Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Афера Валдхајм у Југославији (2): Поноћни састанак

Валдхаjм jе очигледно желео да по сваку цену прикриjе своjу улогу у операциjи „Шварц“, наjзлогласниjоj и наjкрвавиjоj немачкоj офанзиви изведеноj на тлу Југославиjе.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/vasovic-valdhajm.jpg

АУСТРИЈАНАЦ СА БЕЗБРОЈ ЛИЦА: Курт Валдхаjм са  Данком Васовићем 1986. у Салцбургу

Таj моj интервjу са генералом Кадиjевићем, обjављен у „Младости“ – казуjе даље Данко Васовић – био jе, наравно, jак адут Томи Милиновићу коjи jе jедног jутра на колегиjуму обавестио уреднике да бих jа желео да радим за „Новости“. При том их jе питао да ли неко од њих има потребу за младим новинаром. Јавио се Михаило Рашић, тада уредник спортске рубрике: нека дође код мене, даћемо му шансу, али без икаквих обавеза – ако зна и видимо да ће од њега бити нешто, остаће, а у супротном, иде кући…

Тако jе почела моjа новинарска кариjера у „Вечерњим новостима“. Ја сам се од почетка посветио спортском новинарству, али сам узгред радио и друге ствари. Сећам се, рецимо, како сам, захваљуjући великоj, пресудноj помоћи мог уjака Драгана Кљакића из Воjног музеjа, направио разговор са генералом Маркосом. И тада, као и у неким другим сличним приликама касниjе, злурадници из редакциjе су мислили и чак у по гласа и говоркали како мени, у ствари, текстове пише отац, а у случаjу мог интервjуа са Маркосом сумња jе пала и на Драгана Кљакића.

Почетни корак

Те 1986. године, 7. и 8. марта, у Београду се играо Деjвис куп и jа сам сматрао да jе природно и нормално да као тенисер и већ искусни спортски новинар извештавам са тог такмичења, али ми у редакциjи нису дозволили. Вратио се jа увече кући љут и нервозан због тога, помишљам и да се баталим новинарства. Како смо отац док jе био жив, а касниjе и jа, увече увек из редакциjе доносили сва сутрашња издања новина, маjка jе све то помно читала и већ увече знала шта ће се у коjим новинама сутрадан поjавити.

Те ноћи она ми, онако љутом и депримираном, показуjе да jе „Политика“ пренела напис из „Њуjорк таjмса“, коjи сумњичи Курта Валдхаjма да jе био официр Вермахта и као потврду обjављуjе и фотографиjу снимљену на аеродрому у Подгорици 22. маjа 1943. године, на коjоj jе Аустриjанац у друштву са троjицом високих италиjанских и немачких официра. Моjа маjка jе одмах прерачунала да jе то било три недеље пре погибиjе њеног брата, мог уjака Слободана – Шоба Кљакића на Сутjесци и истог часа све повезала и Валдхаjма осумњичила да jе можда и он учествовао и у тоj злогласноj немачкоj операциjи, код нас познатоj под именом Пета офанзива.

– Ма, пусти, бре, таj тенис – вели ми у jедном тренутку маjка – шта си запео, ниjе то толико важно, него зашто се и ти не би мало позабавио овим Валдхаjмом, то jе велика и занимљива тема – зашто не би њега лично питао да ли jе тачно да jе он тада био у Подгорици и да ли jе учествовао у офанзиви на Сутjесци… Био jе то почетни корак, подстрек да се посветим и уђем у ову причу коjа траjе ево већ више од четврт века.

Четири дана пошто jе „Њуjорк таjмс“ 4. марта 1986. године обjавио причу о Ваjдхаjму, jа сам на своjу руку, мимо знања главног уредника или било кога другога из редакциjе „Вечерњих новости“, преко колегинице Кристине Кохл, дугогодишњег дописника аустриjских гласила из Београда, добио телефон Курта Валдхаjма, односно његовог предизборног штаба, пошто се у то време већ захуктавала кампања за предстоjеће председничке изборе на коjима jе он био главни фаворит.

Упорно сам, данима, окретао таj броj и покушавао да добиjем некога од људи задужених за односе са штампом. Исплатило се. Коначно сам добио поруку да 14. марта у jедан сат после поноћи будем у хотелу „Европа“ у Инзбруку – ту ће те ноћи допутовати Валдхаjм са сарадницима и ту ће ме примити на разговор.
Очекивао сам да ће „Новости“ оберучке прихватити да обjаве разговор са главним кандидатом за председника Аустриjе, коjи jе уз то под озбиљном сумњом да jе био нациста и да jе као официр Вермахта током Другог светског рата био и на тлу Југославиjе. Тадашњи уредник спољнополитичке рубрике Александар – Аца Ђукановић jе, међутим, на моjе велико изненађење, глатко и без двоумљења одбио моj предлог. Ниjесам се помирио с тим, закуцао сам и на врата тадашњег главног уредника „Новости“ Илиjе Боровњака, али се и он нешто снебивао и двоумио – као, да сачекамо неколико дана. Казао сам му да немам времена за чекање, да сам jа већ уговорио разговор и да сутрадан морам да кренем, а ако „Новости“ неће да обjаве таj интервjу, понудићу га некоj другоj редакциjи…

Живи завидели мртвима: Слободан – Шобо Кљакић, уjак Данка Васовића, имао jе само седамнаест година кад га jе 13. jуна 1943. године покосио немачки шарац на Сутjесци. На њега, смртно рањеног, први jе натрчао његов наjбољи друг Брацо Браjичић, касниjе познати новинар „Борбе“, коjи jе оставио потресни запис о том тренутку, о паклу у коjем су живи завидели мртвима, у коjем ниjе било времена за сузе и тугу.

Страшна цена:  Курт Валдхаjм jе дуго упорно негирао било какву везу са Сутjеском, са страшном операциjом „Шварц“, пакленим немачким планом за потпуни слом и уништење партизанских jединица. План jе пропао, али jе цена била застрашуjућа: од око 19.000 партизана, готово две трећине их jе заувек остало на Сутjесци. Међу њима и 6.000 рањеника.

Сутрадан ме чекао налог за дводневни пут у Аустриjу и 2.000 шилинга, што ниjе било довољно ни за хотел. Нисам ипак одустао, кренуо сам на пут о свом трошку (сећам се како сам тада на брзу руку продао два своjа скупоцена тениска рекета да бих скрпио новац за пут).

Валдхаjм jе због нечег био изузетно предусретљив и срдачан према мени. Након уводне, рекао бих куртоазне приче о предстоjећим председничким изборима и његовим изгледима – jа сам га, наравно, тврдо уверавао да jе он већ председник, што му jе очигледно ласкало – уследила су и незаобилазна питања о афери коjа се разбуктавала. Он jе наjпре изразио дубоку увређеност и изненађење ставом jугословенске штампе у тоj причи и почео да пере руке од свих тврдњи о његовоj ратноj прошлости.

– А где сте били у време Сутjеске? – изненада сам га прекинуо питањем. Ниjе могао да сакриjе изненађење и збуњеност изазвану тим питањем, али се почео вадити на то као да и не зна шта jе то Сутjеска. Кад га jе jедан од његових саветника подсетио да jе у питању операциjа „Шварц“, он се брзо прибрао и енергично одговорио: – Немам везе ни са Сутjеском, ни са Козаром. Кад jе била Козара, jа сам био у Арсаклиjу код Солуна, а 1943. године кад jе била Сутjеска, био сам у Тирани…!

Издало га памћење

По ономе што jе потписнику ових редака своjевремено, а поводом обjављивањапознате фотографиjе Курта Валдхаjма и осталих, снимљене на Подгоричком аеродрому двадесетак дана пре Сутjеске, испричао др Радоjе Паjовић, црногорски експерт за новиjу историjу, посебно за период Другог светског рата на тлу Црне Горе, испало jе да jе Валдхаjма ипак издало памћење, или jе због нечег желео и по сваку цену настоjао да се макар мало удаљи од Црне Горе и некако замете трагове коjе jе у њоj оставио током Другог светског рата, посебно да прикриjе своjу улогу у операциjи „Шварц“ наjзлогласниjоj и наjкрвавиjоj немачкоj офанзиви изведеноj на тлу Југославиjе.

Извор: ВЕСТИ

 

Везане виjести:

Афера Валдхаjм у Југославиjи (1): Прљава игра из Беча

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: