста: Маџар Јово, Пиџула Божо, Пиџула Милорад, Соколовић Алекса, Миљановић Јаков. Без поштовања, иако им је подигнута спомен-капела код Придворачке јаме. Не знам, наиме, која би се друга ријеч у српском језику могла употријебити за слободу кретања по нечијим костима.

Оволико може један новинарски текст.А овај портал може много више. Зато што једном објављени, ови подаци постају доступни свима. Али град Требиње може највише. На своју част или на бруку…

 

Данило Сикимић кријући фотографисао вађење жртава из Придворачке јаме

 Раде Гуровић и Јефто Шкоро добровољно су, у санитарним азбестним одијелима и са гас-маскама, а 3,5 мјесеца послије злочина, изнијели посмртне остатке 13 жртава из Придворачке јаме. Наиме, 06. октобра 1941. Италијани су организовали вађење Срба које су усташе убиле3 23/24. јуна 1941.

Слијева на десно: Раде (Гавра) Гуровић, умро послије рата у Требињу; Тодор Перовић, послије рата преселио се у Београд; Јефто (Мија) Шкоро, убијен 12.02. 1942. у Сплиту; у позадини др стоматологије Петар Рундо, доведен из затвора као санитетски инспектор, касније убијен од усташа.

Њихову фотографију по изласку из јаме направио је професор Данило (Ђорђа) Сикимић из Требиња, поратни директор Економске школе и професор српскохрватског језика. „Мени је он причао да је, кријући, све фотографисао – да је потрошио цио филм на фотографије! Лично ми је рекао да их је, послије рата, послао Пузићу у Мостарски музеј, а шта је с њима било, Бог зна…“ , сјетно уздише Слободанка Тановић. Појашњава да је она ишла у Економску школу и да је разговарала о томе са професором Сикимићем 1960. године, те да му је казала да јој није остала ниједна очева фотографија. „Рекао ми је: ‘Слобо, остало ми је још пар фотографија, можда безвриједних, али ћу ти израдити слику на којој се види твој отац. И израдио ми је ову фотографију, на којој стоје мој отац и Раде Гуровић, по изласку из јаме, у замрљаним санитарним одијелима. Иако је то ужасан тренутак за успомену, тог дана мојој срећи није било краја – па видјела сам свога оца! Још послије најчаснијег посла који је Требињац тада могао урадити. Умножила сам ту фотографију и одмах једну однијела Раду Гуровићу, који је још био жив. Кад сам му је уручила, 4-5 минута је само зурио у њу и ћутао, а онда су му пошле сузе на очи. И ја сам само плакала, а онда ми је је Гуровић рекао: „Одакле ти ово, мој сине?’ Он није ни знао да је Сикимић то снимао, а ја сам му испричала све што ми је он рекао. Онда ми је Гуровић причао о њиховом силаску у јаму и све је било идентично ономе што ми је мајка причала. Оживио ми је тај дан мог оца, као да сам и ја тада сишла у јаму са њима. Добила сам двоструко свједочење: очево преко мајке и директно од Рада Гуровића! Ја сам обавезна да га преносим људима, да свједочим о злочину за који нико није одговарао, те о њиховом херојском и људском подвигу“, иако са сузама у гласу, чврсто изговара Слободанка Тановић.

 

Преживио Придворачку јаму, није састанак са Савом Ковачевићем

Васо Поповчевић и Јефто Шкоро побјегли су са Придворачке јаме. Шкоро је, послије, причао о томе супрузи Даринки. „Мајка ми је често понављала све што јој је отац испричао. Тако знам да су њих двојица били скупа везани и то жицом, а прекинули су је, наизмјенично гризући зубима. И договорили се, ако буду имали прилику да бјеже, да се ударе ногама. Кад су дошли до кућа Брачковића, аутобус је стао и Омер Брачковић је звао из кабине жену Дудију: ‘Донеси нам метлу, лавор и креч’, а Дудија му је одговорила: ‘Све је тамо, све вас чека’. Кад су дошли до Придворачке јаме, двојицу по двојицу везаних су изводили из аутобуса, Пред јамом су их раздвајали, а онда, једног по једног, ударали маљем у потиљак и.преко једне даске, гурали у јаму. Аутобус је све вријеме радио и рефлектори су били упаљени, да би усташе видјеле и да се не би чули крици. Јефто их је све препознао к и све их је набројао мајци: петорица Брачковића (Заим, Осман, Омер, Џавид и Неџад), као и Халид Топчибашић. Кад су уочили прави моменат, ударили су се ногама и дали у бијег. Васо је побјегао изнад јаме, преко брд Хумца, па према Тврдошу гдје је и живио; а Јефто кроз поље, па на Зупце и у Грахово“, преноси нам Слободанка Тановић свједочење које је сачувала њена мајка Даринка.

Такође, да су се обојица вратили у Требиње након мјесец и по, пошто су у граду владали Италијани, а усташе више нису смјеле да убијају Србе, мада су их још држали у затвору и по приватним кућама. Васо је, прича, организовао страже по селима од Дражин Дола до Попова поља: да мушкарци спавају обучени, са бошчом хране на столу – да одмах бјеже ако дођу усташе да их купе. Одрасла је, каже, са причом да је за ту његову активност сазнао Сава Ковачевић и да га је позвао га на разговор , у Ластву, а да је јадни Поповчевић тада убијен. „Жалосно је што нигдје нико не спомиње несретног Васа, сем да је побјегао с Придворачке јаме са мојим оцем. Нигдје ни помена како је завршио живот! Нити игдје постоји траг о њему – зато што је страдао од ‘народног хероја’ Саве Ковачевића. Мој покојни свекар Љубо Тановић, носилац Партизанске споменице 1941. године и борац Пете црногорске бригаде, који је био и на Сутјесци; причао је мени и мужу Божидару да је Сава Ковачевић у рату ликвидирао доста Црногораца – ‘не зна им се број’ “, недвосмислено завршава Слободанка Тановић.
 

Слободанка Тановић – одржава гроб Шакоте Бошка, брата очеве прве жене, ког је он извукао из јаме

 Весељка Салатић, рођена Поповчевић, иначе директор Музеја Херцеговине у Требињу, саопштава нам да је скоро исто чула од свог оца Душана, чији је рођак био Васо Поповчевић. Такође, да је Васо у зору стигао изнад њихових кућа у Тврдошу и тихо дозвао оца Душана, рекао му да морају организовати страже, да би се сачували. „Боравио је више у селима на подручју Требињских брда и организовао људе да стражаре и буду приправни, да би сачували главе. Отац ми је причао да је то чуо Сава Ковачевић и да га је позвао у Нудо (Ластва), одакле су Ковачевићи, а послије се Васу не зна ни траг. Неколико сељана, међу њима и мој отац, отишли су до Саве у том периоду јесен-зима 1941-42. да се распитају за Васа. Отац ми је причао да је Сава био арогантан и да није хтио о њему ни да говори, те да је и њима запријетио, зато што се распитују. Још је мој отац упитао за Чеда Крушевца, који је био комунистички идеолог, а само га је нестало. То је Саву још више ражестило, толико да се једва суздржао да их не казни! Они брзо капе у руке и врате се кући…“, потврђује Слободанкину причу о несретном крају Васа Поповчевића, његова рођака Весељка Салатић.

Највише је, додаје на крају, забољело кад је у једном предратном часопису прочитала да је Васо Поповчевић био четник, „а тада четници нису били ни оформљени! Ваљда зато што је страдао од комуниста…“ – открива Салатићка „Мојој Херцеговини“ ту посљедњу – посмртну неправду учињену Васу Поповчевићу.

Аутор: Весна Кешељ

 

Извор и фото: MOJA HERCEGOVINA

 

Везане вијести:

Фотографије злочина у Придворачкој јами – први дио (УЗНЕМИРУЈУЋИ САДРЖАЈ)

Pridvoračka žrtva Boško Šakota i stravično stradanje jednog porodičnog stabla