Арчибалд Рајс нашег доба — Холанђанка која је распршила лажи Запада

Дневник Јени Лигтемберг важан је историјски документ, али и топло лирско дело. На њен захтев, приредио га је и издао „њен најбољи пријатељ са Пала“ Мирко Шошић, саговорник Спутњика, две деценије после раних сукоба.

„Овде нешто није у реду“, помислила је Јени Лигтемберг, апотекарка у чувеној болници „Валеријус“ у Амстердаму гледајући ТВ дневник. „У Босни ратују три народа, а само су Срби свима криви за све. Само су њима увели санкције“.

Следећег дана, попричала је са две Српкиње које су радиле у њеној болници. Куварицом Радицом, и Весном, која је помагала у набавној служби. Недуго затим, прикључила им се у протестима против Ханса Дитриха Геншера, не само зато што „Холанђани не воле Немце, већ зато што је видела шта ради Србима“.

Када је потписала решење о пензионисању, одлучила је да одложи дуго чекано уживање у слободном времену, остави децу и унуке и да оде у Босну на три недеље. Да види ко су ти Срби, шта раде, који је њихов циљ и зашто их цео свет представља као злочинце.

„На Палама смо тада живели у некој врсти пакла“, прича за Спутњик академик. Мирко Шошић, тадашњи хирург у импровизованој ратној болници „Коран“, смештеној у некадашњем месту уживања Сарајлија, луксузном хотелу. 

Борбу за живот сваког рањеника описала је у свом ратном дневнику госпођа Јени, задивљена херојством, етиком и добротом српских лекара који су оперисали на импровизованим хируршким, а понекад и на билијарским столовима. Писала је о потресним призорима страдања војника и цивила, о животу у суровој ратној свакодневици.

22. АПРИЛ 1994.

Обичан радни дан, тако смо мислили док сирене нису најавиле нову несрећу; шест повређених, један умире. Остали, срећом, нису тешко рањени. Ројтерс жели интервју. Пристајем под условом да се ствари не изврћу и да се пише поштено, онако како говорим. И да не забораве да пренесу како све болнице у Републици Српској заслужују Нобелову награду за импровизацију. Поново сам отишла рано на спавање. 48 рањених у четири дана, то су драме за њихову породицу, државе, за људски род.

„Сместили смо је у велику породицу Маринковић, били су ту деда и бака, син, снаха, унуци. Ту се осећала предивно, живела с њима, хранила се. Али је онда открила нешто што ју је страшно погодило, постидела се. По српском доживљају госта, њој су дали најбољу собу, деда и бака су се због ње преместили. Истовремено, желела је да што више буде уз рањенике, да буде корисна, зато је инсистирала да се пресели у болницу. Ту жељу смо морали да јој испунимо“, присећа се најбољи пријатељ госпође Јени, доктор Шошић.

Болница „Коран“ о којој Лигтенбергова најчешће пише у дневнику заправо је парадигма за многе ратне болнице које су тада постојале на територији Републике Српске. Госпођа Јени боравила је у многима, добровољно је пратила рањенике које су превозили у друге болнице преко делова Босне под ратним дејствима. Није се плашила граната. Али је ипак највише волела да помаже свом тиму на Палама.

„Седела је сатима испред операционе сале, доносила нам супе, посебне супе које је кувала за нас, чајеве и сокове. Неко би рекао да је то логистика или подршка, а ми смо је осећали као део хируршког тима. Није хтела да иде да спава док ми оперишемо ноћу. Њено ’дежурство‘ је било многоструко“, каже доктор Шошић.

4. ЈУЛ 1995. Најава догађаја у Сребреници

Ускоро ће да се деси нешто прљаво што ће одјекнути као гром и дати нови преокрет овом рату, у којем ће се рат назвати миром. Завера између Америке и Изетбеговића, рекао ми је мој посетилац из Плавих шлемова. Касније сам имала прилику да дођем до још неких информација. Све сам то морала да прежваћем сама са собом и да о томе ћутим… Све што ми је данас рекао звучи као лош предосећај.

