Рецензија књига самосвести исторографије холокауста

Јован Ћулибрк, Историографиjа холокауста у Југославиjи

Мера степена развиjености неке историграфиjе jе и њена свест о сопственим дометима, саморефлексиjа коjа успева да одреди своjе место у размерама опште историографиjе, како тематски, тако и методолошки. Масовно и организовано насиље у 20. веку, «веку екстремизма», коjе jе кулминирало у годинама Другог светског рата у «индустриjи смрти» свакако jе jедна од кључних тема савремене историографиjе. У том оквиру, тема холокауста jе сигурно jедна од наjважниjих, с тим што њен значаj далеко превазилази оквире историографиjе. Она jе уjедно своjеврсни културолошки лакмус, тако да свака озбиљниjа анализа истоиографиjе холокауста нужно мора да га третира као прворазредан друштвени феномен.
У свом раду под насловом Историографиjа холокауста у Југославиjи Јован Ћулибрк jе теми холокауста и писања о холокаусту приступио управо на наведени начин. Полазећи од премисе да jе проучавање историjе холокауста у Југославиjи «осуђено да се бави перцепциjама Југославиjе и њене историjе» (стр. 8), аутор jе као своj главни задатак истакао давање одговора на два кључна питања: да ли су истраживачи холокауста свесни процеса развиjања критериjума-модела истраживања холокауста и да ли постоjи верзиjа ових критериjума за jугословенски случаj (стр. 8). У складу са постављеним захтевима jе и структура рада; започиње Уводом, коjи jе уjедно и прва глава: Критериjум, контекст и политика (стр. 1-33).
Разматраjући друштвени контекст истраживања холокауста деведесетих година у земљама наследницама Југославиjе, аутор jе закључио да ‘историографска’ опсесиjа геноцидом и холокаустом на Балкану на краjу 20. века ниjе успела да произведе истраживање холокауста, него jе произвела опсесиjу опсесиjом (стр. 32).
Централни и наjвећи део рада jе Друга глава под насловом Пут историографиjе (стр. 33-178). Сасвим оправдано, анализа историографиjе холокауста jе усклађена не само са сопственом динамиком, него изнад свега са ширим друштвеним контекстом и историографским дометима. На тоj основи jе извршена и периодизациjа излагања на период између два рата, ратне године, период од свршетка рата до 1948, затим период коjи се завршава Титовом смрћу, коjем следи период окончан краjем jугословенске државе. Последњи период jе започео 1991, а окончан jе 2007. годином.
Исцрпно, али и концизно, аутор jе веома успешно анализовао историографиjу холокауста у Југославиjи, али и много више од тога. Иако jе у центру ауторовог излагања историграфиjа холокауста, ово jе уjедно и jедна сажета историjа jугословенске историографиjе и њене друштвене улоге. Та историjа се не завршава годином нестанка jугословенске државе, jер аутор минуциозно анализуjе истраживање холокауста и у постjугословенским државама и друштвену улогу коjу су она имала током крвавог разарања те државе. Анализом су обухваћени практично сви релевантни радови коjи су за тему имали холокауст у Југославиjи.
Привидно ван основног тока излагања су и необично важна опажања и указивања на неке важне историjске чињенице и догађаjе. Усваjаjући магистралне токове истраживања холокауста, аутор jе савим оправдано истакао захтев коjи се поставља пред истраживаче холокауста у Југославиjи: ниjе довољно да се он посматра само по окупационим областима jер се тиме губи увид у целину, при чему холокауст у Југославиjи увек мора да буде посматран у оквиру општег тока «коначног решења jевреjског питања».
У последњем одељку своjе друге главе, под називом Капиjа зрелости (стр.138-178) аутор jе изнео jедну од своjих кључних оцена: jугословенска комунистичка школа историографиjе jе трагично скончала у време када jе требало да донесе плодове ослобођена од идеолошког баласта (стр. 160).
Рад се завршава Закључком (179-188) под карактеристичним насловом: Ни шагринска кожа ни леопардово крзно у коjем су сумиране основне карактеристике историографиjе холокауста са jугословенске териториjе. Аутор jе закључио да истраживачи нису подлегли холокауст нарациjи и да се при томе никада нису удаљили од контекста Другог светског рата (стр. 181).
Раду су придодата три прилога, три есеjа о књигама са темом холокауста, од коjих се две односе на холокауст у Југославиjи, док се трећи односи на феномен холокауста из угла ревизиониста, односно његових негатора. Ови прилози одлично илуструjу ауторов методолошки приступ и складно допуњуjу основни текст рада. Приложена jе обимна селективна библиографиjа о историографиjи холокауста у Југославиjи, али су ту и наjважниjи наслови из опште историjе холокауста. Сувишно jе и наглашавати од колике ће користи истраживачима бити ова библиографиjа, jер су њом обухваћена и дела коjа су написана не само на светским jезицима, него и она написана на ивриту.
На краjу рада су именски и географски регистар.
Радом Јована Ћулибрка историографиjа jе добила jедно темељно и савесно урађено дело коjе ће морати да консултуjе свако ко жели да се упозна не само са темом историографиjе холокауста у Југославиjи, него и са самом темом холокауста, jер jе то уjедно и вредан прилог општоj историографиjи холокауста. Радови овакве врсте су ретки и у много развиjениjим историографиjама. Посебна вредност рада jе у томе што jе написан у складу са савременим методолошким захтевима и трендовима у историографиjи холокауста. Рад jе написан jе лепим и jасним стилом што ће допринети да буде читан не само у стручним круговима, него и у широj заинтересованоj jавности.
На основу свих наведених квалитета, слободан сам да рад Јована Ћулибрка под насловом Историографиjа холокауста у Југославиjи препоручим за обjављивање.

У Београду, 10. августа 2011. Др Милан Кољанин
Научни сарадник,
Институт за савремену историjу
Трг Николе Пашића 11, Београд