Академик Василије Ђ. Крестић: О геноцидности хрватске политике

Унауци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика“, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима“, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу“, јер у њему је „крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат“.

У одређеним круговима Хрватске, посебно у правашкој и франкофуртимашкој (франковачко-клерикалној) штампи, Срби никада нису називани својим националним именом, већ разним погрдним као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј. Шиптари), Бизантинци, сербеж, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију где им мјесто није и слично. Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти“, „гнусна ропска створења“, „сужањска пасмина“, „накот зрео за сјекиру“, „продане мјешине“, „псета аустријска“, „псета пустјена с вериге“, „смеће“ итд. Приликом антисрпских демонстрација, које су се у више наврата десиле у Загребу (1895, 1899. и 1902. године), руља је извикивала пароле с чисто геноцидним порукама, као што су: „Удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат“, „Србе о врбе“ и „Србом сјекиром за врат“.

Врло брзо се испоставило да је деструкција српског имена уродила жељеним плодовима. Само српско име почело се третирати као „политички преступ“ па су предузимане мере да се оно сасвим потисне и искорени како би се створила етнички чиста, верски јединствена – католичка – велика Хрватска. До које мере је порасла мржња према Србима од Хрвата, који су следили политику хрватског државног и повјесног права, савршено показује Политичка повијест хрватскога народа др Пере Гавранића, објављена у Загребу 1895. године. У њој је написано: „данас за циело нема нигде у Европи међу разнојезичним народима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња додуше незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се додуше оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али зато борба итекако обстоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне ексистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требало ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији“.Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945. и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене П. Гавранића изречене 1895. године. Оба пута када су Хрвати стекли „своје независне државице”, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин, али са јасним циљем: да се створи етнички чиста и што већа хрватска држава.

Познати хрватски вајар југословенског опредељења, Рудолф Валдец је повећој групи српских писаца, сликара и вајара, који су групно посетили Загреб 1905. године, критикујући екстремну антисрпску политику Хрвата, између осталог изјавио да када би Хрвати „добили ма и најмању независност државну, са лица земље збрисали би све оно што носи српско обележје“. ¹ Време и догађаји су потврдили Валдецове суморне оцене, које су слабо обавештене Србе изненадиле и збуниле.

О тој за здрав разум несхватљивој мржњи, која је овладала знатним делом хрватског друштва у другој половини XIX века, изрекла је свој суд и добронамерна и хумана мис Аделина Паулина Ирби, која, као странкиња, Енглескиња, није имала никаквих разлога да прави разлику између православних и католика. Поводом масовног затварања Срба у Пакрацу, Карловцу, Осијеку, Дарувару и другим местима Хрватске и Славоније, до којег је дошло у време устанка у Босни и Херцеговини (1875–1878), када је на челу Хрватске био бан Иван Мажуранић, мис Ирби је написала: „Једини мотив томе гоњењу налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет противу Срба“.²

Највећи сејачи мржње, они који су је уобличили у државне, националне и политичке програме, који су јој дали особине борбе различитих раса, Еуген Кватерник и Анте Старчевић, у хрватском друштву прихваћени су као највећи патриоти и родољуби. Тим чином раздор између Хрвата и Срба дубоко је био усађен у њихова бића, јер док су једни били спремни да славе, хвале и следе поменуте корифеје, други су с разлогом од њих зазирали, јер су осећали тешке последице њиховог погубног деловања.

