Ante kaže: Ni u Splitu nije bolje

Koncem jula došli su mi sestra i zet iz Splita. Pričaju o poteškoćama koje su ih pratile na putovanju autobusom. „Pa i vi ovdje imate balvan revoluciju“, kaže moj zet Ante, „ustavljali su nas kod Pakraca“. „Ma, zovi to, Ante, kako hoćeš, ali vidiš da toga ima svugdje. Valjda nije bez razloga“, odgovorim. „E, tako je“, složi se on i ja mu točim Traubisodu, njegovo višegodišnje piće (otkako je ostavio vino i lozu). Pristavio sam kavu koju će Jovanka dovršiti dok na svojoj kući pootvara prozore. Priča mi kako ne može shvatiti neke ljude, koliko su se promijenili na gore. „Ma vidi i generale… Vidi Svetu Leticu, admirala! Kakvi su to komunisti“, pita se. „To su opet, Ante, oni protiv kojih si 1941. u avgustu otišao da se boriš u Liku“, pomognem mu ja u razmišljanju. „Ovdje se ljudi boje pokolja kao 1941. Eto, šalju djecu u Srbiju i u Bosnu, pa u ova sela na Bilogori. U Slavoniji, kao i kod vas, već se prolila krv. Ovdje kod nas nije, ali ne treba puno. Sve Srbe nazivaju četnicima, a to je dozvola za odstrel kao 1941. godine. Nema ni mjere ni pardona kad su u pitanju Srbi. Pa vidio si šta su napravili Medenom na Brodarici. Tamo je on potrošio lijepih para, a i mnogi domaći imali su priliku zaraditi, pa mu je već 1990. zapališe! Ne znam što da radim. Ne valja da sam u Zagrebu, a ni ovdje“, govorim ja zabrinuto. „Ako misliš da je bolje, dođi doli k nama. Pa kako bude“, reče Ante. Uto uđe i Jovanka pa joj rekoh za kavu, a rakija je na stolu. „Ma vidiš sam, Ante, da ni dolje ne valja. Neće ni tebe mimoići. Dobro pamte na kojoj si strani bio. Kakav crveni i slobodarski Split? Brzo će oni tebe podsjetiti na Vicka Krstulovića, i Antu Baninu, i fratra Lovru“, kažem. Nazdravio sam im dobrodošlicu. Sestra i ja pijemo rakiju i kavu, a Ante svoje piće. Jovanka se uključi u razgovor i odmah veli: „Ma, dolje ne dolazi. Ni govora! Tamo ti je gore nego i ovdje i u Zagrebu. Ovdje te bar poznaju. Tamo se nemaš na nikoga osloniti, a saznat će tko si i da ti dalje ne pričam“, kaže. Nasta mali tajac, a onda Jovanka započe priču o djeci i unučadi…

Oni planiraju ostati nekoliko dana, ponijet će neke vrijedne sitnice i manje stvari i vratiti se dok ne bude gore. Po novine, kruh i mlijeko odlazit ćemo naizmjenično Ante i ja. U zamrzivaču ima svašta, dosta i divljači, pa to treba trošiti. Ima već zelenila u vrtu, a i voća. Kokice “kate” redovito nose jaja, samo ih treba tražiti po travi. Sa kćerkom u Sloveniji i sinom, koji je na odmoru, čujem se telefonom. Sa Jovankom i Antom, Curavićima (kako ih zovem prezimenom), sve je nekako vedrije, popunjeno. Razmjenjujemo posjete u kućama, koje su desetak metara udaljene jedna od druge. Pijemo kave ispred jedne pa ispred druge. Šetamo po voćnjaku i vrtu, nosimo iz vrta i beremo voće. Išli smo i u posjetu kod sestre od strica, tu preko međe. Gledamo televiziju, slušamo radio, komentiramo i uglavnom se čudimo, pa i zgražamo. Poslije pet-šest dana odlučili su da putuju natrag u Split. To su im sugerirali neke njihove komšije, prijatelji, ali i kćerka i zet iz Toronta. Opet su ostavili ključ od kuće i šupe kod mene. Odvezao sam ih na jutarnji autobus za Banjaluku. Oprostili smo se i poželio sam im sretan put.

Parkirao sam pred hotelom i navratio u mesnicu kod Dušana Mrkšića. Autoritativno sam ga prekorio – kako to da nije u Cuckarnici. Tamo sam malo posjedio, on se čudi što Curavići već odoše. Tu sam dobio par informacija o raznim događanjima, a on je već jednom bio ovdje pa je ponešto saznao. Čuje on svašta pomalo i u mesnici, a Cuckarnica je dopuna tih vijesti. Sve vijesti su nekako slične jedne drugima i jednako problematične, uglavnom nepovoljne, pa opet zabrinjavajuće.

Jednu večer nazvala me Bosa Lončar i kaže da se nada kako ću i ove godine doći na parastos ustaškim žrtvama iz 1942. godine u Kusonje. „Doći ću, svakako“, odgovaram ja i zahvaljujem na pozivu. Kaže da svakako dođem sa Milenom pa da ostanemo koji dan kod nje. „Bilo bi nam lijepo, osobito meni, jer sam sama. Milan je u rezervi“, kaže ona. Kažem joj da namjeravam otići u Zagreb pa ću nagovoriti Milenu da dođe. U prošlih petnaestak dana puno se toga događalo u Slavoniji pa i oko Daruvara. Milan sigurno ima pobližih informacija, valjda i procjena. Uz parastos, to mi je veliki razlog da trinaestog avgusta odem u Kusonje.

< Srbi su oprezni i ne žele sukob                                     Sadržaj                         Komšije, šahovnice i „četnici“ >