Избјегличка прича

Зовем се Милан Почуча. Живим сам у Бачкој Тополи од априла 1994.г. Ћерка и син, са својим породицама, живе у Београду и Н. Саду. Узгред, супруг ћерке је стасавао и школовао се као избјеглица, углавном сам, јер и родитељи (избјегли из Дрвара), у борби за голо преживљавање, нису били у могућности да му помогну.
Шира породица, као уосталом код свих Личана, живи растурена по цјелом земаљском шару, као рачија дјеца.

Мјесто и врјеме рођења, 1939. г. Дивосело, Опћина Госпић, Краљевина Југославија. Као и сам тај простор судбина чудна, јединствена и не баш уобичајена.

 

Височица

Потичем из сеоско печалбарске породице. Трагична судбина Срба се на извјестан начин на најсликовитији начин одразила на нас. Отац убијен поч. II. св. рата. Обе баке заклане. Све опљачкано и попаљено (а био је на гласу Милешков грунт). Мати сестра и ја, за длаку, избјегли смрт на Крушковачама, гдје је пресељено у вјечност 824 душе Дивосељана, Орничана, Читлучана-углавном жена и дјеце, око Илиндана, те 1941-е.
Усташе нас хватају под Камењушом августа, кад су жели наше жито на Гајинама. Не завршавамо на планираном безименом гробишту, у шуми Шедрван (какво непримјерено име), али се, уз тортуру, нижу имена - Ризвануша, Брушани, Усташки стан у Госпићу, “Овчара“- алијас Максимовића имање у Будачкој улици у Госпићу ,Јадовно, Јаска, Јастребарско, Крушчица, Травник, Градишка, Даница, Горња Рјека код Крижеваца ,Лобор-град код Златара. И најнеобавјештенијима значење и смисао ових имена су јасни- логори- подручни или главни, сабирни или пролазни - све једно, мада многа имена и упућенијима су енигма, али су нажалост реално - била неке од смртних и станица мучења.

Чудесним околностима, а посебно захваљујући племенитом и хуманитарном дјеловању Др. Диане, алиас Марије Будисављевић,ослобођени смо и транспортовани за Београд априла 1942.г. гдје први пут постајем избјеглица и Београђанин - дјечији домови Пиносава, Бранкова улица, Хајфелд (Нови Козарци) и поново завичај априла 1947.г. (често ми судбина понавља април).

Сам завичај Дивосело, као и сваки завичај, увијек и за сваког најљјепши на свијету. Заселак Велики Крај, понекад су називали Поткрај, а нас Велокрајци или Поткрајци. Очито је да ништа није случајно. Ако се зна да је језик најкоректнији историјски артефакт, онда то име као и маса топонима у Дивоселу свједоче о нама, порјеклу и путевима сеоба (Аланак, Међувође, Јошје, Мауновац, Вотњак, Илчевка, Илинац, Савак, Гајине, Точак, Буровача, Макаљ,...итд).

Раштркано у више заселака, Дивосело је поред знатне површине око 80-100 км2 обиловало оним што је створила мајка природа.Централни, сјеверни и источни дјелови ,уз мало бара, били су покривени са добром обрадивом земљом. Пресјецало га је неколико добрих потока. Располагало је са великим бројем добрих и квалитетних извора воде, као добром основом за сточарство, ратараство али и домаћу радиност производња конопље и лана и производа од тих природних влакана. Као траг добро уређених односа прије II.св. рата, породичних задруга, земљишних заједница али и уситњавања посједа, скоро свако домаћинство је располагало одређеним кошаничким и шумским површинама, мада често и на супротној страни села. Ипак је основна привредна грана била сточарство а због барних и влажних испаша и метиља –провладавао је узгој крупне стоке, и томе биле подређене и усаглашене остале дјелатности.

II.св. рат и његове послљедице, редуцирао је број становника са око 3.ооо, на око 2о% -5о-тих, и испод 10% -деведесетих година прошлог вијека. Покољ, болештине, ратишта с друге стране су учинили своје. Млађе за борбу способно становништво, потпуно опредјељено за НОР, преостало из рата, затечено ван завичаја, углавном су тамо остајали - у својству официра, полиције, индустријских радника, и новоформираног социјалног и управног апарата.