Ружени и сатанизовани у прошлости, још горе су Срби прошли у време хадезеовске власти Фрање Туђмана и његових наследника. Кад је Хрватска демократска заједница дошла на власт сачињен је за новинаре посебан глосар с упутствима како треба говорити и писати о Србима. Као што се у време Павелићеве НДХ говорило о жидо-комунистима, од новинара је сада тражено да говоре о Србо-комунистима.³ Тада је издато једно упутство да се на радију и телевизији, у новинама, часописима, књигама, говорима, предавањима и у свим јавним наступима увек за Србина користи израз „четник“. У фебруару 1990. Туђман је захтевао да се Срби у Хрватској, као хрватски грађани, означавају као „православни Хрвати“. Залагао се за то да се не користи кованица „православни Срби“, а, у потпуном складу са законским одредбама из времена Павелићеве НДХ, наговестио је да ће у Хрватској бити забрањена Српска православна црква. За Србе који би остали у Хрватској и не би се преселили у Србију, обећао је да ће њихова црква, као и у време НДХ, постати Хрватска.⁴

Држећи се поменутог глосара, али и конкретних упутстава Фрање Туђмана, репортер Хрватске телевизије, Јерко Томић, у емисији „Куда српска хорда прође“, емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао „да су нељуди којима није помогло ни светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и биједа, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, створови, болест, губа, неслани Јовани, бијесне разуларене четничке звијери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и прије доласка хитлероваца у Београд“.⁵

Почетком августа 2001. године доградоначелница Петриње изјавила је да „док и један праваш живи на свом подручју (тј. у Хрватској – В. К.), док и један Хрват дише својим плућима и хода по овој земљи“, Србин неће „моћи живјети овдје као сви остали“. За челницу Петриње Србин „нити је човјек, нити животиња, животиња не заслужује такву успоредбу с њим“. Све Србе она је видела као четнике а за њих нема живота у Хрватској. О томе је она казала: „[…] Ми можемо са свима, осим с некрстима, јер вјера и враг не иду скупа. Очистит ћемо Хрватску од смећа […]“.⁶

Важно је истаћи да су се брутални вербални напади на Србе, који су били прави ратни покличи, чули и у Сабору Хрватске 4. октобра 1990, у време конституисања нове Хрватске, више месеци пре но што је дошло до оружаних сукоба. На тој седници посланик Дамир Мајовшек је, између осталог, рекао: „Не вјеруј Србима ни када ти дарове доносе […]“. Потпредседник Сабора Стјепан Сулиманац заложио се на тој седници за доношење расног закона кад је изјавио да за „лица која су се населила иза 1918. године у Хрватској, а стекла су иметак, треба створити закон и заштитити се од тих елемената“, тј. од Срба. Посланик Иван Милас поручио је Србима: „На ваше право одговорит ћемо оштрим мачем. Дан обрачуна је врло близу […]!“ Потом је додао: „Србе никад нисам волио, а моји су родитељи криви што их нисам мрзио“.

Посланик Анђелко Кларић заложио се за то да се Срби у Хрватској изолују, као Курди у Ираку, и да се за њих створе гета. Бранко Пожњак је предложио да Сабор „размотри могућност укидања имунитета српским посланицима“, а Виктор Грабовац је захтевао да се за српске општине у Хрватској „обуставе сва финансијска давања“.

На тој саборској седници од 4. октобра Срби су почаствовани разним епитетима. Тако је, између осталог, речено да су „друмски разбојници“, „пијана и дрогирана, нецивилизирана руља“, „терористи“, „освајачки дивљаци“ и „четници“ па да са њима, како је рекао посланик Анте Чевизовић, Хрвати не могу да живе заједно. Још пре овог саборског заседања, један од првака ХДЗ Слободан Праљак написао је у листу Start од 28. априла 1990. да по улицама „дечки већ певају: „Заклат ћемо Србе“. Министар управе и правосуђа у другој влади Републике Хрватске, Босиљко Мишетић, изјавио је: „Дијете од рођења, дакле прије него што га се научи читати и писати, треба га научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин. То значи да од почетка живота (као што треба учити читати) тако га треба подучавати да сво зло, које је учињено хрватском народу учинили су Срби“.⁷ Ако се једна средина, у овом случају хрватска, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама, које сам навео, онда је природно што је она, тешко индоктринисана, дошла до закључка да по сваку цену Србе треба уништити. Да је то тако наука обилује бројним доказима.

