Босна на Сицилији

Када је у Словенији пре више година расписан референдум да ли продавнице хране треба да раде недељом, црква је била против тога јер, забога, народ ће онда недељом у куповину, а не у цркву.

Држава је одлучила да се референдум одржи и попови су изгубили, народ је најдиректнијим демократским путем одлучио да ће пре у шопинг него у цркву.

Ватикан се није побунио, Словенија је остала стабилна држава, ЕУ није упутила протест, нико из Брисела и Вашингтона није позвао Љубљану да заустави референдум, Хрватска није претила ратом иако су попови у Хрватској били згранути референдумом у Словенији.

После тога су грађани Љубљане изашли на референдум по питању промене линија градских аутобуса. Неће мајци нико мењати линије аутобуса, а да се радни народ око тога не пита. Задивљујуће, и то је прошло без протеста међународне заједнице, без уцена и притисака јер се међународна заједница и не вози аутобусом…

Негде у предвечерје распада наше миле некадашње Југославије, а сада политички коректно зване „регион”, одржани су и референдуми о осамостаљивању Словеније и Хрватске, односно о њиховом изласку из Југославије.

Нико из међународне заједнице ни реч против тих референдума, сви су углас тврдили да је то демократско право сваког народа, које је уписано и у Повељу УН. После су слично урадили и Македонци, истина мало су „збунили” народ капциозним питањем па је резултат референдума био такав какав је био, Македонија је напустила СФРЈ.

Референдуми су недавно одржани у Шкотској, у Шпанији, тј. у Каталонији, па небо није пало, нити је био смак света. Британци су овог лета на референдуму рекли „не” ЕУ и ником ништа. Нико да их оптужи да дестабилизирају ЕУ и Европу у целости, можда и планету Земљу.

Што би неки злобници рекли, имамо „добар” и лош” референдум, имамо „наш” и „њихов” референдум. Још недостаје само „прљав” референдум, мада је у БиХ и тога било. Оне ноћи у октобру 1991. године, када су у Парламенту БиХ у Сарајеву посланици из редова хрватског и муслиманског народа, на тајној седници и без присуства представника српског народа, одлучили да изгласају независност БиХ.

Без консензуса српског народа, што је било противно важећем Уставу БиХ. И тако је кренуо рат у Босни, а све остало је историја. И сада то многи „заборављају” када говоре да референдум о установљењу Дана Републике Српске вређа осећаје друга два народа у БиХ.

Па се спомиње одлука Врховног суда БиХ, који је закључио да је „обележавање 9. јануара 1992. када је део српских посланика у скупштини тадашње БиХ, без сагласности Бошњака и Хрвата, прогласио територијално разграничење од друга два народа, неуставно јер се тиме крше права Хрвата и Бошњака као припадника народа који су такође конститутивни у Републици Српској”.

То што су Хрвати и Бошњаци у јесен 1991. у парламенту БиХ, без присуства Срба и њихове сагласности, прогласили излазак БиХ из СФРЈ, то није „територијално разграничење”, то је ваљда био мали теферич. Онако, уз млаку шљиву поред реке.

Све по правном мишљењу Врховног суда БиХ, у којем седе три странца којима је одавно истекао мандат, два Бошњака, два Србина и два Хрвата. Па ти Србине тражи правду на том суду.

И шта сад треба да се уради да БиХ буде стабилна држава, колико воде треба да протече Миљацком да се Срби, Хрвати и Бошњаци опет заволе? Проблем је у Сарајеву и неким центрима моћи на Западу, пре свега у САД.

Наиме, Вашингтон сматра да је БиХ највећи спољнополитички успех Клинтонове администрације, многи у Стејт департменту сматрају да Дејтон није довољан да БиХ буде стабилна држава, да Дејтон није би крајњи циљ, већ полазна тачка, да БиХ не треба да буде дејтонска, већ европска држава.

Ти центри моћи бране тезу да је Дејтон само зауставио рат, да је Дејтонски споразум, заправо, огледало рата чији је крај био само одраз борбених линија и да сада, после толико година, треба спашавати Дејтон од самог себе и да ће без тога Босна бити доживотни инвалид – немоћна да преживи без помоћи међународне заједнице, те да је јачање заједничких институција у Сарајеву и поновно успостављање мултиетничке Босне једина будућност БиХ.

Трагедија БиХ неодвојиви је део југословенске несреће, а искра рата у некадашњу централну југорепублику пренета је преко реке Саве из Хрватске, уз покољ Срба у Сијековцу.

Данас, највећи проблем БиХ није референдум о Дану Републике Српске, и то у Сарајеву и на Западу добро знају, већ две жестоко посвађане Југославије: она око БиХ и њена мини-копија унутар саме БиХ. Наиме, ако Срби, Хрвати и Бошњаци нису могли заједно да живе у великој Југославији, како ће онда заједно да живе у малој Југославији?

Само због брачног пара Клинтон? „Босански лонац” је функционисао само као део спојеног југословенског суда-лонца. Када је експлодирао велики лонац, прокључао је и мали. Некадашњи „Пијемонт југословенства” пропао је по закону спојених посуда. И зато Босна никада неће постати Швајцарска, у најбољем случају и ако буде среће, Босна ће бити Сицилија…

Аутор: Мирослав Лазански

Извор: ПОЛИТИКА