Знамење палим Крајишницима

Свој првенац, књигу Дивани личких споменика, 48-годишња Милена Чанковић, родом из Средње Горе код Удбине, а која данас живи у Швајцарској, посветила је крајишком народу, свим несталим, убијеним, упокојеним и расејаним по белом свету, свима који остадоше да сведоче да је некад тамо далеко, а срцу близу, живео један поносан, поштен и вредан народ, пун прелепих обичаја.

Сав приход од ове књиге писане на изворном језику личког краја ће бити уложен у подизање спомен-обележја на Банстолу на Фрушкој гори, где ускоро почиње и градња прве и за сада једине цркве Благе Марије, посвећене жртвама злочиначке акције „Олуја“.

– У част свих побројаних, међу којима су и моји најдражи, новац од ове књиге улажем у изградњу знамења које ће подсећати пролазнике и путнике намернике на величину и душу једног посебног народа, вековима шибаног тешким условима на шкртом земљишту и оштрој клими, гаженог суровом историјом и убијеног национализмом… Посвећујем је свим Личанима и Личанкама који заувек остадоше на лединама кршне Лике иза нас протераних и раштрканих по свету… До сада сам од продаје своје књиге прикупила више од 6.000 евра, што значи да ће споменик „Крајишка суза“ ускоро бити подигнут како би сведочио о постојању једног народа који је остао без завичаја, али није изгубио душу. У споменику ће вечно горети кандило, симбол срца крајишког, које се никад угасити неће и које ће увек живети за Крајину – каже недавна гошћа „Вести“, добротворка Милена Чанковић из Шафхаузена, која се и на овај начин одужује својим коренима и земљи са које потиче.

Многи се сећају имена ове храбре жене још од пре две деценије када је кренуо рат. Знала је само једно – да мора помоћи породици, пријатељима и свом народу. Почела је да прикупља у Швајцарској хуманитарну помоћ, лекове и санитетски материјал, а град где је допремила први контингент био је – Книн.

Возила је комби сама, заобилазним путем преко Аустрије, Мађарске, Србије и Републике Српске, не размишљајући да је оставила свог трогодишњег сина. Вредност помоћи и километре није никад збројила јер никада није ни престала да помаже, како онима што им је цео живот био у једном завежљају, тако и данас Крајишницима у Србији.

Они што гледају Милену Чанковић ових дана када гостује по отаџбини, изводећи монолог „Личкуља“, састављен од делова књиге ‘Дивани личких споменика’, смеју се до суза згодама и незгодама њене покојне баке Босиљке, рођене Штулић, а зване Јека… Све док не чују зашто се у њеној књизи Госпић пише са малим словом „г“!

Прилог храму

Имала је само 10 година када су је родитељи, Гено и Сока Чанковић, 1978. одвели од баке Јеке у Швајцарску. Маштала је само о једном – да се врати најлепшој на свету Лици. „Али, није то више стара Лика. У њој сада још могу да се чују само дивани личких споменика. Моји родитељи живе у Чортановцима, обилазим их често, баш као и старо имање у Средњој Гори, тамо никог више нема, али нема ни цене за коју бисмо га продали – каже Милена Чанковић, која је у своје и име својих родитеља недавно приложила Српској православној цркви 1.000 франака, дар за изградњу будуће цркве Блага Марија у насељу Бандстол, на Фрушкој гори, посвећене жртвама „Олује“.

– Ту су ми живели рођена тетка и теча Нада и Милан Вранеш. Током рата су ухапшени, одвојени од групе других Срба, зверски мучени и убијени 1991. Његова глава нађена је на штапу на гробу хрватског бранитеља у Ријеци, а тело над Сењом. Она је убијена хицима, а он је заклан. И опростила би им и метак. Ал’ нож не могу! Ни на празнике наше када се прашта… Нити опростити нити заборавити… Госпић ће остати град великих кукавица и малих људи. Град који се пише малим словом. Нисам одустала да их за злочин оптужим. Ево, овако, својом књигом, знам да ће је неко прочитати и рећи другом, трећем.. Нека остане још једно сведочанство срамног чина бездушног града и његових становника – каже Милена Чанковић и поручује:

– Кад негде кренете, поздравите се увек. Мене одлазак и овлаш поздрав и дан данас још увек боли. Рекох ли им икад и довољно пута колико су ми значили? Колико сам их волела? Зато, сваки пут, ма где пошли, покажите своју љубав – каже на растанку наша гошћа, поздрављајући нас загрљајем и пољупцем.

Љубав према родном крају

Милени Чанковић пишу знани и незнани из свих крајева света. Хвале је они који су прочитали њену књигу „Дивани личких споменика“, а траже они који би желели да је имају. Љубав према својој Лици пренела је искреношћу и на читаоце. Од једне до друге приче упознајемо људе који су обележили једно доба, обичаје, традицију… Овај властити споменик љубави према родном крају ауторка ће ускоро промовисати и у Цириху, Франкфурту, Минхену, а у јануару ће бити пред земљацима у Мелбурну и Сиднеју. А ипак, и даље тврди: „Ја сам само обична жена из народа, нисам књижевница, страдање мог народа уписано је мојим срцем у ово дело…“

Извор: Вести онлине