Колубарска битка

Врховнa команда jе 16. децембра 1914. обjавила следеће: „На териториjи Србиjе нема више ниjедног неприjатељског воjника.“

Србиjа jе после Церске битке покренула офанзиву ка Дрини. Савезници су инсистирали да српска воjска пређе на териториjу Аустроугарске и изврши притисак на њене разбиjене jединице, како би се олакшао притисак на западном фронту.  Међутим, напредовање jе заустављено од стране аустроугарске воjске, коjа се упркос великим губитцима успешно реорганизовала. Уследила су два месеца ратовања уз реку Дрину, са великим људским губитцима али без значаjниjег померања фронта.

Аустроугарски генералштаб, поучен након пораза на Церу, далеко озбиљниjе jе припремио план нове офанзиве. Српскоj воjноj команди био jе потребан предах због попуне снага из резерве, као и добиjање мунициjе од стране савезника. Са друге стране, неприjатељ jе имао jасно зацртан циљ – заувек елиминисати Србиjу са тадашње карте света. Генерал Оскар Поћорек jе без обзира на неуспехе остао да командуjе воjсци Аустроугарске на Балканском фронту. Офанзиву jе покренуо 16. новембра, у нади да jе српска воjска довољно дезорганизована и да на адекватан начин не може да одговори на нови напад. Те наде ослањале су се на процене о великоj исцрпљености српских воjника услед битке на Дрини, као и немогућности увођења свежих снага. Једини савезник Србиjе у том тренутку били су лоши временски услови, непрестане кише као и лоша конфигурациjа терена са кога jе неприjатељ надирао.

Србиjи на руку ниjе ишла ни река избеглица коjа се сливала са запада, бежећи од аустроугарског терора. Истовремено, пред саму битку, дошло jе до привремене смене у команди Прве армиjе. Тадашњи комадант, ђенерал Петар Боjовић jе морао да се повуче услед рањавања. Команду jе преузео ђенерал Живоjин Мишић.

У бици су са Аустроугарске стране учествовале Пета и Шеста Армиjа, као и групе Шњарић и Хаусер, са око 400 000 воjника и 400 топова. Наспрам њих су се нашле Прва, Друга и Трећа армиjа, Ужичка воjска, Обреновачки одред и Одбрана Београда, са укупно 270 000 воjника и 426 топова. Циљ неприjатеља jе био да заузме Београд из висинских праваца око Колубаре, да би потом даље продирали ка центру и jугу земље. Веровало се да ће осваjање Београда допринети слому морала у српскоj воjсци и тако убрзати њен пад.

Српске претходнице су успешно задржале први удар, купуjући тиме неопходно време. Због доласка нових jединица из Аустроугарске, Прва армиjа jе броjчано надjачана на десноj обали Колубаре. Стање те армиjе, по речима Живоjина Мишића, било jе „jако лоше“, али опште повлачење ниjе долазило у обзир. Кретање ка резервним положаjима jе дозвољено тек када се знало да то неће битниjе утицати на остатак српске воjске.

Прва армиjа jе држала своjе положаjе до 26. новембра, када jе Врховна команда послушала генерала Мишића и наредила повлачење. Заштитнице су пружале жесток отпор аустроугарским снагама тако да се операциjа повлачења завршила више него успешно, уз минималне губитке.

Савезничка помоћ у виду мунициjе за српску артиљериjу коначно jе стигла, али се поjављуjу технички проблеми. Наиме, чауре за топове су биле дуже од српских за 2.5 милиметра. У Нишу jе мунициjа морала бити демонтирана и скраћена по мери српских топова од 75 милиметара да би потом невероватном брзином била пренета на фронт. За све то време српска воjска jе била у повлачењу. У небрањени Београд умарширао jе 2. децембра одред Адабелберта Тамешиjа. Савезници су већ прежалили Србиjу, док се у немачким круговима помињало да jе са Србиjом готово. Говорило се да jе Србиjа доживела судбину Белгиjе. У претераном слављу, Аустроугарска ниjе могла ни да претпостави шта jе чека у наредним данима. У мислима неприjатеља била jе само свечана парада 3. децембра у Београду, коjа ће означити пад Србиjе.

Споменик 1300 каплара

Прва армиjа добила jе значаjан предах и попуну у виду нових официра ђачког батаљона, чувених 1300 каплара. На фронт jе стигло возовима и 11 000 прерађених артиљериjских граната из Ниша. Морал српске воjске jе изузетно порастао, док су на другоj страни слабе линиjе снабдевања пољуљале слављеничку атмосферу неприjатеља. Да би се прехранили, аустроугарски воjници ишли су у пљачку. Поново су, као и у време битке на Церу, вршили велике ратне злочине на простору Мачве. Српска врховна команда jављала jе да jе стање у аустроугарским jединицама очаjно, да су попуне трупа вршене већ пет пута и да jе официра изузетно мало.

Трећег децембра Врховна команда у 7 часова уjутру покренула jе свеопшту офанзиву. Један од учесника пробоjа овако jе описао догађаjе тога дана:

На Сувобору jе моjа чета пузала jедном ливадом према неприjатељским рововима. Читаву ливаду jе прекрила густа магла, али на моjу и несрећу моjих воjника магла jе иза наших леђа почела полако да се диже и постоjала jе опасност да нам неприjатељ откриjе положаjе. У таквоj прилици био сам у краткоj недоумици, а затим сам наредио jуриш. Пошто jе трубач засвирао jуриш, веома познат Швабама, неприjатељски воjници су напустили своjе ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели неприjатељске положаjе. Оваj догађаj се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у противнапад.

Ђенерал Живоjин Мишић

Аустроугарска Шеста армиjа дала се у бег. Прва српска армиjа ишла jе превише испред свих, па jе генерал Мишић наредио да она стане. Међутим, то наређење никада ниjе стигло до пуковника Миливоjа Анђелковића Каjафе, команданта Дунавске дивизиjе првог позива. Пошто ниjе знао да треба да се заустави, гонио jе са своjом дивизиjом неприjатеља до Ваљева нападаjући велике делове Шесте армиjе и заробљаваjући на хиљаде воjника и стотине подофицира и официра. То jе направило пометњу код неприjатеља тераjући га на паничан бег. Оскар Поћорек ниjе веровао шта се дешава са његовим воjницима па ниjе хтео да нареди опште повлачење, што jе запечатило судбину његових воjника.

Поћорек jе узалудно веровао да ће моћи да сачува освоjене делове Србиjе ако се повуче на боље положаjе. Српска воjска jе невероватном брзином пробиjала новопостављене одбрамбене линиjе неприjатеља. Српске трупе улазе у престоницу 15. децембра, осваjаjући аустроугарске топове код Бановог брда, одакле гађаjу све неприjатељске понтонске мостове. Краљ Петар I jе победоносно умарширао у Београд и то jе означило краj Колубарске битке. Врховне команда jе 16. децембра обjавила следеће:

На териториjи Србиjе нема више ниjедног неприjатељског воjника.

Оскар Поћорек jе пензионисан након битке, док jе Живоjин Мишић унапређен у чин воjводе. На српскоj страни jе погинуло 22 000 воjника, а 91 000 jе рањено. На другоj страни погинуло jе 27 000 воjника и 1080 официра, рањено jе 118 000 воjника и подофицира, док jе броj несталих износио 73 000 људи. Подвиг српске воjске и генерала Мишића изучава се у свим воjним школама на свету као jедна од примера како се за кратко време воjска може организовати, добро попунити и из безизлазне ситуациjе покренути у контраофанзиву и победити.

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

Каjмакчалан као капиjа слободе

Гаџин Хан: Музеj у част оку соколовом

ЛУЖИЧКИ СРБИН ПАУЛ ШТУРМ – Од пруског водника до легендарног српског генерала

Велики рат 1914. -1918. – поруке човечанству