AKADEMIK VASILIJE KRESTIĆ: Istorija se nemilosrdno poigrava sa Srbima

Datum objave: petak, decembar 27, 2013
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/akcija-krestic.jpg

Zbog protivsrpske politike Srbi su o Mažuraniću govorili: „Dobar pesnik, da je čovek taki“. Posle ovog, samo ovlašnog osvrta na hrvatsku komponentu u srpskoj istoriji, mislim da se može reći da je nismo dobro naučili a i što smo znali trudili smo se da zaboravimo, da sve podredimo tzv. bratstvu i jedinstvu.

Ono što čini crvenu nit moje knjige, što se provlači od njene prve do poslednje stranice jest odnos između Srba iz Ugarske sa Srbima iz Kneževine, odnosno Kraljevine Srbije. Time sam hteo da pokažem da je nacionalna svest kod Srba i osećanje duhovnog jedinstva kod njih, i s jedne i s druge strane Save i Dunava, tokom čitavog perioda koji obuhvata knjiga bila na veoma visokom nivou.

Knjiga je sveobuhvatno i svestrano urađena hrestomatija, izdanje bogato opremljeno fotografijama, brojnim portretima, mapama, faksimilima, ilustracijama. Ukratko,  pred čitaocem je svojevrsna freska istorijski dugog trajanja i tragova Srba u Ugarskoj, na teritoriji koja obuhvata i današnju Vojvodinu, ali i širi prostor. Ovo izuzetno izdanje neposredni je povod za razgovor sa autorom, akademikom Vasilijem Krestićem, čije je višedecenijsko bavljenje istorijskom i ukupnom sudbinom srpskog naroda na Balkanu iznedrilo i ovu dragocenu publikaciju.

Vaša nedavno objavljena knjiga – „Istorija Srba u Ugarskoj 1790 – 1918“ – u javnosti je zdušno ocenjena kao kapitalno istorijsko delo. Pripremana je, kazali ste, pola veka. Da li je na „dalekom startu“ ovog posla naum pisca bio jednak onom koji je vodio njegovu ruku kada je na rukopis stavljena tačka? Da li su se, na primer, pre pet decenija mogle doslutiti današnje vojvođanske strasti i savremeni antagonizmi u Vojvodini?

Istraživački poslovi, sabiranje i proučavanje izvora i literature, trajali su više decenija, zapravo od samog početka mog bavljenja naukom. Pojedini odeljci knjige nastajali su još tokom istraživanja. Oni su iz godine u godinu i iz decenije u deceniju nizani poput kamičaka u povećem mozaiku. Kada sam završio istraživački posao, kada sam shvatio da sam naučno sazreo za pisanje ovog dela, oslobodio sam se mnogih sporednih a u mojoj struci neizbežnih poslova. Samo pisanje knjige nije trajalo duže od godinu i po dana.

Što se tiče mog nauma, on je od samog početka bio jasan. Zato što istorija Srba u Ugarskoj od kraja XVIII veka do ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom 1918. nije  bila napisana u celini, u vidu sinteze, što ono što smo imali, po mom uverenju, nije u svemu bilo na nužnom naučnom nivou, jer nije napisano na osnovu arhivskog istraživanja, što su mnoga značajna pitanja iz prošlosti Srba u Ugarskoj izostavljena, a neka nisu bila ni uočena, odlučio sam da popunim tu istoriografsku i kulturnu prazninu. Od samog početka rada na knjizi nameravao sam da je napišem strogo naučno, bez politizacije. Međutim, kako je vreme odmicalo, pitanje Vojvodine i njene autonomije, iz godine u godinu, do naših dana, sve je više politizovano. Nisam sebi dozvolio da se, pišući knjigu, njome upustim u politiku. Međutim, svima onima koji se bave političkim pitanjem Vojvodine i njene autonomije, koji hoće da poštuju istorijske činjenice, a ne da ih friziraju, falsifikuju i tumače prema svojim ideološko-političkim potrebama, knjiga će dobro doći, jer sve što je u njoj napisano zasnovano je na prvorazrednim dokazima.

Šta čini suštinu srpskih nastojanja da na području Habzburške monarhije, u Ugarskoj, steknu teritorijalnu ili što širu narodno-crkvenu autonomiju?