Госпођа Јени није говорила српски, умела је да каже „здраво, како си“, кажу, то је деловало смешно. Али када би довезли тешког рањеника, бдила би над њим у интензивној нези и тешила га. Није знала језик, али је налазила начин, говорила гестовима, рукама, мимиком. Сви су је разумели, и она је разумела њих. Тешила је њихове жене, очеве и мајке.

Захваљујући контактима са холандским припадницима мировних снага, госпођа Јени долазила је до поверљивих информација. У дневнику су записи о догађајима на Маркалама, у Српској Крајини, а 4. јула 1995. открива тајну информацију о западњачком учешћу у пројектовању предстојећих догађаја у Сребреници. Због свега тога госпођа Јени није имала мира, писала је низу светских политичара — Ван ден Бруку, Клинтону, Олбрајтовој, министрима и правницима у холандској Влади.

„Поучен искуством знао сам колико се политичарима може веровати, зато сам је задиркивао, говорио да не вреди. То је као да лупаш главом о зид, неће те послушати, говорио сам јој, а она одговарала, ја знам Ван ден Брука, моја сестра је ишла у разред с његовом, он ме зна, сетиће ме се! Уосталом, је ли то што пишем лаж? Није, то је истина, зашто да је кријем? То је истина!, говорила је, наивно верујући да ће је неко чути“, присећа се њен пријатељ.

Иако је у Босну дошла на три недеље, да испоручи лекове које је прикупила по болницама у Холандији, госпођа Јени је на Палама остала скоро три године, до краја рата. За то време ушла је у готово сваку кућу на Палама, пружала је утеху свима, а стигла је и да испуни себи давну жељу, да види Београд.

„Никада нам није рекла да је одлучила да остане, тек касније смо сазнали да јој је истекла виза и да тим поводом ништа није предузела. Није желела да нас оптерећује. Сматрала је да је она хуманитарни радник, да мора да остане. Тек после две године смо сазнали да је на Палама фактички илегално, када је морала у Холандију по хуманитарну помоћ. Ухватила нас је паника, како да се врати, мора да пређе две границе. Рекао сам јој, Јени, забога, кршиш законе! А она је рекла: ’Па шта, ја овде чиним добре ствари‘“, присећа се с осмехом професор Шошић.

Овај важан историјски документ, али и топло лирско дело, на њен захтев, приредио је и издао „њен најбољи пријатељ са Пала“, саговорник Спутњика, две деценије после раних сукоба. „Ратни дневник Пале 1993-1995.“ објавила је издавачка кућа „Свет књиге“ из Београда у сарадњи са Академијом наука и умјетности Републике Српске и Матичне библиотеке Источно Сарајево.

Јени Лигтемберг је Арчибалд Рајс нашег времена, брутално искрена, али не и немачки хладна и заповедна када нас описује, она је жена, мајка и бака, и понекад на Србе гледа као на несташно дете са свим емоцијама мајчинског инстинкта. Госпођа Јени због Алцхајмерове болести данас не ужива у пензији онако како је планирала. Није могла да присуствује промоцији свог дневника у Републици Српској и у Београду, а у Холандији нико није желео да га штампа. Данас се мало чега сећа, у болести мешају се ликови које је током живота и богате каријере срела, али јој и сада, док још будна одсутно лута, можда већ по царству небеском, помен имена доктора Шошића и колега са Пала измами осмех.

ЈАНУАР 1996. Пред растанак

Кофери су ми спаковани. Надам се да је ова неутемељена мржња према Србима мало спласнула. Политика Америке и НАТО-а заснива се само на томе да Русију сатерају у ћошак, да створи јаз између Источне и Западне Европе и да спречи њихово уједињење… Босански Срби су у овом рату доказали да имају КАРАКТЕР и да верују у правду. То је сјајан народ, физички и ментално бескрајно снажан, али ни правда не помаже против надмоћи ђаволских сила.

Аутор: Сенка Милош

Извор: СПУТЊИК