Албахари: Стрепим од великог сукоба

Писац Давид Албахари о подељеној Србији, равнодушности која царује, тензијама и опстанку. Религија у основи раздора Истока и Запада. Припајање ЕУ једина наша шанса. 

„Када гледам из Канаде, ништа у Србији ми не делује толико опасно или страшно. Али, када дођем овде, видим да ме даљина вара – криза је много већа него што се чини преко океана.“

Овако књижевник Давид Албахари, од 1994. са трајном адресом у Калгарију, али и са редовним посетама домовини, свом Земуну, слика разлику између новинских вести и збиље када се оцени сопственим очима.

„Из даљине се можда ситуација чистије сагледава, видите јасно таблу по којој се крећу фигуре, али тај поглед је очишћен од дневног живота. А у игри су и десетине мањих фигура, ситуација и скандала, које тамо не могу да приметим. Као када у шаху играју краљ против краља и бацају у сенку гомиле пиона и ловаца, а баш они плету игру и утичу на коначан исход.“

Људима цео живот овде пролази у кризама у низу. Да ли је то неки усуд, да ли је крив географски положај, менталитет или, можда, лоше вође?

Од свега помало. То је чудна мешавина, која као да саму себе храни. Таман када се учини да је криза престала у једном аспекту, она се пребацује на други. Када се тај други мало затвори, онда се поново јавља оно прво.

И тензије су сталне…

Осим тих сталних тензија у разним сферама, постоји и нека судбоносна подељеност међу људима. Подељеност готово у свему. Подељеност која је свугде близу равномерној деоби на два дела, располућености. Или са неком неутралном масом људи између, на средини.

Како мислите – равномерна подељеност?

Као да је неки усуд учинио да је у свему народ подељен, око сваког питања. Тај баланс је некако увек изједначен и нико се не усуђује да се мало помери, на једну или другу страну. А једино тако ствари могу да се покрену. Као да смо заглибљени у мочвари.

И, како ће се онда “партија” коју сте поменули завршити?

Некада помислим да се све овде завршава патом. Свака прича води у пат позицију. Царује некретање које је погубно. А сада је судбоносан тренутак за Србију. Тренутак одлуке шта и како даље.

Овде је обичај да се патови завршавају драматичним догађајима. Ваљда смо то превазишли.

Ја се надам исто, мада нека дешавања на улицама буде неугодне асоцијације. Дивљања на улицама могу да буду увод у шта год хоћете.

Ипак не стојимо у месту, крећемо се ка Европској унији…

Заиста мислите да је постигнут консензус око тога?

Чини се да јесте.

Да, али оклева се да се директно пита народ, да се тиме ствари покрену. То што се решава на конференцијама, заседањима или у канцеларијама – то није народ. А у народу, колико чујем, стварно је хаотично… Не знам да ли је уопште могуће предвидети сваку опцију која би могла да настане. Мени све делује отворено.

Није ваљда баш све…

Вероватно није, али, када историјски погледате, било је и најнеочекиванијих догађаја. Србија има ту несрећу да се често налазила у таквим ситуацијама.

Последњих десет година у Србији су, ипак, постављене основе демократије, макар што се избора власти путем избора тиче… Ваљда је то гаранција да више неће бити нових шокова?

Људи често не користе оно што демократија нуди. Мало тога имамо у нашој историји што нас учи како да искористимо демократију. И у Канади, рецимо, појављује се нешто што се назива болест демократије – мала излазност на изборима. Људима је изгледа постало неважно да располажу демократијом. Једина дилема тамо, када су избори у питању, јесте да ли ће бити смањени порези.

Значи, тамо је порезник фигура број један…

Да, он може да ради шта хоће, може да контролише рачуне у банци, сваки долар који потрошите… Имате људе који то злоупотребљавају, цинкаре, дешава се да жена пријављује мужа ако су у сукобу, или да комшија пријави комшију јер има луксузна кола.

А ми смо мислили да смо највећи цинкароши.

Ма не, има тога тамо колико хоћете. Када би овде неко то урадио, одмах би се рекло, као сада за ову комуналну полицију – држава уводи диктатуру. Није то диктатура. То је механизам који мора да функционише. Ако уведете закон, привидно баналан као што је закон о пушењу, а не спроводите га, онда нећете спровести ниједан други закон.

Има ли га и у Канади?

Реакције тамо на закон о пушењу, који је донет пре неколико година, биле су потпуно идентичне као у Србији. Прво се говорило – пропашће сви ресторани, па ће пропасти сами пушачи… Сада је то прошло. Смирило се. С тим што су они препустили градовима да то регулишу. И радили су то постепено. Прво су забранили у парковима, па привикавали људе… У Канади је сада друга опасност, да антипушачки лоби, пошто је освојио све што је хтео, жели да продре у кућу, у породицу, у оно што се тамо сматра недодирљивим – лични простор, личну својину. Да се и тамо забрани пушење. То је већ Орвелова држава.

Да се вратимо у Србију. Шта је спречава да се брже интегрише у развијени свет?