Iz čitave istorije Srba u Habzburškoj monarhiji jasno se vidi da su zahtevi Srba za dobijanje teritorijalne ili što šire narodno-crkvene autonomije imali zadatak da služe srpskim nacionalnim, verskim, kulturno-prosvetnim i političkim interesima. Posebnom autonomijom, bilo teritorijalnom ili narodno-crkvenom, Srbi su nameravali da se brane najpre od germanizacije a kasnije od mađarizacije, da sačuvaju svoju nacionalnu i versku posebnost. Autonomija je mogla da bude, a u izvesnom smislu je i bila, jedina institucionalno organizovana zaštita specifičnih nacionalnih interesa Srba u tuđinskoj mnogonacionalnoj državi. Stoga su se Srbi uporno borili za njeno proširenje i za njeno očuvanje. Međutim, Beč i Pešta, Nemci iz Austrije i Mađari, uvek su bili protiv srpskih nastojanja koja su se ticala autonomije. Uoči Balkanskih ratova oni su suspendovali i inače skučenu srpsku narodno-crkvenu autonomiju. Učinili su to u trenutku kada su odnosi između Srbije i Austrougarske, pred Prvi svetski rat, već bili veoma zaoštreni. Austrougarska nije mogla da dozvoli da na njenoj teritoriji i dalje postoji autonomna organizacija Srba, pomoću koje bi se oni lako mogli suprotstavljati njenoj neprijateljskoj politici prema Srbiji. Austrougarske vlasti su vrlo dobro znale da su se Srbi iz Ugarske uvek zalagali za što širu autonomiju i stoga da bi pomoću autonomije u pogodnom trenutku što lakše stupili u državnu zajednicu sa Srbijom. Da bi te namere osujetila, vlast je odlučila da uništi autonomiju kako ona ne bi poslužila kao most preko kojeg bi se ujedinjenje Srba bez teškoća moglo ostvariti.

Na osnovu ovog sažetog osvrta na pitanje autonomije može se zaključiti da se istorija nemilosrdno poigrala sa Srbima iz Ugarske. Dvovekovne težnje za stvaranjem njihove autonomne teritorije nisu ostvarene u vreme kad im je ona bila neophodna i kad su se za nju borili. „Darovana“ im je tek posle revolucije 1945, a naročito Ustavom 1974. godine, kad im nije bila potrebna i kad takvu, kakvu su dobili, nikad nisu ni tražili, niti želeli. Upravo stoga zagovornici današnje vojvođanske autonomije, ako imaju malo znanja, morala i stida, ne bi mogli i smeli da se pozivaju na prošlost, jer je ona u svemu suprotna sadašnjosti. Ako je u prošlosti autonomija imala da služi Srbima i srpskim nacionalnim i političkim interesima, današnja autonomija, sa Statutom Vojvodine, u svemu je uperena protiv srpskog naroda i srpske države. Današnju autonomiju Vojvodine Srbi bi morali da svedu na razumne granice jer, ako to ne učine, iskopaće grob i svojoj državi i svom narodu. Pokazaće da su nedostojni naslednici svojih slavnih predaka i da ne zaslužuju bolju budućnost od one koja im je skrojena Ustavom 1974. godine.

Kad je reč o današnjim zahtevima za što širu autonomiju Vojvodine, treba reći da nju, pored neznatnog dela Srba, traže i Mađari. To je zanimljivo zato što su Mađari u okvirima Austrougarske bili najveći protivnici srpskih težnji za izvojevanjem srpske autonomije. Sada, kad Vojvodina čini sastavni deo Srbije, Mađari se zalažu za njenu autonomiju. Razlog takvom njihovom ponašanju prema autonomiji Vojvodine više je nego jasan. Ako su Srbi tražili Vojvodinu dok su bili pod Austrougarskom da bi se njome branili od mađarizacije, da bi njome čuvali svoj nacionalni i verski identitet i da bi, kako sam rekao, pomoću autonomije u pogodnom trenutku što lakše stupili u državnu zajednicu sa Srbijom, Mađari to danas čine iz istih razloga, iz svojih nacionalnih i državnih interesa, koji su u sukobu sa srpskim državnim i nacionalnim interesima. O tome naši političari treba dobro da razmisle i da nađu rešenja koja neće štetiti srpskim nacionalnim i državnim interesima, niti će ugroziti vitalne interese Mađara.

