Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Фото-репортажа високогорске акције „100 километара гребеном фронта за 100 година пробоја Солунског фронта“
Поводом стогодишњице битке на Добром пољу и пробоја Солунског фронта, летос за Петровдан учествовао сам у високогорској акцији „100 километара гребеном фронта за 100 година пробоја Солунског фронта“ у организацији удружења „Отаџбина памти“ са још 54-оро људи (и једним псом!). Почев од 11. јула 2018. па до 14. јула 2018. прешли смо пешке 110 километара дуж планинског гребена где су се пре 100 година водиле најжешће борбе на делу Солунског фронта који је држала српска војска.
Првог дана пешачења (11.7.2018) пошли смо од ски центра Кожуф на планини Кожуф да бисмо преко врхова Зелени брег (2165 м), Дудица (2132 м) и Коњска глава (1836м) стигли до Голупца. Од Голупца смо следећег дана, на Петровдан 12. јула, гребеном планине Козјак преко Блатеча (1596м), Пашника (1596м), Камиле (1569м), Малог Козјака (1777м), Големог Козјака (1814м) и Кравице (1682м) стигли у сумрак до Доброг поља (1813м), места где је био главни удар у току пробоја Солунског фронта.
Ту смо се следећег јутра, 13. јула, као и на Голупцу помолили за душе свих палих ратника и положили венце у част српских и француских јунака изгинулих на тим деловима фронта. Након тога смо, трећег дана, кренули преко Беле земље (1826м) и Сокола (1822м, ту смо положили венце српским и француским јунацима погинулим у борбама око ове коте), Белог гротла, коте Ниџе (2360м) да бисмо увече, са сузама у очима стигли на крвљу заливени Кајмакчалан, главну тачку нашег пута и ходочашћа, где смо целивали плочу на костурници српских војника погинулих у освајању Капије слободе 1916. У капели на врху Кајмакчалана оставили смо венце и икону Св. Петра и Павла (донету са Косова и Метохије), коју смо без престанка носили на челу колоне од Голупца, смењујући се тако да свако бар мало носи икону на путу ка Кајмакчалану.
Било је јако дирљиво што нас је на Кајмакчалану дочекало око 100 деце и њихових 50 родитеља који су били учесници друге акције – „100 деце за 100 година пробоја Солунског фронта“. Никад нећу заборавити то вече на најсветијем месту – Кајмакчалану, када смо заједно у кампу под звезданим небом, са срцима испуњеним у исто време поносом, срећом и тугом певали „Тамо далеко“, „Ој Србијо, мила мати“, „Зови, само зови“, „Креће се лађа француска“ и друге српске родољубиве песме, сећајући се свих жртви које је српски народ поднео у борби за слободу и уједињење у Првом светском рату.
Следећег јутра, 14. јула 2018. након одржаног опела погинулим српским ратницима у освајању Кајмакчалана 1916. године, почео је и четврти, последњи дан пешачења спуштањем са Кајмакчалана до Старковог зуба (Сиве стене – 2229 м) где је 2. октобра 1916. Добровољачки одред војводе Вука имао стравичне губитке јуришајући у самоубилачком нападу преко бодљикаве жице на бугарске положаје како би се осигурао тек освојени Кајмакчалан и Бугари натерали на повлачење на нове положаје на северу. Ту смо минутом ћутања одали почаст погинулим јунацима Добровољачког одреда да бисмо наставили до Старковог гроба (1876 м) и одатле увече стигли у село Скочивир (600 м) у долини Црне реке где се наше пешачење од 110 километара са укупним савладаним успоном од 4800 метара и спуштањем од 5900 метара завршило и где смо те вечери у старој караули прославили наш успех.
Следећег дана обишли смо српска војничка гробља у селима Скочивир, Добровени, Живојно, Бач, као и у Битољу и одали пошту и помолили се на сваком од тих гробаља за српске ратнике пале у Балканским и Првом светском рату, да бисмо на крају одали пошту и на француском војничком гробљу у Битољу и кренули пут Београда.
Никада ме ништа није више фасцинирало од јуначке борбе српског народа у Балканским и Првом светском рату. Сећам се како сам са 9-10 година у дединој соби пронашао часопис посвећен борби Србије у Великом рату на чијој насловној страни је био српски војник у новој француској униформи са Адриан шлемом (могуће да је чак у питању била Милунка Савић) – наслов је гласио: „Солунци – слава припада њима“. Од тада кроз цео свој живот за мене није било веће светиње и већег извора снаге и инспирације од овог периода српске историје у коме су српски војници испуњавајући херкуловске, готово неоствариве задатке отишли у легенду и вечност.
Из тог разлога, од самог почетка био сам решен да учествујем у овој планинарској акцији јер сматрам да није било бољег начина да се обележи стогодишњица победе српске војске у Великом рату него да се дуж линије Солунског фронта обиђу крвљу заливене чуке на којима су српски војници пре сто година водили надљудске борбе за ослобођење и уједињење српског народа и домовине, међу њима и двоје мојих чукундеда – Мирко Ковачевић и Стеван Савковић – који су прешли цео ратни пут српске војске од 1914. до ослобођења 1918.
Главну улогу у организовању овог путовања имало је удружење „Отаџбина памти“, на првом месту господин Радољуб Кнежевић, који је био главни водич и вођа овог пута. Стога њему и удружењу „Отаџбина памти“ учесници овог ходочашћа – укључујући и аутора ових редова – дугују највећу захвалност јер су учествовали у нечему чега ће се сећати и препричавати читавог живота. Хвала му на томе!
Фотографије: АЛЕКСАНДАР СТАНКОВИЋ
Аутор: АЛЕКСАНДАР СТАНКОВИЋ
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ
