Милетови референдуми

На страни Српске су Србија и Русија. Да ли је та подршка довољна и има ли у њој и даље Додика као кључног играча?

Знамо шта је Бајден у Београду рекао јавно, пред камерама, али не знамо о чему су он, Вучић и Николић разговарали у четири ока, условно речено – тајно. Не знамо шта је сугерисано, препоручено, а шта прихваћено, где је, на пример, у свему томе Милорад Додик, а без њега као теме ови разговори нису могли да прођу. Због чега Американцима смета Додик? Непослушан је.

Додик је својевремено за Американце био омиљени лик међу Србима с леве стране Дрине. Беху то они дани када је Миле представљао једину опозицију Караџићу и СДС-у. Нека врста српске грађанске опције у РС. Онда је променио ставове, реторику… политику. Неважно је сада, и овде, да ли се то догодило спознајним путем, сазревањем, или као последица процене шта је најкорисније у потрази за влашћу, али Додик је од следбеника Анте Марковића постао жестоки српски националиста. Американци такве Србе не воле, посебно ако имају, а Додик има, приличну проходност и симпатије у Москви.

Референдум, овај који треба да се одржи 25. септембра и одговори на питање да ли су становници Српске за то да се 9. јануар слави као Дан Републике Српске, нови је проблем на релацији Додик – Амери, да не кажем Запад. Претходне радње су познате, али мало је оних који знају шта нас по овом питању чека у следећих месец дана. Бакир Изетбеговић прети сукобима уколико Запад не смири Додика и у том смислу јавно сугерише притисак преко Александра Вучића. Амбасадори западних земаља, с резиденцијама у Сарајеву, хране своје централе страхом да је најављени референдум, иначе потпуно безазлен по мерилима развијених европских демократија, само генерална проба за изјашњавање о независности Српске, и да га стога треба спречити.

Да ли је Додик могао без овог референдума? Да, могли су и он и цела Српска да и даље, без референдумске одлуке, славе Дан РС, да не раде, да певају, воде коло, пеку прасиће…, али Додик је од Запада неколико пута изигран, чак понижен, и његова рационално сагледана позиција, богами и сујета, још један шамар ове врсте не могу себи да дозволе. И да дозволе, ништа се не би променило. Сетите се најављеног референдума у РС о правосуђу, 2011. године, отказаног након боравка Кетрин Ештон у Бањалуци. Додик је тада добио чврста обећања да ће се ситуација променити. Преварили су га, као и прошле године, када је, након вишегодишњег кабадахијског понашања Сарајева, најављивао референдум о тужилаштву и суду БиХ.

Ако откаже овај референдум, Додик доводи себе у веома тешку политичку ситуацију. Ако га одржи, можда у још тежу. Миле ће се већ снаћи, он лично, али шта, и у једном и у другом случају, чека Српску? На страни тог српског ентитета су Србија и Русија. Да ли је та подршка довољна и има ли у њој и даље Додика као кључног играча?

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић