AKADEMIK VASILIJE KRESTIĆ – Milost Hrvata kupujemo nacionalnim dostojanstvom (2.deo)

Datum objave: petak, 10 januara, 2014
Veličina slova: A- A+

Ko danas zaboravlja jedinstvene interese sveukupnog Srpstva, taj ili robuje nekim vremenom prevaziđenim ili aktuelnim ideologijama, ili, možda i nesvesno, pomaže zakletim neprijateljima srpskog naroda

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/vasilije-krestic.jpg
Akademik Vasilije Krestić

 Povodom  nedavnog objavljivanja knjige  „Istorija Srba u Ugarskoj 1790–1918“, sa autorom ovog kapitalnog dela istoričarem i akademikom Vasilijem Krestićem razgovaramo o aktuelnim pitanjima srpske istoriografije, kao i o nekim  važnim problemima  društvenog i političkog života savremene Srbije, te šireg globalnog konteksta kojim je on određen i uslovljen.

Pitanjem: „Da li proslava, obeležavanje, ili obnova ratne atmosfere Sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata?“ akademik Milorad Ekmečić nas upozorava na važnost razumevanja i razlikovanja tih pojmova. Njegov odgovor je – niti slavimo, niti obeležavamo, nego gledamo kako se ono što se dogodilo pre jednog veka ponovo pokušava obnoviti! Šta vi kažete? 

Sudeći po ishodu rata, po ulozi koju je Srbija u njemu imala, mi bismo stogodišnjicu s mnogo razloga mogli i da slavimo i da obeležavamo. Ali, imajući u vidu sve ono što se u vezi sa stogodišnjicom dešava, mislim da je racionalno upozorenje kolege Ekmečića zato što se zaista obnavlja ono što se već dogodilo. 

Besedeći o svojoj knjizi, kažete da imate na umu buduće generacije. Čemu  bi trebalo da uči prošlost, posebno taj period od sto i dvadeset, trideset godina o kojem, kao posvećenik i znalac, govorite? Koliko se mladoj generaciji danas jasno, ili pak pre – tendenciozno i cenzurisano, govori i tumači srpska istorija? 

Po prirodi svog posla istoričari su dužni da prošlost tumače na osnovu prvorazrednih dokumenata, raznovrsnih dokaza i svedočanstava, da traže i nalaze istinu. Međutim, to nije uvek tako. Istorija je jedna od onih naučnih disciplina koja, kao i neke druge društvene nauke, lako može da postane i neretko postaje oruđe politike. Da li će ona to biti i u kolikoj meri, zavisi od morala istoričara, ali i od toga koliko je politički sistem zahtevan i represivan. Istorija kao nauka ima svoj naučni metod i dok se on poštuje, ona jeste naučna disciplina, ali kad se on izneveri, ona postaje služavka politike. Koliko su moguće velike razlike u tumačenju prošlosti, sada imamo prilike da vidimo po ocenama Prvog svetskog rata i po tome ko snosi krivicu za izbijanje rata. Ideološko-politička ostrašćenost partizanstvom i četništvom očigledan je dokaz do koje mere su moguće razlike u tumačenju prošlosti. O tom problemu postoji jedna duhovita anegdota koja glasi: „Istoričari su moćniji od Boga, jer Bog određuje kako će se i šta će se dogoditi a istoričari o tome daju svoj sud i svoje ocene“.

Nemam uvid u to kako se mladoj generaciji danas tumači srpska istorija. Dugo sam u penziji i ne pratim ko piše i kako piše udžbenike. Međutim, veoma pažljivo pratim istoriografsku produkciju. Većina naših mlađih istoričara obavlja svoj posao profesionalno odgovorno i korektno. Ali, ima i onih koji se prihvataju da pišu neke istorijske priručnike u kojima su zastupljene samo one teme koje zbližavaju balkanske narode, oko kojih nema sporenja. To je dozirano prikazivanje prošlosti. To je friziranje istorije. To, zapravo, i nije istorija. Iza takvih projekata finansijski stoje neke inostrane asocijacije. U poslednje vreme neki naši istoričari angažovali su se oko prevođenja i izdavanja knjiga pojedinih stranih pisaca u kojima je apsolutno neprihvatljivo, nenaučno i zlonamerno protumačena naša prošlost. Zadatak tih knjiga je da menjaju našu prirodu, naš karakter, naš nacionalni mentalitet, da nas zbunjuju i rasrbljuju, da nam ogade našu prošlost pa da se nje stidimo. I te knjige, štampane u Beogradu, finansirane su iz nekoliko zapadnoevropskih zemalja. Sve to nije slučajno, sve se to radi smišljeno i zlonamerno, s namerom da se dokaže da smo mi narod koji je opterećen zločinima, da naša istorija pokazuje da su zločini čak preovlađujuća osobina naroda. Suština takvog nakaradnog tumačenja naše prošlosti ima jasan politički cilj. Pošto smo mi zli, skloni zločinima, treba nas držati pod kontrolom, treba nas lišiti države i slobode.

Za razliku od nekih nama susednih naroda, koji nisu uspeli da se oslobode romantičarskog načina prikazivanja svoje prošlosti, mi Srbi još od druge polovine devetnaestog veka imamo razvijenu kritičku istoriografiju na koju možemo da budemo ponosni i koja mnogim našim kritičarima može da posluži kao uzor. Zbog toga nama nisu potrebni neki nimalo dobronamerni stranci, poput Holma Zundhauzena, i njemu sličnih, da nam tumače prošlost i da nam otvaraju oči. Ali, uprkos tome, naši istoričari su dužni da na sve Zundhauzene, kako strane, tako i domaće, a takvih, nažalost, ima, blagovremeno ukažu i onemoguće ih da narod zbunjuju i sluđuju tzv. novim savremenim istoriografskim tumačenjima  naše prošlosti. 

Upozoravate da je „razdor u srpskom narodu i danas jedno od najvećih zala“, kao i da proces srpske dezintegracije nije zaustavljen, što je tragična okolnost, jer je „za nacionalni interes odlučujuće ono što mi nemamo – duhovna integracija“. Oštru i kritičku dijagnozu u tom smislu izričete o Srbima: „Jedan od ključnih razloga duhovne dezintegracije srpskog naroda je jaka regionalna, partikularna i primitivna uskogrudost koja se očituje u ksenofobičnosti prema Srbima iz drugih, geografski udaljenih regija“. Čini se da ova muka ni danas ne ide u dobrom pravcu? 

Zato što smatram da je duhovno jedinstvo srpskog naroda jedno od značajnijih pitanja našeg vremena, više puta sam o njemu govorio i pisao. Da ne bi bilo nikakve zabune, naglasio sam da pod duhovnim jedinstvom podrazumevam svest o istoj nacionalnoj, verskoj, kulturnoj i civilizacijskoj pripadnosti, svest o istim težnjama, ciljevima i interesima, bez obzira na geografske prostore na kojima Srbi žive i bez obzira na ideološku i partijsko-političku pripadnost. Smatram da se duhovna dezintegracija dogodila iz više razloga, ali i zato što dugo nismo imali i  što ni danas nemamo društvenu elitu čija bi se reč slušala. Zbog toga mi nemamo jedinstvena nacionalna merila kakva postoje u zapadnoevropskim narodima. Zato smo mi jednim delom Srbi, drugim Jugosloveni, trećim Crnogorci, četvrtim muslimani, potom smo internacionalisti i kosmopoliti, četnici i partizani, komunisti i antikomunisti, republikanci i monarhisti, autonomaši i antiautonomaši, globalisti i antiglobalisti, starosedeoci i kolonisti, natovci i antinatovci, teisti i ateisti i tako redom unedogled.

Takvi kakvi smo, nejedinstveni, razbijeni i međusobno zavađeni, mi nikome ne možemo da budemo  i nismo uzor na koji se valja ugledati, pa se postavlja pitanje šta treba činiti da izlečimo naš oboleli nacionalni organizam. U svakom slučaju, postojeće razlike treba prevazilaziti a svest o jedinstvu u raznolikostima mora se na više načina negovati. U tom poslu najvažniju ulogu morali bi da imaju škole i univerziteti, ali i sve vrste medija. Iza svega morali bi da stanu država, crkva i celokupna patriotska inteligencija. S tim ciljem školu bi iz osnova trebalo reformisati, iz programa dosledno izbaciti falsifikate, a vratiti izvorne vrednosti kojima će se usađivati nacionalna svest, sluh za istoriju, osećanje za jedinstvo, snaga za samoodržanje i visoke moralne vrednosti. Treba da obnovimo filozofiju srpskog jedinstva bez kojeg nam nema opstanka. S puno pažnje i osmišljenosti morale bi se negovati istinske nacionalne i univerzalne vrednosti u svim oblastima stvaralaštva. Ko danas zaboravlja jedinstvene interese sveukupnog Srpstva, taj ili robuje nekim vremenom prevaziđenim ili aktuelnim ideologijama, ili, možda i nesvesno, pomaže zakletim neprijateljima srpskog naroda. Da bismo zaustavili proces duhovne dezintegracije, moramo stvoriti čitav program duhovne obnove, moralnog i kulturnog preporoda. Bojim se da se ovim pitanjem malo ko bavi, da je ono zapostavljeno i zanemareno, a da se na rastakanju nacije, s mnogih strana radi osmišljeno. Nisam siguran da i oni koji se danas zalažu za regionalizaciju Srbije neće doprineti daljem razvijanju partikularne svesti, primitivnoj uskogrudosti i razaranju duhovnog jedinstva. 

Kakvi su vaši stavovi povodom aktuelne diskusije oko povlačenja tužbi za genocid sa Hrvatskom? Hoće li eventualnim odustajanjem od tužbe „borba za istorijsku istinu“ biti uspešno okončana a pravda zadovoljena? 

Najpre moram da kažem da samo podnošenje hrvatske tužbe smatram antologijskim primerom bezočnosti. Oni koji su počinili jedan od najstravičnijih zločina u novijoj istoriji Evrope, zločin genocida, usudili su se da podignu tužbu protiv naroda nad kojim su izvršili genocid. Učinjeno je to s puno zlobe, pakosti i mržnje, zbog kojih se i dogodio genocid. Ali, kad je to već učinjeno, i kad se zna iz kojih razloga je podignuta tužba, zbunjujuća su i ponižavajuća izvinjenja naših političara. Ponižavajući su i zahtevi s naše strane da se tužba povuče. To se čini s obrazloženjem da bi povlačenjem tužbe lakše i brže mogli da se obnove susedski odnosi. Ispada da je samo nama stalo do dobrih susedskih odnosa, da samo mi od tih odnosa možemo da imamo koristi, a da Hrvatska za te dobre odnose nije zainteresovana. Bojim se da naši političari žrtvuju nacionalno i državno dostojanstvo zato što misle da tako mogu da kupe milost Hrvata kako bi Srbija lakše i bez smetnji ušla u Evropsku uniju. Moje je čvrsto uverenje da srpska strana nije smela snishodljivo da insistira na povlačenju tužbe. Ispostavilo se da je to bio čist politički promašaj. Osim toga, kad je Hrvatska već podnela tužbu, mislim da je bolje da sud oceni da li je sa srpske strane bilo genocida ili je hrvatska tužba podneta s jasnim političkim ciljem da Srbiju i Srbe pred čitavim svetom kompromituje. Pošto genocida nije bilo a zločini su činjeni i s jedne i s druge strane, sud će, po svemu sudeći, odbaciti hrvatsku tužbu. Međutim, srpska strana će tokom suđenja imati prilike da razobliči hrvatske zločine i da javnost obavesti o etničkom čišćenju, koje je programirano izvela vlast Hrvatske na čelu s Tuđmanom. Takvim ishodom sudskog procesa, oslobođena tužbe za genocid, srpska strana biće na dobitku, a hrvatska neće izaći čista obraza. 