 

Село и сељаци углавном сами обнављају огњишта и породице. Планско изграђено насеље „Пољари“ - зидано од камена, без ваљане топлотне изолације, без одговарајућих простора за пољопривреду, на кратко је послужило малобројнима. Укидањем СРЗ, Мјесног НОО педесетих година, и то пропада. Стубови са струјом „преко брда“ нестају, да би тек 70-тих година пензионисана генерација бораца повукла према напред.
Са западне стране село додирују насеља Ризвануша, Брушани, Оштра или Подоштра, Лички Нови, Жабица, Госпић,чије становништво је, у не тако давној прошлости, покатоличено - а економског стања далеко испод Дивосељачког, у којима је допунско или основно средство преживљавања било просјачење. Они су били главни пљачкаши Дивосела. Истина и из доста удаљеног Перушића су, и прије самог почетка рата, упадале пљачкашке екипе „Мачековаца“ - „у потрази за оружјем“ и одлазили пуних руксака „дјевојачке доте“, “мериканских одјела ципела и алата“. Они су од “своје“ социјалистичке државе (против које су здушно све чинили кроз НДХ-па и Павелића позивали ако се у Загребу не осјећа сигурним) добили и асфалт и тел. струју око двадесетак година прије Дивосељана, који су то урадили по методу – динар на динар.
Сјеверну страну покривали су дјелимично простори Госпића, Билаја и Рибника (углавном католичког састава становништва – бар послије II св. рата). Источном страном Дивосело се преко Орница и Читлука везало за низ српских православних села, Почитељ, Радуч, Папуча, Медак, Магорић, Павловац, Вребац, Остревица, Кулица, Ћукови, Средња Гора, Широка кула...

 

Услови у којима су људи живјели формирали су и њихов ментални склоп али и карактере и успостави правила живљења нужним за преживљавање. Одговорност за дату ријеч је цјењена као лична особина. Марљивост и истрајност такође. Скромност је сматрана врлином. Достојанство – као нешто што се не ставља под знак питања ни у каквим околностима. Вјештине и усвајање примјењивог знања (самоукост) била је ствар опстанка али и престижа. Породични односи, кумство, побратимство су биле категорије које су, додатно, прожимале животе свих, али и биле друштвени ослонац. Родбина – својта - рачунала се до деветог кољена. Куму се, као нормално, прије ишло помоћи него, у идентичним околностима, брату.

Трагични догађаји II. св. рата су условили да је велики број породица био потпуно уништен - ископњен. Није било породице којој бар један или више чланова породице није страдао-убијен, заклан, погинуо у борби, подлегао ранама или болештинама. На број преостале и новорођене дјеце био је врло мали број мушке популације треће доби, који би био преносник искустава и знања. То се наравно одражавало и на друштвени живот и на садржаје комуникација-које су се дешавале, углавном, при мобама, прелима и скуповима-саборима. Дуго су предмет прича и пошалица биле догодовштине из печалби, без већег смјеха и еуфорије, од чега су одскакала дјеца у својој наивности и незнању и својом потребом за пријатним окружењем – измишљајући и игре и приче и правећи пјевачке групе. О рату скоро да се није чула ни ријеч. Без стварне копче са претходним генерацијама, ново приспјеле генерације су успостављале неки свој свјет хумора, забаве, садржаја својих дружења. Увијек је постојала дубока дистанца (уз дужно поштовање) између те старе и премладе генерације. Стасавањем су постајали свјесни значаја те споне па су пажљиво -духовни живот и традицију преузимали и бранили од заборава. Тако до данашњих генерација, рођених у избјеглиштву, допиру анегдоте о Ниџи Пусану, Мићану Гаџи и другима.

 

Подигнути споменик закланим и погинулим у Крушковачама 4/5 августа 1941. године

Моја „веза“ са селом успослављена је почетком 1947.г. кад смо се „вратили“. За вријеме похађања основне школе био сам дио села и његовог живота. Већ гимназијски дани су ме већи дио године одвојили од села, јер сам их, осим распуста, проводио у Госпићу.
Године студија, и касније службовања, смањили су ми могућност боравка у селу и контаката са њим, али сам скоро сваки годишњи одмор у потпуности или већи дио проводио у селу. Чак шта више, послиједњих пет година пред рат, боравак у селу и контакт били су такви да сам се питао да ли сам на привременом раду у Босни –Бихаћ или сам викендаш у Дивоселу - обзиром да сам скоро сваки викенд, од петка поподне до недјеље по подне, био на релацији Бихаћ - Дивосело и обратно обнављајући запуштено и градећи ново на очевини. Припремајући се за пензију, направио сам засад јабука и крушака (2оо ком), подигао ек. објекте и довршавао мањи стамбени, завргао потребну пољ. механизацију итд.

И поред свега тога, или уз све то, лични живот није оскудјевао богатством личних контаката и искустава на другим просторима ондашње, како неки данашњи клинци кажу, „супер Југославије“. Ствар личног избора је било гдје ћу да радим -,Лесковац, Вучје, Умка, Вршац, Бихаћ-школа, Општина, социјално, царина.
Радећи на разноврсним просторима и тако разноврсне послове, пружала се могућност заиста разноврсног познанства. Није било никаквих проблема (без најаве и мобилног) напр. данас бити са колегом Котником и његовом породицом у Мојстрани (код Крањске горе), а сутра већ у Улцињу, код Ђеме и његове Сене, уз коришћење времешног фиће или вартбурга.

То време, можда, најбоље илуструје прича о „чрвеној“стодинарки, како су је шверцери Пољаци звали. Сједи друштво уз пивце или ракијицу у некој кафаници, летњој башти и сл.-у Кореници, Госпићу, Бихаћу (свеједно) и неко предложи – идемо на Плитвице на купање. Без оклевања и дилеме друштво креће. Ко има ауто - лијевају бензин за „чрвену“ и потрпавају се. Ко има бицикл - формира се колона и сви на Плитвице. Нико никог није питао ко си одакле си.

То питање се почело постављати увођењем вишестраначја, па је тада и настала анегдота: Питали Цигу која је разлика између оне назадне, тоталитарне, једнопартијске Југе и ове напредне, демократске, вишестраначке Југославије. Његов одговор (пошто су му обећали да га неће гонити због вербалног деликта) био је: „Онда ниси смио свашта рећи али си смио свагдје лећи, а сад смијеш свашта рећи али не смијеш свагдје лећи“.

Толико о слободи и смислу слободе.

 

Лички поглед

Како се клупко почело котрљати, уводити „слободе“ и „демократија“, видим да враг носи шалу (уз ожиљке које носим кроз живот и мало јасније виђење), оцјенио сам да ће бити горе, али ни сањао нисам оволико горе колико је испало. Лично сам пишући (набеђени новинар) указивао, прозивао, апострофирао, али точак је неумитно млио. Да и мене не самеље, побринуо сам се ескиважом у адм. пензију, користећи механизме које су растурачи Југе за своју г...цу успоставили, као одступницу, и према претежном стажу-постао сам 1.01.199 л.г–војвођански пензионер.

