Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Курта Валдхаjма jе, упркос необоривим доказима да jе на тлу Југославиjе оставио неизбрисиве трагове злочина, очигледно ваљало спасавати по сваку цену и прати његове крваве руке jер jе колико-толико требало заташкати и амортизовати бруку због чињенице да jе Југославиjа у два наврата подржала његов избор за генералног секретара Уjедињених нациjа, да jе чак и Тито своjевремено одликовао овог прикривеног крвопиjу, уз остало, преобученог и у агента КГБ-а.
Данко Васовић (први слева) са уредницима
„Младости“, коjа jе обjавила његову књигу о Валдхаjму
– Ту супертаjну обавештаjну операциjу спасавања Курта Валдхаjма водио jе – понавља Данко Васовић – лично Будимир Лончар, наравно уз пуно знање и сагласност тадашњег државног и политичког врха и сигурно уз договор са самим Валдхаjмом. Моj филм белодано показуjе ко jе све и какву мрачну и прљаву улогу у томе имао, како у спасавању Валдхаjма, тако и у мом неправедном прогону, у уништавању оних коjи су поштено, срцем, као патриоте и истинољубиви људи стали на страну истине. Коначно ће се сазнати и ко jе све и за кога радио, посебно од колега новинара, и то ће, веруjем, бити засебна сензациjа у филму.
ПАТОЛОШКЕ КЛЕВЕТЕ
А за илустрациjу те хаjке и на мене и на неке коjи су ми непосредно помагали у потрази за истином о Вадлхаjму, овде ћу jош навести само два примера, два документа до коjих сам у међувремену дошао. Краjем априла 1988. године на адресу Видоjа Жарковића, тада члана Председништва СФРЈ, стигло jе jедно чемерно писмо коjе открива каквим су ужасним тортурама и немилосрдним притисцима били изложени они коjи су покушали да из пепела заборава испрећу истину о Курту Валдхаjму. Потписуjе га Душан Пленча, историчар, Жарковићев саборац из Народноослободилачке борбе, носилац Партизанске споменице 1941. године, човек коjи ми jе дао копиjу те по Валдхаjма оптужуjуће „брзоjавке“, уверен да jе реч о оригиналном документу а не о фалсификату. Кад jе доказано да jе у питању подвала, и на њега се сручило дрвље и камење, сумња да jе он учествовао у тоj перфидноj игри, сумња у њега и као научника и као човека и патриоту.
Веруjући у Жарковићеву часност, а и како сам каже, по наговору више приjатеља, он му се обраћа „не да би тражио милост, сажаљење или благонаклоност, већ да би са истином упознао човека“ до чиjег му jе мишљења стало, да га упозна како jе без кривице постао кривац, како неке силе настоjе да га униште „да са живог образа човjека скину крвави скалп чоjства, части и достоjанства“: „Мислим – пише Пленча – да jе и Теби као и jугословенскоj jавности позната суштина исконструисаних оптужби (патолошких клевета) уперених против моjе личности, интегритета, части,
достоjанства, неукаљане прошлости, домета и резултата остварених на пољу науке и културе:
1. Неке неидентификоване установе, а приjе свега одговорне личности Воjноисториjског института ЈНА, уз помоћ ‘X ФАЦТОР’ сила, на посредан начин, више од два мjесеца представљаjу ме у jавности (РТВ Београд 26. фебруара, „Вечерње новости“ 24. марта 1988. године, итд.) као починиоца фалсификата jедног архивског документа, данас дебело ‘компромитиране брзоjавке 1.100’ “ – каже Пленча, а потом наводи чињенице и непобитне материjалне доказе како jе мимо своjе воље уплетен у то мутно врзино коло: „Фото-копиjу поменутог архивског документа (‘брзоjавку’) примио сам 22. jануара 1988. године од пуковника Антуна Милетића, начелника Архива VII, заjедно са jош 138 фотокопиjа разних документаристичких артифаката. Већина примљених фотокопиjа докумената лишена jе своjе аутентичности (брисана jе архивистичка легитимациjа, скраћивање докумената, исиjецање одређених историjских цjелина итд.) што jе и физичким увидом у располажућу фасциклу, примљену од пуковника Милетића, лако утврдити.
Данас компромитирани докуменат ‘брзоjавку’ приjе мене или готово у исто вриjеме видjела су и друга физичка лица – новинари – и о томе обавиjестили свjетску и jугословенску jавност. Тако Јован Кесар 2. фебруара 1988. године, под насловом ‘Пети доказ’, пише: ‘Таj телеграм (‘брзоjавка’, прим. Д. П.) jе аутентичан. У то смо имали прилику да се лично уверимо… (‘Вечерње новости’, 2. фебруара 1988). Сjутрадан новинар Кесар на РТВ Београд даjе физички опис поменутог документа (‘брзоjавке’) и потврђуjе његову аутентичност
Инострана ревиjа АБЦ НЕWС 1. фебруара 1988. године доноси напис да jе њен сарадник М. Нелсон ‘у архиви jугословенских оружаних снага прегледао више докумената коjи се односе на Курта Валдхаjма, међу коjима jе и телеграм коjи га чини одговорним за упућивање цивила у концентрационе логоре…’ Уредништво западноњемачког тjедника ‘Шпигл’ 5. фебруара 1988. године издало jе званично саопштење да jе од ‘неименованог високог jугословенског функционера у Београду добило увjерење да jе оригинални докуменат (‘брзоjавка’, прим Д. П.) ипак пронађен…“
Душан Пленча затим наглашава да jе вештак графолошке струке своj налаз о вештачењу његовог наводног потписа на реверсу о преузимању докумената из Воjноисториjског архива доставио Другом општинском тужилаштву у Београду – где jе у то време вођен поступак око спорне „брзоjавке“ – и да jе непобитно утврдио да jе таj потпис фалсификован. На основу тога вештак закључуjе да Пленча, „коjи се често и готово незаобилазно помињао у овоj афери, ниjе преузео ‘брзоjавку’ из Института“, те да су „фалсификатори покушали безобзирно искористити Пленчину вишегодишњу
заинтересованост за Валдхаjмову прошлост“.
„Кампање против мог угледа, части и достоjанства – вели даље Пленча – коjа jе вођена у неким средствима информисања (‘Књижевне новине’, ‘Интервjу’ итд.), постидио би се и сам Јозеф Гебелс jер jе сурово порушила границе његове максиме: „Десет пута поновите лаж и jавност ће бити увjерена да говорите истину.“ Нажалост, грозоморну халабуку, лишену сваке етике, пратиле су и друге мjере: исцрпљуjућа саслушања, захтjеви да се одрекнем диjела своjе биографиjе (да сам носилац „Споменице 1941“, да сам у чину маjора дочекао конац Другог свjетског рата, да сам био управник Воjног музеjа, да сам као jугословенски делегат учествовао на међународним научним скуповима итд.), интервенциjе у штампи коjа jе бар минимизираjући обjективно писала о мени, забрана (Архив СФРЈ, Архив ВИИ) или сурова ограниченост (Архив Босанске краjине – Бањалука) рада у архивским установама итд. Исцрпљуjућим напором воље и безграничним напрезањем нарушеног (инвалидског) здравља, стоички сам подносио подмукле ударце, избjегаваjући до максимума полемику коjа би моjом одбраном доносила било какве неприjатности нашем друштву, па чак и оним установама коjе су водиле бjесомучну хаjку.
Немам намjеру да репликом преко средстава jавног информисања разобличуjем методе и бит вишемjесечне опсаде моjе личности од стране неких поjединаца на служби у одређеним институциjама. Једноставно, нећу и не желим да се запутим стазама ‘мученика’, прогоњеног од стране моћног ‘Валдхаjм – лобиjа’ или несхваћеног у сопственоj земљи…
ПИСМО БЕЗ ОДГОВОРА
Ово моjе писмо ниjе вапаj очаjника, молба за милост, апел Драjфуса без Емила Золе, већ истинска исповиjест човjека кога боли, убиjа, гуши у души и до самоуништења растаче бахата неправда и покушаj да се разори моjе људско достоjанство, а затим живу, безизразну лешину извргне руглу и подсмjеху злонамjерника – каже на краjу Пленча и пита: „Може ли се благовремено и часно зауставити оваj поход неидентификоване фаланге?“ Злосретни Душан Пленча никада ниjе добио одговор на ово писмо и питања коjа jе у њему тако jетко поставио (можда и због громовитих турбуленциjа и великих друштвених ломова и суноврата коjи су убрзо наступили у Југославиjи). Сломила га jе мука и неправда и сасвим издало његово нарушено здравље – умро jе у уверењу да jе, како jе сам говорио, „неспретан да докаже истину“.
Крвави траг у Македониjи –
Курт Валдхаjм jе умро 2007. године, а иза њега jе без jасног и недвосмисленог званичног одговора остала оптужба да jе као официр Вермахта, односно припадник злогласног Абвера, активно учествовао у њемачко-усташким операциjама „Трио“, „Козара“, „Ваjс 1“, „Ваjс 2“ и „Ваjс 3“ као и у наjпознатиjоj њемачкоj операциjи у Другом свjетском рату на тлу Балкана – операциjи „Шварц“. Посебно су карактеристични неки извjештаjи из 1944. године из Македониjе (у Националном архиву САД чува се око 150 таквих докумената са Валдхаjмовим потписом) коjи се везуjу директно за његово име. У jедном, датираном 23. 9. 1944. године, стоjи да jе „у борби са бандитима у околини Прилепа убиjено 202 лица, док су 83 заробљена“, а у другом да jе у октобру исте године ликвидирано 739 бандита „при чему jе заплењено 63 комада оружjа…“
Живео у jевреjским вилама – Иако се у све клео да нема никакве везе, да ниjе знао за депортациjу више од 40.000 Јевреjа из Солуна, коjи су као и милиони њихових сународника завршили у немачким „фабрикама смрти“, управо су Јевреjи недвосмислено утврдили да jе Курт Валдхаjм, као и толики други официри из штаба Александра Лера, живео у jевреjским вилама у том грчком граду из коjих су њихови власници претходно истерани и послати у интернациjу у Немачку, односно у смрт.
Извор: ВЕСТИ
Везане виjести:
Афера Валдхаjм у Југославиjи (15): Дечjа крв на рукама
Афера Валдхаjм у Југославиjи (14): Нациста у КГБ
Афера Валдхаjм у Југославиjи (13): Атентат на утакмици
Афера Валдхаjм у Југославиjи (12): Кукавичjе jаjе
Афера Валдхаjм у Југославиjи (11): Брзоjав шокирао свет
Афера Валдхаjм у Југославиjи (10): Велика пљачка „Новости“
Афера Валдхаjм у Југославиjи (9): Комунисти штите нацисту
Афера Валдхаjм у Југославиjи (8): Моjсов вуче конце
Афера Валдхаjм у Југославиjи (7): Усташе га одликовале
Афера Валдхаjм у Југославиjи (6): Сви памте злог поручника
Афера Валдхаjм у Југославиjи (5): Крваве серенаде
Афера Валдхаjм у Југославиjи (4): Крваве серенаде
Афера Валдхаjм у Југославиjи (3): Злочинац са шифром
Афера Валдхаjм у Југославиjи (2): Поноћни састанак
Афера Валдхаjм у Југославиjи (1): Прљава игра из Беча