„Osnovna slabost naše nacionalne inteligencije je njena prevelika upućenost na vlast“, kaže Milo Lompar, uz napomenu da nacionalni intelektualci često misle da je „dovoljno da sede u prostorijama i foteljama neke nacionalne ustanove i da je to garant nacionalne politike“. Šta su, po vama, najozbiljnije slabosti, a šta vrline nacionalne inteligencije? 

Gospodin Lompar je to rekao malo eufemistički. Raspravljajući više puta o toj temi, govorio sam da je srpska nacionalna inteligencija vezana za državne jasle. Ona je najvećim svojim delom egzistencijalno zavisna od države. Zbog toga nije u svojim nastupima slobodna. U našem društvu izuzetno je malo profesionalno nezavisnih intelektualaca. To i jeste jedan od malera našeg društva. Stoga je među intelektualcima neznatan broj onih koji su spremni javno da nastupaju u skladu sa svojim uverenjima. Većina ih je bojažljiva i uzdržana, usteže se da nastupa kritički i tako čuva sebe i svoje porodice od mogućih neprijatnosti. Da naša država nije partokratska, sloboda izražavanja bila bi mnogo veća. Međutim, postavlja se pitanje da li su ti obrazovani ljudi, koji se mogu ubrojati u intelektualce, istinski intelektualci, ako nisu spremni javno da govore ono što misle i ako nemaju hrabrosti da se bore za slobodno iskazivanje misli i uverenja. Pravi intelektualci su dužni ne da kritikuju radi kritike, već da se bore za bolje i savršenije društvo. 

Danas je patriotizam gotovo prokažena i suvišna vrlina. Izjednačen sa nacionalizmom, a ovaj sa šovinizmom, uskogrudošću i ksenofobijom, postao je bezmalo balast i retrogradna pojava u modernom rezonovanju i pogledu na svet!

Vi ste apsolutno u pravu. Dugo vremena i sistematski se išlo na urušavanje patriotizma kao istinske vrednosti. Od trenutka stvaranja zajedničke države od 1918. do 1941. godine, srpska nacionalna misao i srpski patriotizam bili su potiskivani jugoslovenskom idejom i jugoslovenskim patriotizmom. Jugoslovenska ideja forsirana je kao naprednija, savremenija i svrsishodnija od srpske, koja je prikazivana kao nazadna, vremenom i okolnostima prevaziđena. U još drastičnijoj meri to se događalo u vreme jednopartijskog sistema druge Jugoslavije. Tada je patriotizam potiskivan i obezvređivan i u ime kosmopolitizma i internacionalizma. Na dnevnom redu tadašnjih vlasti stalna tema bio je srpski nacionalizam, kao najveća opasnost koja je pretila društvenom sistemu i državi. U to doba je i izjednačen patriotizam s nacionalizmom i šovinizmom. Značajan korak dalje u nakaradnom prikazivanju patriotizma učinjen je posle rušenja Berlinskog zida, raspadom Sovjetskog Saveza, urušavanjem bipolarnog sistema i nametanjem mondijalističke i globalističke politike. Povoljnu priliku svim vrstama srpskih neprijatelja da se obruše na srpski patriotizam, da ga naruže i sočno popljuju, pružili su rat, u kojem su u ime patriotizma činjena razna nedela, kao i raspad Jugoslavije. Nikakve sumnje nema da globalisti smišljeno idu na obezvređivanje patriotizma, i to ne samo srpskog nego i drugih, posebno malih naroda, kako bi njima lakše  i bez većeg otpora zagospodarili. 

„Najveći i glavni uzročnik krize i propadanja Srbije je odnos vlasti Srbije prema EU, odnosno stav da je Srbija sudbinski vezana za EU“, tvrdi Vojislav Koštunica. Kako vi gledate na ovo pitanje? Da li se ubrajate u one koji veruju da je Srbija danas zemlja koja ipak ima priliku da bira i izabere mimo rečene „bezalternative“? 

