Бездушна фешта на месту покоља

Негде у време кад су у Београду, у галерији Историјског музеја Србије, постављали изложбу "Спомен-обележје у Глини - незавршен пројекат" посвећену 70. годишњици усташког покоља Срба са Кордуна и Баније у цркви Рођења пресвете Богородице, у Глини је, на истом месту где је то клање обављено, актуелни председник Хрватске Иво Јосиповић присуствовао концерту уприличеном поводом уручивања клавира локалној школи.
 На истом оном простору на коме су крајем јула и почетком августа 1941. године под црквеним сводом неколико дана заредом Павелићеви кољачи с благословом Католичке цркве тзв. србосеком одсецали главе Србима, у септембру ове године изведена је песма "У бој, у бој", арија из опере "Никола Шубић Зрински" Ивана Зајца:

"Сад, браћо/ Пун'мо пушке, самокресе /Наше громе, наше тријесе/ Нека оре, руше море/ Брус'мо љуте наше маче/ Нека сијеку јаче, јаче/... Хајд' у бој, у бој/ За дом, за дом, сад у бој/ Ма паклена мнош/ На њ диже свој нож/ Хајд' у бој! у бој!

 

Покрштавање ножем

Покољу Срба са Кордуна и Баније у глинској православној цркви, који су доведени на покрст с обећањем да ће их НДХ оставити на животу ако пређу из православне у католичку вероисповест, претходило је убиство неколико стотина грађана Глине српске националности које је обављено у ноћи између 12. и 13. маја 1941. године у селу Прекопа.

 
Недуго након злочина православна црква је порушена, а на том месту 27. јуна 1951. је подигнута спомен- костурница свим жртвама тог краја, а 4. јула 1969. отворен је Спомен-дом испред кога је постављена скулптура Антуна Аугустинчића "Мајка с дететом". Почетком 80-их година прошлог века започети су радови на уређењу спомен-обележја које је требало да буде готово 1991.


Међутим, до краја јула 1995, када је уочи "Олује" у Глини задушну литургију служио тадашњи патријарх српски Павле, завршен је само спољашњи део са спомен-плочом на којој су била уклесана имена 1.564 српских великомученика. Плоча је, као што је познато, склоњена 1995. године у акцији "Олуја" кад су хрватски "ослободиоци" стигли у Глину.
 

Нови крсташки рат
За ову причу мање је важно, нити има много оних који знају да је песму "У бој, у бој" написао још 1866. године Фрањо Марковић а да ју је у своју оперу Иван Зајц уврстио тек деценију касније, тек она је још од свог првог извођења у Загребу пре 135 година постала химна хрватских домољуба разних врста.
Пре две деценије њоме је тадашњи диригент Загребачке филхармоније, повратник из емиграције Иван Церовац (иначе добровољац у Туђмановој војсци који је 1991. био ратни господар Топуског) на концертима од Пакраца до Глине позивао Хрвате у бој против Срба.
Баш као што је коју годину раније, уочи почетка распада Југославије, исти Церовац са истом опером и истом аријом скупљао паре и дизао домољубље хрватским исељеницима на турнејама по Америци, Канади и Аустралији.
У Хрватском народном казалишту 1994. године, кад су биле замрле наде да ће Загреб моћи војно да сломи Книн и крајишке Србе, публика је, дуго након завршетка опере "Никола Шубић Зрински" у трансу скандирала "У бој, у бој".
- Камо среће да се више никада ова представа не игра како би се дизао морал војницима. Не бих волео да поклич "У бој, у бој" буде ишта више него бој за очување наше културе и традиције - признаће много година касније редитељ Крешимир Доленчић.

 

 

Да ли је Јосиповићу порасло домољубље док је пре месец дана у Глини, на месту покоља који, како је то приметио Јован Мирковић, виши кустос Музеја жртава геноцида у Београду, "починише кршћани над хришћанима, невиђеном од крсташких ратова", слушао "У бој, у бој", не знамо.

Знамо само да су медији пренели његове речи: "Овај град је кроз повијест, а посебно у посљедњем рату задужио све нас и Хрватска му дугује више од пијанина".

Европски морал

У тај дуг Глини и Глињанима хрватски председник није уврстио и промену назива зграде где је концерт одржан - акцију коју већ месецима води загребачка НВО Документа тражећи да се том здању, које се зове Хрватски дом, врати његово старо име - Спомен-дом.
Напротив, није ни трепнуо на поруку изасланика Милана Бандића, загребачког градоначелника, који је загрмео с говорнице како они који су тако нешто наумили, никада у томе неће успети.
Јосиповић није потписао иницијативу за промену назива зграде која је подигнута на месту православне цркве изграђене далеке 1846. године, коју су недуго после покоља Кордунаша и Банијаца 1941, злодела којем, како је то оценио владика Атанасије Јевтић, није равно ни Диоклецијаново убијање хришћана, усташе потпуно срушиле.
Иницијативу за промену назива зграде није потписала ни премијерка Јадранка Косор, упркос или можда баш због тога што јој је познати хрватски публициста Славко Голдштајн у писму објаснио о чему се ради:
"Много је масовних погубљења почињено у овој нашој земљици и у њеном суседству, безброј их је било по Европи и по целоме свету, али не верујем да игде постоји поприште масовног злочина, које би било тако бездушно обележено двоструким цинизмом, какав је онај у Глини".
Голдштајн је замолио Косорову да поводом 70. годишњице трагичних догађаја дође у Глину и на простору некадашње православне цркве потпише одлуку да се данашњи Хрватски дом враћа својој првобитној намени.
- Уверен сам да би такав ваш наступ у Глини за морално здравље хрватског друштва по свом далекосежном учинку био раван вашем потпису на документ о приступању Хрватске Европској унији - написао је Голдштајн верујући да ће његов апел имати одјека.
Али није имао. Како ствари тренутно стоје, неће ни имати.
И даље ће, као и претходних 16 година, назив Хрватски дом, како је Голдштајн навео, "цинички стајати над стратиштем много стотина Срба, подмуклом преваром довучених у смрт".

 

Издаја на стратишту

У Спомен-дому у Глини, на месту где су 1941. године усташе поклале Србе, 9. фебруара 1992. године њихове потомке остаци руководства бивше Југославије оличени у Бранку Костићу, Југославу Костићу и генералу ЈНА Благоју Аџићу, убеђивали су како је добро да прихвате чињеницу да их више нико неће бранити.
Скупштина Републике Српске Крајине под председањем Миле Паспаља тог је дана наиме безусловно прихватила Венсов план, исти онај документ који је, противно вољи Слободана Милошевића и слутећи његову издају, претходно одбио тадашњи председник РСК Милан Бабић.

 

Извор: vesti-online.com