Од тог времена ,мој статус није уобичајен. Како је основни извор моје егзистенције била плата а сада пензија, мој социјални положај, у новонасталим околностима, био је неупоредиво бољи у односу на већину настале избјегличке популације. Дјеца ми у том времену нису страдала - стицај околности –син-војска, ратиште, добровољац, полиција итд., ћерка- студије, запослење (њихов завичај је Војводина). Јесам уназађен губитком свих покретних и непокретних добара у Дивоселу, стана у Бихаћу, могућности да уживам у пријатељствима и успоменама, принуђен да дјелим судбину оних који су изгубили и имовину и породицу, да живе у нељудским условима, под санкцијама ужасним и за домицилно становништво, а некамоли за избјеглице.
Само стварање Републике Српске Крајине затекло ме у Бихаћу.Одлазећи у завичај ,скоро сваки викенд-био сам заинтересованим свједоком- настајања напетости,подјела ,дилема ,међусобних трвења,лакомислености, лакомости,неодговорности , до одласка из Бихаћа за Београд 19.априла 1992.г .Од тада до данас пабирчим из туђих животних прича дјелиће истине- за свој мозаик истине .
Остаје чињеница да већина житеља свих ових простора ,па и Срби из Лике ,нису били ни у сну спремни- нити знали шта их чека,шта се спрема,ко то ради ,који су домети,који су циљеви. Сви каснији „учесници“ су у највећем броју ,случајно, стицајем околности, ван њихове воље ,упали у „воз“ у којем су се нашли, а да их нико није за то ни питао . Не само да сами то нису жељели, него нису ни били свјесни- гдје су се обрели. Неки нажалост ,подстакнути личним и породичним траумама,ни сад тога нису свјесни-како и због чега су се нашли у г...н.ма .

 

Осим тешког животног искуства ,шире образовање и ваљда инстикт ,одређивали су моје запажање и потезе. Бивало је доста сигнала у дужем периоду, али сам се заносио надом да генерације које су у слободи стасале , као унутрашња снага, томе могу парирати, уз учешће сваког од нас по на особ.. Можда би и било тако да спољни фактор и интереси нису далеко превазилазили оне унутрашње кохезионе снаге, и каснијег стварног сазнања - да смо ми само узгредна –колатерална штета, у сукобу интереса „великих“.
Прва слика мучна, тешка, тјескобна, узнемирујућа, која је инстиктивно будила језу, била су - милиони постера „промичбених“ слика „генерала Фрање кривоустог“ објешене дуж саобраћајница, на путу од Улциња до завичаја, у врјеме избора у Хрватској. Путујући са женом (Хрватицом) пролазимо кроз западну Херцеговину. Све као у нијемом филму - у залеђеној пози .Нигдје осмјеха, жагора, као да су сви застали у ходу-зебња и стрепња виси у ваздуху. Успут нигдје не стајемо, ни на кафу. У Книну допуњавамо гориво вартбургу (иако баш није успут). Из завичаја одмах идемо у Бихаћ. У Босни још се осјећа нешто од здраве атмосфере. Тема дана је прихватање хрватског држављанства и код Хрвата и Муслимана – због „путовница“-ка ЕУ. Дешавају се испади, као на Динамовом стадиону. Почиње чистка Срба из СУП-а у Хрватској. Њихово мјесто заузимају млади незапослени муслимани. Добивају веће плаће, али и униформе и шаљу их у источну Славонију. У Босни и Херцеговини избори. Власт дјели национална коалиција СДА, СДС и ХДЗ (потсјетимо се Караџић, Изетбеговић и Кљујић).
Послате младе муслимане из Источне Славоније, мајкама враћају у мртвачким сандуцима. Крив је онај ко их је, бранећи се, лишио живота, а не онај ко их је - у том циљу послао тамо. Дижу се тензије. Оних шест ходајућих тровача - праве турнеје - док нису сасвим закували. Пуца се. Медији звоне. Други су криви. Хаос у извјештавању и навијању. Не зна се ко је стварни лопов-, ко хистерише, а кога стварно боли. Све, који могу донијети већем хаосу и какафонији, укључују у етар. На сцени је најмање и најслабији је глас бивших побједника и њихових (фатираних) потомака.
Прије тога, устоличују се медиокритети, чија је најјача аргументација-бусање у прса ..недорасли, полуписмени, хокштаплери са назнакама правца свог дјеловања. Цитираћу једног: „Лако ћемо се договорити са Хрватима, али прво да подавимо ове наше комуњаре“. Пандорина кутија је отворена!
Почиње,негдје мало мање, негдје више и веће, негдје привидно, негдје стварно распадање, раслојавање и растурање.

Скидају се покривачи са старих незараслих рана. Више по инстикту него организовано, врши се груписање, напуштају одређени простори-наступа гунгула.

По пензионисању, сам већ скоро годину и пол у Бихаћу. Крајина већ увелико ратује. Не идем у Дивосело (одл3.о7.л991.г. – послије сазнања о подјелама и степену анимозности између Рачановаца и СДС-оваца)., мада посредно помажем, чак и непосредно – случајно -спашавам од линча Јелу Исину и унука Николу, у селу Покој, изазваног његовом несмотреношћу, приликом бјега из Крајине за Београд.

Пратим. Ослушкујем. Коридор затворен. Послиједње летове са Жељаве пропуштам.
На границу, са српским територијима, у БиХ долазе, у маскирним тренеркама ,припадници“ Патриотске лиге“. Ноћу се чује пуцњава, а по дану мирно. Барикаде и митраљеска гњезда по граду. Прекинут плати промет са осталим дјеловима Југе. Измиче ми један “информатор“. На „штих пробу“ 19.04.1992. напуштам територију БиХ и сагледавам стварно стање. Ватам се аеродрома на Удбини. Слика као у документима о распаду Краљевине Југославије: војска у повлачењу, цивили, ситни црноберзијанци, унезверена лица, дјеца, најлон врећице са минимумом ствари.

Остављам ауто, улазим у један АН-5о. Са групом цивила, за неки сат, постајем опет избјеглица и Београђанин, по ко зна који пут.

У Београду мирно. Избјеглице имају бесплатан јавни превоз и бесплатне карте за купање на пливалишту „25 мај“.

Рат је тамо негдје у недођији. Отварају се мјењачнице на Теразијама. Мјења се српски и крајишки за југословенски динар. Из бивших република камионима из трезора стижу исте новчанице и купују се марке не питајући за цјену. Санкције –инфлација и новца и морала.
Послије годину и по дана боравка, из стану у Бихаћу, жену избацују Муслимани. Она ми се, у новембру 1993.г, у избјеглиштву, уз посредовање 5-ог корпуса, помоћи УМПРОФОРа, преко републике Српске Крајине и Републике Српске, прикључује, у Београду.
Једног јутра враћа се, сва уплакана, из самоуслуге на Карабурми. Од моје пензије, примљене претходног дана и неутрошене (није имало у шта да се утроши), следећег јутра није могла да купи ни векну хлеба и литру млијека.

Тече и медијски рат. Странке и лидери се (кумовски) препуцавају. Испливавају нове наде и нови „Обилићи“. Приватни кампови за војну обуку. Избјеглице се почињу осјећати као избјеглице, крити идентитет и преноћиште. “Војна полиција“ их легитимише и лови и испоручује. Ја, као старији, војно неспособан - не стрепим, али се мучно осјећам (и мене прати етикета – побегуља).