S velikom pažnjom pratim sve što se zbiva s Evropskom unijom i Srbijom. Strah me je da će Srbija skupo platiti želju da postane član Evropske unije, da će biti još puno ucena, mrcvarenja i poniženja. Uopšte ne sumnjam da će na kraju naše priznavanje nezavisnosti Kosova biti uslov bez kojeg nećemo prekoračiti  prag Evropske unije. Za svaku zemlju uvek je veliko zlo ako nema izbora, ako je prinuđena po svaku cenu da ide samo jednim putem. Kao što vidite, ja sam, kako se to danas kaže, evroskeptik. 

Razmatrajući „suptilno“ ponašanje EU i njenih oligarha u odnosima sa Ukrajinom, ruski pisac Sergej Helemendik nedavno reče zanimljivu rečenicu: „Proždiranje Ukrajine ličilo bi na ubrizgavanje matičnih ćelija omatorelim bogatašima, a nus posledice takve terapije, kažu, poznate su jednom od likova skorašnje ukrajinske istorije“. Ubrizgavanje „matičnih ćelija“ sa našeg – srpskog prostora, ovim korisnicima čini se da je već duže od decenije uhodan proces, a oni kao da su, uz gunđanja, ipak zadovoljni. Naslućuje li se kraj ovog procesa jednostranog „podmlađivanja“? 

Taj kraj nisam u stanju da sagledam. 

Bili ste, između ostalog, i glavni urednik „Istorijskog glasnika“, član redakcije „Zbornika za istoriju“ Matice srpske. Pokrenuli ste i danas ste odgovorni urednik „Zbornika za istoriju Srba u Hrvatskoj“. Prema vašim uvidima, koliko i kako srpski istoričari danas uspevaju da sačuvaju integritet istorijske nauke? 

Uprkos tome što imamo dosta vrednih i obrazovanih istoričara, bojim se da će im sve teže polaziti za rukom da sačuvaju integritet nauke kojoj su se posvetili. Sredstva koja se odvajaju za nauku više su nego skromna. Časopisi se gase ili izlaze neuredno. Razmena knjiga i periodičnih publikacija s inostranstvom svedena je na minimum. Sistem bodovanja, od kojeg istraživačima zavisi stručni i naučni status, prisiljava ih da publikuju što više, često ekstenzivne i manje vredne ili bezvredne radove. Nagrađivanje objavljenih i značajnih studija je uvredljivo. Istoričari nemaju svoje strukovno društvo, koje je nekada bilo vrlo aktivno i uspešno. Zbog svega rečenog mislim da će se naša istoriografija, ako se u međuvremenu ništa ne preduzme, naći na opasnoj nizbrdici. 

Kao istoričar, bavili ste se istorijom Srba i Hrvata i srpsko-hrvatskih odnosa, takođe i istorijom jugoslovenske ideje (poznato je da je to bio naučni put na koji vas je usmerio vaš izuzetni mentor Vasa Čubrilović). Čini se da su ovo tematske oblasti o kojima se ciljano  neguju „zamućenja“ i kontroverze. Hoće li se u dogledno vreme promeniti kompleksni raspored moći koji diktira takve „naučne“ prilike? Gde je i jugoslovenska ideja danas? 

Tematske oblasti o kojima govorite dugo vremena su zaista bile „ciljano zamućivane“. Ko se njima bavio morao se prilikom pisanja pridržavati određenih šablona. Ako je iskakao iz tih šablona, ako je nudio nova naučna saznanja, ako se nije pridržavao dnevnopolitičkih ocena, odmah je bio žigosan kao nacionalista i šovinista, kao remetilac bratstva i jedinstva, kao osoba koja „licitira s jugoslovenskom idejom“. To stanje strogo kontrolisanog načina pisanja, nasilnog nametanja marksizma, odavno je iza nas, ali ono nije ostalo bez posledica. Dugo važeće ocene o pomenutim temama nisu nastale preko noći i neće preko noći ni nestati. Već duže vreme istoričari imaju punu slobodu u tumačenju prošlosti. Oni više nisu pod nadzorom politike i samo od njih, od njihovog znanja, obrazovanja i morala zavisi kako će tumačiti pojedine teme i probleme.