U delu je reč o životu Srba  u Ugarskoj  u periodu od Temišvarskog sabora 1790. godine pa do ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom 1918. Šta je ono na šta biste čitaocu posebno skrenuli pažnju i koji razlozi su presudili da najviše prostora u knjizi posvetite revoluciji 1848 – 1849, i da je tako iscrpno monografski prikažete?

Ono što čini crvenu nit moje knjige, što se provlači od njene prve do poslednje stranice jest odnos između Srba iz Ugarske sa Srbima iz Kneževine, odnosno Kraljevine Srbije. Time sam hteo da pokažem da je nacionalna svest kod Srba i osećanje duhovnog jedinstva kod njih, i s jedne i s druge strane Save i Dunava, tokom čitavog perioda koji obuhvata knjiga bila na veoma visokom nivou. To je posebno došlo do izražaja u vreme Prvog srpskog ustanka, u godinama revolucije 1848-1849, tokom Balkanskih ratova i po svršetku Prvog svetskog rata, kada je  srpska vojska ulazila u gradove i sela Vojvodine i kada je 25. novembra 1918. u Novom Sadu doneta odluka o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji. Navodeći mnoge konkretne primere o bliskosti, saradnji i jedinstvu, o tome da su Srbi iz Ugarske i Kneževine jedan isti narod i da ga, kako je 1849. izjavio Stevan Knićanin, samo Sava i Dunav deli, nisam propustio da navedem i one slučajeve kada je, kojim povodima i zašto među njima dolazilo do nesuglasica i nesporazuma.

Revoluciji 1848. do 1849. posvetio sam najviše prostora iz više razloga. Najpre zbog toga što je ta revolucija najznačajniji događaj u istoriji Evrope tokom  XIX  veka. Srpska revolucija čini sastavni deo te opšteevropske revolucije. Tako krupan i izuzetno značajan događaj, s veoma razgranatim problemima, pravi je izazov za svakog istoričara. Nije slučajnost da su se revolucijom bavili mnogi naši veoma poznati, ali i strani istoričari. Neki od tih stranih istoričara tokom svog čitavog radnog veka bavili su se isključivo revolucijom i uvek su imali da kažu nešto novo ili drugačije od svojih prethodnika. Bez dobrog poznavanja uzroka izbijanja, kao i toka i posledica koje je za sobom ostavila revolucija, ne mogu se razumeti mnoga potonja zbivanja, posebno ona koja se tiču srpsko-mađarskih odnosa. Zato sam odlučio da nju posebno i podrobno prikažem, utoliko pre što sam imao mogućnosti da njenu istoriju obogatim novim temama i novim dosad nepoznatim činjenicama.

Kada  i zbog čega su se javljali nesuglasice i nesporazumi između Srba iz Ugarske i Srbije?

Nesuglasice su se javljale u onim trenucima kada su se Srbi iz Ugarske nalazili pod snažnim pritiscima Beča i Budimpešte, kada su ih mađarske vlade nemilosrdno i brutalno počele ugrožavati osmišljenim zakonima kojima je bio cilj mađarizacija i stvaranje velike, etnički čiste Mađarske, koja bi se prostirala od Karpata do Jadrana. Pošto su se nalazili u teškoj situaciji, Srbi iz Ugarske upirali su oči u Srbiju. Očekivali su da ona krene u nacionalnooslobodilačku akciju i da počne da rešava Istočno pitanje. Kako Srbija ni vojnički, ni diplomatski, u vreme vlade kneza Mihaila i vlade namesnika nije bila spremna, a ni sposobna za veće vojne aktivnosti, držala se uzdržano ne želeći da stavi na kocku ono čime je već raspolagala. Zbog toga se Srbija nalazila pod baražnom vatrom srpske štampe u Ugarskoj, pod žestokom kritikom novosadske Zastave Svetozara Miletića, Pančevca Jovana Pavlovića i Ujedinjene omladine srpske.

U našem vremenu nije retkost da nove istorijske knjige neposredno po objavljivanju postaju tema stručnih, ali i širih, javnih sporenja. Davnašnji neizmireni računi stigli su, čini se, na naplatu. Iz razloga sličnih onima koji nadahnjuju oštre polemike, pojedine knjige, čak i kada su veoma značajne – bivaju prećutane. Očekujete li vi iz nekih društvenih i naučnih krugova reagovanja koja nisu nadahnuta strogo naučnim razlozima?

