Београд – Монструозна владавина нацистичког фирера Адолфа Хитлера упамћена је, између осталог, и по систематском уништењу Јевреја, Словена и антифашиста у логорима широм Трећег рајха.
Планско уништења читавих народа било је прецизно организовано, па су многе потоње генерације одрастале под утиском да логори смрти нису ни постојали док се у великом германском народу као вођа није запатио Адолф Хитлер, неостварени сликар, родом из аустријског пограничног града Браунау.
И то је замка у коју упадају сви они који споро памте, а брзо заборављају, у чему су Срби кроз своју историју често предњачили. Рецимо, Маутхаузен, за којег просечан читалац зна из Другог светског рата, био је логор и у Првом светском рату, а налази се свега стотинак километара од Хитлеровог родног места. Од 40.000 затвореника у овом логору, 15.000 су били Срби, од којих је умрло више од пола – 8.256.
Како то живот до апсурдности уме да уреди – стотинак година од страдања српских логораша у Маутхаузену, у лепој варошица Браунау, Срби су једни од заступљенијих гастарбајтера.
„Аустроугарска царевина је током Првог светског рата, као нико тако пре тога, масовно користила логоре за своје ратне циљеве по чему је предњачила у односу на друге Централне силе. Логоре је оснивала посебно за сваку нацију: Србе, Русе, Италијане, Румуне, Французе, Британце…
То су касније радиле и Немачка и Бугарска, а један број логораша пребацивали су и у Турску“, објашњава др Мирчета Вемић, научни саветник Географског института САНУ у пензији, који се бавио истраживањем масовног умирања Срба у логорима.
Никад пописани
Хитлерови земљаци Аустријанци прве концентрационе логоре у Великом рату наменили су управо за Србе, чију су земљу напали и окупирали и тако отпочели Први светски рат.
На самом почетку царевина шаље српске ратне заробљенике у тзв. пролазне логоре, као што били Арад, Неђмеђер, Нежидер и Болдогасоњ.
А најпознатији логори у којима су били утамничени били су већ поменути Маутхаузен, Хајнрихзгрин или Јиндриховице на чешком, Шопроњек и Браунау.
За разлику од других нација, са српским ратним заробљеницима масовно су одвођени и цивили – деце, жене, старци.
Зашто су цивилизовани Аустријанци одводили и нејач, Вемић објашњава непријатељским ставом бечког двора, владе и генералштаба према Србима.
„Још је историчар Владимир Стојанчевић запазио да се окупацијом Србије 1915. „стара теоријска аксиома аустро-угарске политике и дипломатије о „великосрпској опасности“ по двојну монархију, претворила у практичну егзекутиву за њено уклањање свим расположивим средствима.
С таквим односом према источном суседу, политика интернирања и установа логора сматране су ефикасним средством за спровођење крајњих циљева Беча“, објашњава Вемић.
У Архиву Србије може се наћи документ из 1921. године који потврђује да је у логору Арад најстарији умрли логораш био Јаков Вујичић из Невесиња који је умро у 101. години, а најмлађи једногодишњи Тома Спрема из Завидола, такође места у Херцеговини.
Овај податак нам указује и на то да су Аустријанци били сурови не само према грађанима окупиране Србије, већ и према својим држављанима који су били део Аустроугарског царства, али су имали једну фалинку – били су етнички Срби, народ против кога је велика царевина ратовала.
Нажалост, после рата, на мировној конференцији у Паризу српска краљевина није на преговарачки сто ставила и податке о страдалим Србима у тадашњој Аустроугарској царевини, већ само оне о убијеним и утамниченим грађанима своје државе.
Пописивање логораша трајало је све до Другог светског рата и никада није завршено, а према расположивим подацима види се да је у њима умро сваки трећи ратни заробљеник и скоро сваки други интернирани цивил.
Покварена политика Беча
„Према службеним проценама Владе Краљевине Србије с краја рата, 1918, у логорима АУ било је око 150.000 ратних заробљеника, тачније 147.677, од чега је 50.000 помрло, док је укупан њихов број, рачунајући ту и Бугарску и Немачку – износио 182.000. Такође је процењено да је у Аустроугарској било интернирано 50.000 цивила, од којих је у логорима умрло 20.000“, наводи Вемић, истичући да многи историчари сматрају да је реалан број био већи.
Зашто се о концентрационим логорима Аустроугарске царевине у време Првог светског рата мало зна, објашњава и историчар Предраг Марковић.
„Аустријанци све време воде покварену политику – да су они другачији, да нису они криви, него су криви нацисти, а заправо многе тековине каснијег, нацистичког режима заправо су аустроугарски изум. Многи руководиоци нациста били су Аустријанци, укључујући и самог Хитлера“.
Према његовим речима, разлог је и тај што ти логори нису били тако ужасни као концентрациони логори у Другом светском рату и у њима су људи умирали углавном од глади и болести, а нису истребљивани, тако да је потоња много драматичнија нацистичка прича, покрила прву, ону из времена аустроугарског цара.
А какви су били нехумани услови у логорима можемо погледати на примеру логора Јиндриховице, једног од највећих у Великом рату. У њему је било заточено око 66.000 логораша, а највише је било Срба – 40.000, углавном из шумадијског и ваљевског краја.
Логораши су градили резервоар за воду, каменолом и хемијску фабрику у Соколовцу, граду удаљеном 30 км од Јиндриховица. Ту раздаљину су прелазили пешке, у оба правца. Исцрпљени, без адекватне хране и медицинске помоћи масовно су оболевали и умирали. Дневно и до 40 заробљеника.
Ништа боље није било ни у другим логорима широм царевине. Професор Ђорђе Станковић наводи да од 1.823 студента, колико је Београдски универзитет имао на почетку рата, њих 528 интернирано је у концентрационе логоре. У логору Браунау из Србије је било интернирано око 5.000 дечака старости од седам до 15 година. Половина их је умрла.
И Бора Станковић заточеник
Чувени социјалиста, борац за једнакост међу људима и нацијама, противник ратних кредита Краљевине Србије Димитрије Туцовић био је једно кратко време заточен у логору Јиндриховице. На срећу, њега су шпански социјалисти ослободили уз помоћ Црвеног крста.
И чувени писац Бора Станковић био је једно време заточен у логору. Као посланик Министарства вера повлачио се из Ниша пред надолазећим окупатором, али су га у Подгорици Аустроугари ухапсили и одвели у логор Дервенту. Касније је уз помоћ пријатеља био пуштен.
Изум Американаца
Прве логоре у ратне сврхе користиле су Американци у грађанском рату (1861-1865), Шпанци на Куби током њене колонизације (1895), потом Британци у англо-бурском рату (1899-1902) у јужној Африци и Немци приликом гушења устанка у Намибији (1904).
Ј. Арсеновић / Вести
Извор: ВАСЕЉЕНСКА