Kad je reč o jugoslovenskoj ideji i o tome gde je ona danas, mora se znati da ona nije nastala preko noći, da je nastajala tokom više decenija, da su mnoge generacije s njom odrastale i u njenom duhu bile vaspitavane. Više od jednog veka jugoslovenska ideja je na razne načine usađivana u svest naših ljudi. Oni su odrastali s njom a ona je urastala u njih. Postala je neraskidivi deo njihove ličnosti, njihovog načina razmišljanja. Stoga ta ideja, posebno u starijim generacijama, i dalje opstojava, uprkos činjenici da je u praksi propala i da je iskompromitovana. Zbog svega rečenog mislim da savremena naučna tumačenja jugoslovenske ideje i njenih ideologa ne mogu brzo i lako da izmene postojeća uverenja. Ta uverenja će se menjati tokom vremena, smenom generacija, objektivnim naučnim saznanjima, ali i školskim vaspitanjem koje neće biti jugoslovensko već srpsko. 

Slavenko Terzić pominje da je bio svedok vaših „superiornih nastupa zajedno sa prof. Miloradom Ekmečićem, u dijalogu srpskih, hrvatskih i nemačkih istoričara, 1995. i 1996. godine, u Frajzingu kod Minhena i u Flotu kod Hanovera“. Bilo bi zanimljivo da nam otkrijete o čemu je reč? 

Reč je o dijalogu koji je održan u organizaciji Nemačke biskupske konferencije. Ako se ne varam, inicijator dijaloga bio je dobronamerni i časni, sada već pokojni nemački biskup Homajer. Imajući u vidu odličan ugled, koji je, ne bez razloga, uživao biskup Homajer, ne sumnjajući u njegove plemenite namere, Sinod Srpske pravoslavne crkve pristao je na taj dijalog i nekolicinu nas zamolio je da u njemu učestvujemo. Cilj susreta bio je da se dijalogom traže i nađu putevi za pomirenje zavađenih strana na tlu bivše Jugoslavije. Ne znam po kom kriterijumu je više nemačkih istoričara učestvovalo u dijalogu. Nemački istoričari imali su ulogu medijatora. Rasprave su vođene o raznim temama. Uprkos velikim razlikama u ocenama pojedinih pitanja, dijalog je bio na akademskom nivou. Srpska strana bila je superiorna, ali dijalog nije doprineo pomirenju. 

Sada, kada ste objavili „Istoriju Srba u Ugarskoj“, na čemu radite, ili se, možda, odmarate? 

Stigao sam da se odmorim, jer od časa kad sam završio pisanje do izlaska knjige iz štampe proteklo je dosta vremena. Prihvatio sam se posla koji je bio u planu Matice srpske još šezdesetih godina prošlog veka. Tada je Matica, povodom stogodišnjice osnivanja, odlučila da posveti dužnu pažnju Ujedinjenoj omladini srpskoj. Zbog toga je 1967. u Novom Sadu, u Matici, održan međunarodni naučni skup posvećen Ujedinjenoj omladini. Zbornik radova sa tog skupa publikovan je 1968. Tada je odlučeno da se objave dokumenta različitog porekla o Ujedinjenoj omladini srpskoj. U međuvremenu štampana je samo ruska arhivska građa. Ja sam se prihvatio da za štampu pripremim austrougarsku građu iz arhiva Beča, Budimpešte i Zagreba. Sada sam u poslu oko pripremanja te građe, koja je najvećim delom pisana nemačkom goticom i mađarskim jezikom. Čitav posao treba da bude završen do kraja 1914. godine. Građa je s naučnoistorijskog stanovišta zanimljiva i doprineće boljem osvetljavanju stavova i ocena austrijskih i mađarskih vlasti o Ujedinjenoj omladini srpskoj, o njenom značaju i ciljevima.

LjILjANA BOGDANOVIĆ

Izvor: PEČAT

 

Vezane vijesti:

AKADEMIK VASILIJE KRESTIĆ: Istorija se nemilosrdno poigrava sa Srbima

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top