Ne uobražavam da se mojoj knjizi ne mogu naći neke mane, da je nekom pitanju možda trebalo posvetiti više, a nekom manje pažnje, da se neki od problema mogao predstaviti drugačije nego što sam ga predstavio. Ipak, verujem da je ona, kao sinteza napisana na obilnoj, dosad nekorišćenoj izvornoj podlozi, obogatila našu istoriografiju, da će budućim istoričarima dobro poslužiti da odu dalje i budu uspešniji od mene. Za kratko vreme otkad se knjiga pojavila, i elektronski i pisani mediji posvetili su joj znatnu pažnju. Knjiga je promovisana u više mesta, a zakazane su i nove promocije. Sudeći po tome, ne može se reći da će ona biti prećutana. Ne mogu da nagađam da li će biti nekih reagovanja koja nisu nadahnuta naučnim razlozima. Ona su sasvim moguća, ali zbog njih nisam zabrinut. Spreman sam za svaki ozbiljan stručni i naučni razgovor.

Procenjuje se da je ovom monografijom popunjena jedna „praznina“ u sagledavanju naše prošlosti. Predočavanjem nepoznatih činjenica istorija Srba u Ugarskoj je „dobila novu dimenziju“. Šta je posebno novo i značajno u analitičkom tumačenju tog obilja činjenica sakupljenih u arhivima Beča, Budimpešte, Zagreba, Beograda, Novog Sada, Sremskih Karlovaca?

Pored već pomenute crvene niti o srpsko-srpskim odnosima i problemu autonomije, borbi za njeno očuvanje i proširenje, znatan prostor posvetio sam  pitanju odnosa Beča i Budimpešte prema Srbima i Srba prema Beču i Budimpešti. Ti odnosi čine suštinu istorije Srba u Ugarskoj. Stoga su oni u žiži mog posmatranja i njima je prožeta čitava knjiga od njene prve do poslednje stranice. Važna je hrvatska komponenta koja je zastupljena u mojoj istoriji. Zbog značaja nisam mogao zaobići temu koja se tiče Istočnog pitanja i načina na koji je to pitanje trebalo rešiti. Zato što je kod Srba u Ugarskoj bio razvijen stranačko-politički život, njemu, stranačkim prvacima i stranačko-političkim programima, poklonio sam dužnu pažnju. S tim u vezi, prikazani su i stalno zategnuti odnosi političkih stranaka sa srpskom crkvenom jerarhijom, koji su u celini štetili interesima srpskog naroda, a koristili vladama u Beču i Budimpešti. Kao veoma značajna institucija za istoriju Srba, knjigom je obuhvaćena i Vojna granica, a nisu zapostavljene ni socijalističke ideje i socijalistički pokret među Srbima u Ugarskoj. Sva pitanja posmatrao sam i vrednovao sa stanovišta više političkih središta. Da bih pouzdano mogao da ocenjujem političku prošlost Srba iz Ugarske, sve probleme sagledavao sam sa šireg geografskog i geopolitičkog prostora, iz političkih centara kao što su Beč, Budimpešta, Beograd, Zagreb i Novi Sad.

Koji deo arhivske građe  izdvajate kao dragocen, ima li u tom broju i dokumenata iz arhiva i biblioteka sada prvi put predstavljenih javnosti?

Na kraju svake glave moje knjige, u odeljcima koji su označeni kao Izvori i literatura, naveo sam arhive i arhivske fondove u kojima sam nalazio dokumenta koja sam iskoristio prilikom pisanja monografije. Ogroman deo tih dokumenata, na srpskom, nemačkom i mađarskom jeziku, veće ili manje naučne vrednosti, dosad nije bio poznat i prvi put je ugrađen u moju istoriju. Kad ovo kažem, nikako ne želim da potcenim značajne korpuse dokumenata, ili one pojedinačno objavljene, koje nisam mogao niti smeo da zaobiđem. Prilikom pisanja odlično su mi poslužili onovremena štampa, koja je neka vrsta tekuće istorije, memoarska dela i bogata relevantna literatura.

Punu pažnju kao istoričar posvetili ste momentu koji određujete kao „hrvatsku komponentu u srpskoj politici u Ugarskoj“. Jesmo li nešto naučili, ili bolje rečeno – šta nismo naučili i razumeli iz prošlosti?

Hrvatska komponenta u istoriji Srba u Ugarskoj bila je dobro proučena i poznata samo za period ilirskog pokreta i vreme revolucije 1848-1849, ali je u istoriografiji nedozvoljeno bila zapostavljena za period od šezdesetih godina XIX veka do kraja Prvog svetskog rata. Uvođenjem hrvatske komponente u istoriju Srba u Ugarskoj uspeo sam da objasnim u čemu su se Srbi i Hrvati u određenim periodima vremena saglašavali, a zbog čega su se sučeljavali, kada i zašto su došli u otvoren sukob i ko snosi krivicu za taj sukob.

Od svršetka revolucije 1848. do 1849. do naših dana, kamen spoticanja između Srba i Hrvata bilo je pitanje pripadnosti Srema. Tako je, primera radi, biskup Štrosmajer bio odlučno protiv toga da se ispune zahtevi Srba postavljeni na Blagoveštenskom saboru 1861. godine zato što bi u Vojvodinu, koju su zahtevali, ušao i Srem. Taj zahtev Srba Štrosmajer je ocenio kao „nečuvenu drskost“. Nesporazumi i neslaganje između Hrvata i Srba ispoljeni su i oko načina rešavanja Istočnog pitanja, oko toga ko pri tom rešavanju treba da predvodi Južne Slovene, Hrvati ili Srbi. Bilo je neslaganja i u vezi sa ulogom Austrije u rešavanju Istočnog pitanja jer su jedni u njoj gledali partnera, a drugi protivnika. Srbi iz Ugarske oštro su se suprotstavljali hrvatskoj politici nepriznavanja Srba, njihovom stavu da su Srbi pravoslavni Hrvati, da u Hrvatskoj ne postoje kao „politički narod“ već da su deo „hrvatskog političkog naroda“. Od politike nepriznavanja Srba u Hrvatskoj Hrvati su odustali kada su im Srbi bili potrebni kao politički partneri u borbi protiv Mađara prilikom sklapanja Hrvatsko-ugarske nagodbe 1868. godine. Srpska narodna slobodoumna stranka, koju je predvodio Svetozar Miletić, u svom Bečkerečkom programu iz 1869. godine čak je odlučila da stane u odbranu državnopravne samostalnosti i teritorijalne celokupnosti Hrvatske. Uprkos tome, dobri odnosi i saradnja između Srba i Hrvata trajali su samo donde dok Hrvatska narodna stranka, predvođena biskupom Štrosmajerom, s Mađarima nije sklopila reviziju Nagodbe 1873. godine. Revizijom Nagodbe Štrosmajerovi narodnjaci došli su na vlast u Hrvatskoj i odustali od zajedničke borbe sa Srbima protiv dualizma. Zapravo, Hrvati su iskoristili Srbe u svojoj borbi s Mađarima, a kad su im Mađari učinili određene ustupke, oni su izdali Srbe i okrenuli su se protiv njih. Za vreme vladavine bana Ivana Mažuranića od 1873. do 1880, pa i kasnije, sve do početka XX veka, do sklapanja Hrvatsko-srpske koalicije, hrvatski narodnjaci, tzv. obzoraši i Hrvatska stranka prava Ante Starčevića nisu priznavali Srbe u Hrvatskoj. Tretirali su ih kao pravoslavne Hrvate s namerom da ih hrvatizuju i stvore etnički čistu i veliku hrvatsku državu. Zbog takvih velikohrvatskih namera, sukob između Hrvata i Srba, posebno na području Srema, koji je bio u sastavu Hrvatske, trajao je nekoliko decenija.

Da li je ćirilica i tada bila nepoželjna?.