Међу многобројном питањима која су оптерећивала, која оптерећују и која ће оптерећивати и реметити односе између Хрвата и Срба је геополитички положај Хрватске. По општој оцени свих хрватских политичара и геополитичара, како ранијег тако и садашњег времена, геополитички положај Хрватске је такав да личи, како је написао познати хрватски историчар Вјекослав Клаић, на „добро раскречену кобасицу“. Таква Хрватска, по општем уверењу свих политички мислећих Хрвата, уопште нема услова за опстанак и напредак. Антун Радић је објаснио да би „уједињена Далмација са Хрватском сличила на корице круха, а она средина што бисте ју изрезали, то сте из хрватскога круха изрезали Босну и Херцеговину /…/ а хоће ли се најести, треба нам и средине, треба нам Херцег-Босне“.⁸ За Антуновог брата Стјепана Босна је „као утроба осталој Хрватској. А извади човеку утробу и онда му реци нека живи“. ⁹ По виђењу Франа Супила: „Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним покрајинама“, тј. у Босни и Херцеговини. ¹⁰ Да би добили трајну привредну и финансијску самосталност, хрватски политичари проценили су да морају посегнути за новим територијама. Хрватски дневник из 1940. године о томе је написао: „Хрватска у својем садашњем опсегу не може трајно опстати, јер су јој потребни још неки крајеви за властиту господарску изградњу“.¹¹

Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иво Пилар, познат под псеудонимима Südland, др Јуричић и Florian Lichtträger, записао је да „са геополитичког гледишта Троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народно-политички као ни господарско-политички одржи“.¹²  По оцени Пилара „Хрватска и Славонија, одијељене од Босне и Далмације, својих природних саставних дијелова, јест уобће торзо неспособан за живот“. Писац књиге Južnoslovensko pitanje, која је у размаку од неколико деценија доживела четири издања, два на хрватском и два на немачком, у брошури Svjetski rat i Hrvati. Pokus orijentacije hrvatskoga naroda još prije svršetka rata, објављеној 1915. и 1917, Пилар је отворено и јасно ставио читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата.

У тој брошури др Пилар је написао: „Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација мјестимице само њеколико километара) саме за себе у обће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878, било је задњим узроком обликовања Илирства и Југословенства.

Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију Троједне краљевине има мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа. Ограничен на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има Босну и Херцеговину.“¹³

По оцени др Пилара, Хрватска, Славонија и Далмација чине љуску, а Босна и Херцеговина језгро Хрватске. ¹⁴  Стога што су Срби стајали на путу остваривању геополитичких тежњи Хрвата, што су били препрека стварању велике Хрватске, у чији састав би биле укључене Босна и Херцеговина, они су морали, по схватању знатног броја најугледнијих хрватских политичара, геноцидом бити уклоњени.

Кад је избила револуција 1848. Србима у Дубровнику запретила је смртна опасност. Хрвати су им отворено рекли да ће их све у цркви запалити. ¹⁵ Дубровачки прота Ђорђе Николајевић је 22. марта 1848. написао владики Јеротеју Мутибарићу: „Овом приликом само укратко усуђујем се саобштити, како смо ми овдје у Дубровнику, одкако је конституција проглашена, умјесто весеља величајши страх поднијели, будући су нам јавно и у очи пријетили, да ће нас на најмање комадиће исјећи“. На срећу, кад се о претњама сазнало у Боки, Срби у Дубровнику били су спасени. Николајевић је о томе написао: „Глас овај стигне у Котор, гдје су православни Срби много претежнији. Которски Срби поруче Дубровчанима, да не тичу тамошњу браћу, јер ако такну и једнога, они ни једног католика оставити неће. Но и ова претња разјарене Дубровчане није могла укротити, док им не стигне другиј глас, који у случају обистињења не би имао шале, да се под градом Будвом укрцало у брод десет иљада Црногораца, који долазе Дубровчанима у походе, и да их питају, шта ће они са Србима“.¹⁶

И у самом Загребу Србима је 1848. године запретила велика опасност. По сведочењу Анастаса Поповића, познатог и угледног загребачког трговца и председника тамошње српске православне црквене општине, критичан тренутак по Србе настао је у часу када се у Загребу сазнало да су Срби на Мајској скупштини у Сремским Карловцима изабрали војводу. Тим поводом у Загребу је завладало велико незадовољство и скоро је „до тога хтело доћи да све Србе покољу“.