Људе можете да наведете да верују у шта год хоћете, па и да је Европа нешто лоше. Кад долазим из Канаде преко Франкфурта авиони су сада пуни наших људи, па опет чујем приче како су против те Европе. Одувек сам заступао идеју припајања Европи, јер ми се то чини као једини пут који Србији може да обезбеди економски развој. Србија има фантастичан природни положај, на месту које је Европи потребно…

Откуд онда скепса према Унији код многих у Србији?

Рекох већ да људе можете да убедите у било шта. Многи људи су антисемити иако никада нису видели Јевреје. Пример може бити Јапан, где има доста антисемитизма иако нема Јевреја. Има, међутим, антисемитског механизма.

Можда би било другачије да нам се перспектива уласка у Европску унију стално не удаљава, губи у магли, што код народа ствара нервозу, неверицу.

Вероватно постоји и уверење да улазак у Европу значи даље сиромашење. Али, зар вам се не чини да попуштање у самој регији, у односима са нашим бившим суграђанима, да је и то нека врста кретања према Европи?

У Србији стално осећамо да нисмо ни Исток ни Запад, да смо на размеђи. Шта смо ми – Исток, Запад, мешавина?

Због присуства Отоманског царства први одговор би био да смо Исток, али не бих прихватио Исток као опцију којој овај народ припада. Јесмо били на граници. Мени као писцу је та гранична ситуација занимљива, у уметничком смислу подстицајна, али може да буде кобна у животу.

Јеврејски народ, којем припадате, уз све недаће, увек је налазио снаге да опстане. Расут је по свету, али има снаге да се одржи. Срби, чини се, немају ту снагу, брзо се асимилују…

Најбоље познајем људе прве генерације, који су дошли у Канаду последњих година. Још је рано да се ту нешто закључи, тек од друге генерације може да се види колико делује средина. Чини ми се, ипак, да Срби не губе тако лако идентитет. Оно што се прво примети када су у питању Срби напољу јесте да нема довољно организованости. Постоји само црква као место окупљања, али у цркву иду верници.

Ваш син се вратио у Србију…

Мој син је у Канади завршио студије и вратио се у Београд. Студирао је политичке науке и, кад их је завршио, рекао ми је: Канада ми је досадна као политичка земља и идем тамо где се нешто збива. А из Србије је отишао као дечак од седам година! Сада се потпуно вратио, преселио, запослио и види свој живот као припадност овом месту и Европи. Европско осећа много вреднијим од америчког. Знам још неколико таквих примера.

А оаза мира, како сте говорили о Канади?

Ми овде смо навикли да нам је сваки мир сумњив. Мислимо да се нешто спрема, да треба бити на опрезу.

Да ли сте ви српски, југословенски, канадски или јеврејски писац?

Земунски.

То обједињава све. Или сте можда косовски, јер сте рођени у Пећи?

Чак сам и чуо да сам стављен у неки лексикон косовских писаца, што ми је било чудно, па ми је речено: тамо си се родио. Ја мој књижевни идентитет прихватам у свим тим видовима, сваки човек има више идентитета.

Рекли сте једном да добар свет могу да направе само добри људи. Видите ли те добре људе, у Србији, у Канади, било где у свету?

Има добрих људи, али, што се каже, треба са неким да живиш да би видео какав је човек. Има добрих људи, али страшно је што има много равнодушних људи. Равнодушност, незаинтересованост за другог, неспремност да се другоме помогне, у било ком виду, спречава добре људе да постану још бољи. А равнодушни ничу као коров.

Бојите ли се због тога за будућност света?

Стрепим од религијског сукоба. Некако ми се чини да пред светом стоји велика могућност сукоба Истока и Запада, заснована баш на религијским основама. С тим што Исток није јединствен, подељен је. И не знам каква би ишла линија поделе у том сукобу. Узмите Израел као пример, као могућу линију спајања и раздвајања. Непопустљивост доводи до тога да је стално све на ивици пуцања.

МРЖЊА И ТОЛЕРАНЦИЈА

Има ли антисемитизма у Канади, у тој мултикултурној, мултиетничкој земљи?

Ако на антисемитизам гледате као на збир догађаја у једној години, онда постоји у Канади. Сваке године јеврејска заједница забележи 200-300 антисемитских изгреда, од рушења споменика, скрнављења синагога, претњи преко телефона или интернета… Значи, има га и у Канади, иако је мултикултурна у најбољем смислу те речи, док је Европа сада почели мулти-култи да сматра неким ружним изразом.

ЈУГОНОСТАЛГИЈА

Били сте недавно и у Хрватској, промовисали сте ваш роман “Ћерка”. Има ли тамо још увек неких трагова југо-сфере?

Има, али са неком свешћу да нема повратка на старо. Био сам недавно и у Бечу, на некој конференцији. Дошли су писци из свих делова бивше Југославије. На првим таквим конференцијама после рата било је пуно неспоразума, оптуживања и тако даље, сад сам први пут био на конференцији где нико никог није оптуживао, где је свако, напротив, говорио о својим проблемима. Питање сукоба није више у првом плану. Нико од присутних није крио своја помало носталгична осећања, па чак и млађи аутори, од тридесетак година, којима та Југославија не би требало ништа да значи.

Извор: Б92