Дана и Вук, док су Тв камере укључене, на тргу Републике, дјеле старима по векну хлеба и млијеко. Остаје сјећање на пуно веће редове код Дафине, да јој се угурају паре и на нову професију –преко ноћних држача мјеста – за 1оо марака. Успостављају се нове моралне норме: кад у аутобусу нека старија госпођа изражава
незадовољство непажњом младих да јој уступе мјесто , млади узвраћају:“ Кад можеш да стојиш у реду код Дафине, можеш и у аутобусу“-.Иако је мени боравак у Београду био најнормалнија ствар, није то више био онај козмополитски град из мојих сјећања и боравака. Испливао је онај денунцијатски, ускогруди, ноћни, нетолерантни. Изборне плакате „супротних“ странака - нестајале су - ноћу. Увредљиви графити исписивани су- под окриљем мрака. Остао је куриозитет и доказ тому-један једини плакат –парола исписана на платну и развучена странке СК, на тргу Републике, међу жицама које су напајале тролејбусе и трамваје – гдје је и ноћу пуно освјетлење,:“ Са нама вам је било боље и биће боље“- из времена неких избора. Јајаре имају петљу да раде кад их нико не види и у мраку. Ликовање и подбадање „ројалиста“, грабеж по страначкој линији и уништавање свега у складу са девизом „што горе то боље“ било је неподношљиво. Аутобуси градског саобраћаја коришћени су на начин да их ни непријатељ неби ефикасније уништавао. Убацивање из осме у прву брзину, без квачила, уз урлање и ломљаву машине, једном ме је натјерало да замолим возача да то учини - кад ја стигнем на своје одредиште. „Активисти“ су, као случајни путници, на линијама, држали монологе о томе шта не ваља и ко је крив. Путници, углавном избјеглице, ћуте замишљени, забављени о себи и својом муком, а ови им на живу рану и жуљ стају.
Из такве атмосфере и национално нетолерантног Београда, одлучујем се за промјену средине. Определење да то буде Бачка Топола условљено је са вишефактора: у више наврата сам разним поводима боравио у том простору а и у непосредној близини живи дио шире фамилије као и блискост менталитета потомака некадашњих Солунаца, имајући у виду перевентивне мјере за очување менталног здравља. Народ би рекао - у тим лудим временима најтеже је било остати при здравој памети. Уз помоћ чланова шире породице пронашао сам и купио релативно скромну (без санитарија и купатила) кућицу и уз доста улагања, посебно рада, довео до употребљивог стања – да имам свој ћошак и душевни мир (користећи средства добијена продајом викендице и гараже у Бихаћу).
Био сам свједоком доласка других таласа избјеглица (бљесак,олуја) и носим врло ружна сјећања о понашању и „власти“ и „Црвеног крста“, од отворене и прикривене мржње, саботаже, поткрадања, неодговорности. Шта и очекивати од државе, у којој у власти партиципирају политички лидери, који јавно исказују бригу само „да се не промјени демографска структура“. Избјеглице више нису људи и невољници, већ само политичка категорија - с којом се свако на свој начин „ћула“-шутира. И данас, без обзира на протек времена, нема битних промјена. Формално статистички број избјеглица је смањен. Битну улогу је учинила природа и послиједице преживљених стресова.

Ја сам изгубио статус избјеглице изнуђеном личном изјавом, да би се домогао путне исправе, нужне за регулисање неких имовинских питања у БиХ, као оптирани грађанин Србије.
Било је доста прича о злоупотребама средстава намјењених избјеглицама. Бубу Морину и остале - избјеглице нису ни постављале ни контролисале. Комесеријат исплаћује трошкове набавке лијека (из Мађарске) домицилној становници. Црвени крст се неколико пута сели, реновира објекте и оставља их реновиране, а у неким трговинама се налазила роба из њихових магацина.

Но- ту смо гдје смо. Из ове коже се не може. Кажу да вријеме лијечи све ране. Ипак не.
Ране и бол за завичајем нестаће тек са нашим нестанком. Као у пјесми – срце једно жели разум тражи друго. Кроз сазнање да је на том простору толико пута зла људима чињено и у толикој мјери - разум упућује поруку да је то проклета земља, па без стварне нужде–далеко им лијепа кућа. Истина у два наврата сам био у западном дјелу Лике у Лапцу, али са мучним утиском. Куће које нису порушене штитили су графити о НДХ, некој „бојни“ и припадању Хрвату. Нови становници „у обећаној земљи“ осјећају се и сами као да су с неба пали, незнајући као код Давида Штрпца – да ли је царска, спахијска или јазина. Неки наши, видећи ме у мирнодопској цивилној гардероби – Јад и бједа. Незнаш да ли је материјална или морална већа. Сви због нечијих интереса (и објести), од господара и- свој на своме -,постадосмо“ курди“, слуге, рукољупци – за минималну порцију преживљавања.
називају ми добро јутро - на енглеском.

Милан Почуча

 

Извор:  Наше Оке,наше Дивосело

 

Везане вијести: 

Свједочење дивосељанки које су се успјеле живе извући из Јарчје јаме

ДИВОСЕЛО - ЗЛОЧИНОМ ДО ПУСТОШИ – ЗАПИСИ ИЛИЈЕ ВУЈНОВИЋА

Лазар Лукајић: Лички завет

НИКОЛА - ЗАУВИЈЕК БЕБА

ДИВОСЕЛО