Покољ је запретио и српским депутатима који су се после Мајске скупштине нашли у Загребу. Др Константин Пеичић је о томе записао: „Моја је заслуга што сам смирио у Загребу сережане (пандуре) Шокце, који су на Србима депутирцима вартоломејску ноћ спремали били, зато да им бана Јелачића шизматички патријарх наш не иншталира и не повлаши (посрби)“.¹⁷

Због тога што хрватска Странка права није признавала националну посебност Срба у Хрватској и што их је присиљавала да буду православни Хрвати, на шта они нису пристајали, Еуген Кватерник, поред Анте Старчевића најугледнији првак праваша, изјаснио се за уништавање Срба, које је називао „накотом вјере“ православне. У писму написаном 22. јуна 1869. хрватском политичком прваку из Далмације дон Миховилу Павлиновићу, Кватерник је о Србима, које је означавао као „најоштрији нож“ у рукама хрватских непријатеља, између осталог написао: „[…] Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вјере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах сваком народу најмилијих […]”. Ако се Хрвати тако буду понашали према Србима, тврдио је Кватерник, „[…] не од Драве до мора, него од салцбургтирол[ских] алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте, неоскверњене Херватске […]“.¹⁸

1. Милорад Павловић Крпа, Београд у Загребу, Књижевни лист, 1. IV 2005, бр. 32.
2. Владимир Красић, Устанак у Босни од 1875. до 1878. год. Грађа за новију српску историју рата за ослобођење, Нови Сад, 1884, 96, 97.
3. Професор др Светозар Ливада за „Новости” о етничком чишћењу Срба у Хрватској, „Новости”, 4. и 5. I 2004.
4. Јелена Гускова, Историја југословенске кризе (1990–2000), Београд 2003, 187.
5. М. Предраговић, Повампирени екран, „Новости”, 22. VIII 1996.
6. Globus, 3. VIII 2001.
7. Slobodna Dalmacija, 16. XI 1992. и Vjesnik, 21. XI 1992. Какве србомрзачке и ратнохушкачке текстове је уочи распада Југославије и у време оружаних сукоба продуковала хрватска штампа може се видети по новинским чланцима које је објавио Јован Бошковић у књигама Srpske sluge Hrvatske – servi Croatie и NDH drugi put – lux Croatie, Naš dom – L’age d’homme, Београд 1999.
8. Dom, 4. IV 1901, бр. 7, 16.
9. S. Radić, J. Predavec, F. Novljanin, Gospodarstvo – prosvjeta – politika, Zagreb 1910, 146.
10. Frano Supilo, Glasovi o slozi. Politički spisi, Zagreb 1970, 179.
11. Hrvatski dnevnik od 30. I 1940, br. 1346
12. Dr Ivo Pilar, Politički zemljopis hrvatskih zemalja, Geopolitička studija, Sarajevo 1918, 21.
13. Види стр. 65. поменуте књижице.
14. Dr. I. Pilar, Politički zemljopis, 26.
15. Шумадинка I, 1850, бр. 23, 8. јун, 91.
16. Хисторијски архив у Задру, Списи православне далматинске епархије, св. 50, бр. 7.
17. Др Миховил Тамандл, Живот и рад Константина Пеичића, Нови Сад 1966, 54.
18. Palavršić Ante, Zelić Benedikta, Korespondencija Mihovila Pavlinovića, Split 1962, 121-122.

Извор: СРПСКИ МЕМОРИЈАЛ РС

Везане вијести:

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској …

Василије Крестић – Геноцидом до Велике Хрватске | Јадовно …

Крестић: Китаровићева не говори истину | Јадовно 1941.