Za čitaoce „Pečata“ biće zanimljivo da znaju da ni današnje proganjanje ćirilice iz javne upotrebe u Hrvatskoj nije ništa novo. Ono ima mnogo dublje korene od  vremena ustaške Nezavisne Države Hrvatske, od pojave Josipa Franka i Ante Starčevića. Prvi hrvatski nagodbeni ban, baron Levin Rauh je u svom antisrpstvu 1869. izdejstvovao da Hrvatski sabor izglasa zakon protiv upotrebe ćirilice kao zvaničnog pisma u Sremu. Kada je zbog toga Svetozar Miletić u svojoj Zastavi napisao jedan oštar, podrugljiv i uvredljiv tekst protiv Rauha i njegovog sabora, morao je po sudskoj presudi više meseci da odleži u zatvoru. I posle ove zabrane, ćirilica je bila pod stalnim udarima hrvatskih vlasti. Stoga, nimalo slučajno, svi nacionalno-politički programi Srba su, kao neki pripev, ponavljali zahtev da se ozakoni ravnopravnost ćirilice i latinice u zvaničenju sa svima zemaljskim vlastima. U posebno teškom položaju našli su se Srbi zbog korišćenja ćirilice u vreme Aneksione krize 1908. do 1909. godine, kada je protiv njih poveden Zagrebački veleizdajnički proces. Ćirilica je tada označena kao propagandno sredstvo uvezeno iz Srbije, kojom je širena srpska državna i politička misao. Zbog toga je s više strana zahtevano da se ona zabrani. Tom zahtevu izašao je u susret hrvatski ban Pavao baron Rauh, sin već pomenutog bana Levina Rauha. Njegova vlada je 8. decembra 1908. godine „stavila izvan prometa pučko školske tiskanice štampane ćirilicom“  i naredila da se ubuduće u svima školama, pa i u srpskim veroispovednim, upotrebljavaju „samo tiskanice štampane latinicom“. U skladu s tim, ni pečati nisu smeli da budu ispisani ćirilicom. Prema naredbi vlade od 5. januara 1909. godine, ćirilica je izbačena iz javne upotrebe. Nju su mogli koristiti samo roditelji učenika u saobraćaju s veroispovednim i školskim odborima prilikom pisanja pojedinih privatnih molbi, prijava, opravdanja i sličnih podnesaka.

Od ove politike nije, čini se, odstupao ni pesnik Ivan Mažuranić?!

Da, protivsrpskim istupima obeležio je svoju vladavinu i hrvatski pesnik i ban Ivan Mažuranić. On je u vreme bosanskohercegovačkog ustanka napunio Srbima zatvore u Pakracu, Karlovcu, Osijeku i Daruvaru. Zatvorio je srpsku učiteljsku školu u Pakracu. Pokrenuo je sudski postupak protiv učitelja te škole pod optužbom da su u Pakracu i okolini „širili ideju srpstva, kojom su uneli mržnju i razdor između katoličkoga i grčko-iztočnog žiteljstva“. Čuvena irska dobrotvorka, Mis Adelina Irbi, koja kao strankinja nije imala nikakvih razloga da pravi razliku između pravoslavnih i katolika, u pismu jednom prijatelju je napisala: „Jedini motiv tome gonjenju Srba nalazi se u nečovečnoj mržnji Hrvata sproću Srba. Kao god što katolici u Bosni idu na ruku Turcima protiv Srba, tako Hrvati u Slavoniji idu na ruku Mađarima opet protivu Srba…“ Zbog protivsrpske politike Srbi su o Mažuraniću govorili: „Dobar pesnik, da je čovek taki“. Posle ovog, samo ovlašnog osvrta na hrvatsku komponentu u srpskoj istoriji, mislim da se može reći da je nismo dobro naučili a i što smo znali trudili smo se da zaboravimo, da sve podredimo tzv. bratstvu i jedinstvu. Zbog takvog odnosa prema prošlosti, s kojom nismo bili spremni da se suočimo, Hrvati nam od 1941. do danas, kad god im se ukaže pogodna prilika, ispostavljaju račune. A mi se uvek naivno pitamo: zašto, umesto da jednom zasvagda shvatimo da je to odnos koji nije nastao odjednom i da neće odjednom ni prestati.

Ustavni sud Srbije ocenio je da pojedine odredbe Statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine nisu u skladu s državnim ustavom. Čini se da iz te ocene proizlaze brojni ozbiljni zaključci i posledice. Takođe, čini se da bi i povodom tih pitanja vaša knjiga mogla da posvedoči i „razmrsi“ mnoge nejasne predstave i ubeđenja, da ukaže na znanja korisna za snalaženje u tim problemima?

Onog časa kad je Statut Vojvodine postao dostupan javnosti, za sve koji su ga pročitali, a koji su dovoljno pismeni i obrazovani, bilo je jasno da je on u mnogim svojim odredbama bio u sukobu s važećim Ustavom Srbije, da se njime išlo ka „Vojvodini republici“. Nije bilo malo onih koji su svojim stručnim znanjima ukazivali na odredbe Statuta koje su u neskladu s Ustavom i štetne po državni integritet Srbije. Vaš list je načinio izbor značajnijih kritičkih osvrta na tekst Statuta i objavio ih kao poseban dodatak. Međutim, tadašnja vlast Srbije je iz sebičnih stranačko-političkih razloga svesno žrtvovala državne interese, pa je stoga ignorisala sve dobronamerne i razložne kritike Statuta. Po volji vladajućih stranaka, javna rasprava o Statutu bila je zaustavljena. Jedino se na pravi način, državotvorno, oglasila Srpska pravoslavna crkva. Nekoliko članova Predsedništva Srpske akademije nauka i umetnosti zahtevalo je da se i SANU oglasi kritikom Statuta koji je vrvio protivustavnim odredbama. Međutim, zaboravivši da je javno na RTS-u, zajedno s predsednikom vlade g. Koštunicom, podržao donošenje Ustava, predsednik SANU, g. Nikola Hajdin stavio je do znanja članovima Predsedništva da ne dozvoljava bilo kakvo oglašavanje o Statutu Vojvodine, osim onog koje se ticalo njegove odredbe o osnivanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti. Tako se SANU, s obrazloženjem da se ne meša u dnevnu politiku, pokazala spremnom da i po cenu žrtvovanja državnog integriteta Srbije sledi politiku aktuelne vlasti. Ova činjenica svedoči o atmosferi u kojoj je donet Statut, pa i o tome zbog čega je Ustavni sud svoju ocenu izrekao s velikim zakašnjenjem, tek posle promene vlasti.

Što se tiče moje knjige i činjenica koje njome saopštavam, nemam iluzija da ona može bitno da utiče na političke odluke kakva je, na primer, ona koja se tiče Statuta. Malo je političara koji se obaziru na istorijske činjenice. Radi cilja koji žele da postignu, oni su spremni da ignorišu i da falsifikuju činjenice. Istorija i naučno proverene činjenice mogu samo da posluže kao sredstvo u borbi protiv istorijskih zloupotreba i falsifikata. U tom smislu moja knjiga može da bude korisna.

Podsticajna za razgovor s vama je knjiga intervjua „Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka“, u kojoj su sabrani vaši odgovori dati od 1985. do 2010. To je zapravo „dajdžestirana“ slika naše dramatično uzvitlane epohe. Pažnje vredno je i više puta detaljno obrazloženo mišljenje o srpskom nacionalnom interesu i srpskom stanovištu u pitanjima politike i kulture.

Knjigu koju pominjete objavio sam zato što sam želeo svima zainteresovanim, ali i onima koji su me često kritikovali kao nacionalistu, šovinistu, rušioca bratstva i jedinstva, tvorca teorije genocidnosti hrvatskog naroda itd. da pokažem kad sam, šta sam i kako sam govorio. Da li sam bio dosledan u svojim javnim istupima ili prilagodljiv i prevrtljiv, da li sam u svojim ocenama o mnogim aktuelnim pitanjima grešio, a ako jesam, koje greške sam počinio. Drugim rečima, javno sam se naslikao da se vidi ko sam, šta sam i kakav sam.

Tokom čitavog XIX veka Srbi su imali jasne državne, nacionalno-političke i kulturne planove i ciljeve. Stvaranjem Kraljevine SHS i Jugoslavije postepeno smo gubili kompas. Sasvim smo ga izgubili za vreme komunizma. Danas mi spadamo u malobrojne narode koji, nažalost, nemaju jasnu orijentaciju u kom pravcu treba da idu i kako na najbolji način mogu da zaštite svoje nacionalne i državne interese. Kad god su Srbi u prošlosti imali jasne predstave o tome šta treba da čine za dobro svog naroda i svoje države, mnogi neprijatelji su ih kritikovali i svaki srpski nacionalni program odmah su žigosali kao velikosrpski. Onima koji nam nisu želeli dobro, a takvih je bilo u prošlosti, kao što ih ima i danas, mi smo odgovarali samo onda kada nismo imali jasne predstave o srpskom nacionalnom interesu i srpskom stanovištu o pitanjima koja su se ticala države, politike i kulture. I danas se mi, što se tiče srpskog nacionalnog interesa,  nalazimo u bespuću. Ne verujem da nas iz bespuća mogu izvesti naši današnji političari, a ni stranci koje smo pozvali u pomoć. Pitanja su toliko složena da o njima treba da raspravlja i donosi odluke trust mozgova sastavljen od naših najučenijih i najsposobnijih ljudi, a ne pojedinci, ma kako oni bili pametni i dobronamerni, ako su takvi i kad su takvi. Uz sve rečeno, veliko ograničenje u nalaženju pravog puta kojim bi morala da ide Srbija nalazi se u činjenici da nam je država partokratska, da na značajne položaje ne dolaze stručni i sposobni, već partijski i politički podobni ljudi. Tome treba dodati i činjenicu da naša država nije suverena, da smo u mnogo čemu postali zavisni od Brisela i Vašingtona, da smo pod njihovim tutorstvom pa o bitnim pitanjima ne odlučujemo samostalno.

Konačno ulazimo i u 2014, tu godinu za koju su nam odavno dojavili kako će biti prelomno doba od kojeg bismo kao nacija trebalo da strepimo. Upravo će sada, a navodno „marljivim radom“ istoričara, uglavnom zapadnih, biti  dokazana sva težina i ozbiljnost hipoteke koju su Srbi, svojim činjenjem i svojom prirodom i karakterom, zaslužili. Očekujete li da će se na godišnjicu pucnja Gavrila Principa i početka Prvog svetskog rata „nebo sručiti“ na nas?

Mislim da su Srbija i Srbi u proteklim decenijama doživeli takvu nezasluženu satanizaciju da stravičnija nije mogla da bude, pa smo je, uvređeni, teško ranjeni i bolni, preživeli. Ne očekujem da će nas povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata i Principovog atentata u Sarajevu naši već dobro poznati „prijatelji“ maziti i hvaliti. Oni će činiti ono što odgovara njihovim interesima i to neće biti ništa novo. S manjim i većim intenzitetima to traje već stotinu godina i trajaće unedogled.  Međutim, sigurno je da se neće „nebo sručiti na nas“. Koplja oko odgovornosti za Prvi svetski rat lomiće se i posle obeležavanja njegove stogodišnjice. U tim raspravama mi ne možemo učiniti mnogo i naš glas neće se čuti daleko. Ali moramo učiniti onoliko koliko možemo. Bilo bi jako dobro kad bi država finansijski pomogla da se objave preostali tomovi edicije Diplomatska građa Srbije 1903–1914. godine, koju izdaje SANU. Tom građom na najbolji način bi se pokazalo da Srbija nije želela rat i da za rat nije odgovorna. Sve zemlje učesnice rata već odavno su objavile svoju arhivsku građu da bi pokazale kako su se ponašale uoči i za vreme rata. Iz nekih objektivnih, ali i iz nekih razloga koji ne mogu služiti kao opravdanje, mi u tom pogledu veoma kasnimo.

Suočavajući se sa prošlošću, pišući o njoj, istoričar je uvek u dijalogu sa svojom epohom. Kada je reč o srpskoj istoriji, realna je, kako ste i sami više puta opomenuli, opasnost od falsifikovanja naše prošlosti. U kakvom je i koliko složenom dijalogu sa našim vremenom ova monografija?

Vaše pitanje je umesno i zato što znatan deo današnjih autonomaša nisu samo borci za autonomiju Vojvodine. Oni su nekad prikriveni a nekad otvoreni separatisti. U separatističkim težnjama nastoje da stvore novi nacionalni entitet –  entitet Vojvođana, pa da se i tako odvoje od Srbije, od Srba i Srpstva. Svi koji budu pročitali moju knjigu, koji se budu upoznali s naučno proverenim činjenicama, vekovnim nacionalnim i političkim težnjama Srba u Ugarskoj, videće koliko su apsurdne, da ne kažem sulude, antidržavne ideje onih koji od Srba Vojvođana žele da stvore posebnu naciju. S tog stanovišta posmatrana i ocenjivana, moja knjiga mogla bi da bude „rampa“ separatistima, koji nisu ništa drugo nego veleizdajnici.

Izvor: PEČAT





Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top