Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи

Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим… Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Све више дрхтим… Ипак куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“. Војник, кажем, отвори… Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата …

… Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: „Живојине, брате…“. Пољубих мајку у руку и образ. Она плаче. Пољубих остале… Знам: двадесет трећи је октобар 1918. Из овог дома сам отишао пре више од четири године… А дошао сам на дан, само да их видим, јер рат траје…

… А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, редов Живојин Лазић из Санковића код Мионице, лежим у рову испод Соколца и гледам небо: авијатичари извиђају бугарске ровове. Француска тешка артиљерија гађа преко Соколца. Сви знамо тајну: напад ће бити у зору. Уочи напада, командир, капетан прве класе Ђорће Ђорђевић, Нишлија, одржа мали говор:

„Јунаци моји, сутра ћемо, у име Бога, кренути из ове јаруге и избити на Соколац. Одатле, са врха, види се отаџбина…“

… Вечера је стигла око поноћи, али нико и не помишља на јело. Мислимо на Соколац, на тај страшни, незадрживи јуриш на Бугаре, који нас чекају на чукама. До мене је мој друг Ђура Дрезгић, Мачванин. Никад није хтео да копа заклон. Кажем му: Е, мој Ђуро, доће време да и ми више не копамо те заклоне…

… Свиће. Све се претворило у око, у бомбу, митраљез, карабин, бајонет. И само једна мисао: Соколац! Одатле, рекли су нам, види се отаџбина… Кренусмо: ватра, гласови, ломљава, јауци. Рањени су Иван Нинковић и Илија Протић. Вичу:

„Поздравите родну груду…“

Нико не заостаје, гази напред, сече, ломи… Наша артиљерија и авијација туку целог дана. Увече, ускочисмо у прве ровове. Бугари у расулу: неки беже, други се не предају, иду на бајонет… Избисмо на Соколац. Мића Мићовић, из Јежевице, грлат човек, стави два прста у уста, па звизну, а затим викну:

„ТАМО ЈЕ ОТАЏБИНА!“

Али, не предају се Бугари тако лако: трећи је дан како кркља на Соколцу: падоше још две косе. Идемо, незадрживо, све даље. Стуштисмо се према селима Витојево и Фочиште. Бугари беже, остављају магацине са намирницама…

… Велико ми је срце и много ми је леп тај септембар…

… А један други септембар две године раније… Боже, само кад се сетим… У саставу дивизије Пети пук води борбу под Кајмакчаланом. У једној ливади наиђем на гроб друга и пријатеља Радоја Ћосића. Није добро сахрањен, вире му ноге из раке… Крај њега гомила чаура. Позовем Николу Грбића и кажем му да не смемо овако да га оставимо… Нађосмо камену плочу и покрисмо гроб…

… Кајмакчалан: кота 2225. Ветар и магла. Артиљерија је истерала Бугаре из ровова. Близу су: на 200 метара од нас. Требало је да кренемо у напад око три сата после попоћи. Међутим, пуковски ордонанс јави да неће бити напада до даљег наређења. У зору, око четири сата, нападоше Бугари десно крило петог пука и трећи батаљон седамнаестог пука. Ускочише у наше ровове … Наши митраљесци оставише оружје… Један Бугарин скочи на мене. Кидише, хоће зубима да ме закоље… Скинем га бајонетом… Попех се уз спроводницу, па бацим бомбу. Међу Бугарима метеж… Потрчим низ пољану и нађем командира. Рањен, не може даље. Довучем га до једне спроводнице. Ту чујем глас команданта батаљона Поповића: командује брзу паљбу… Поље се осу лешевима…

Бугари су били сравњени са земљом. Али попадаше и наши. Потпуковник Драгољуб Марковић тешко рањен. Бугари га опколили, позивају га да се преда. Он гађа из револвера. До последњег метка. Бомба га је разнела… Тог јутра погибе и комаидир четврте чете Јова Слепчевић. Командир друге чете Доновић је рањен. Из моје треће чете рањени су потпоручник Света Милосављевић и капеган Драгољуб Протић. Погинули су поручник Драгић Матић из Осечине, потпоручник – академац Деско, Божидар Гојковић из Вртиглаве, Драгомир Стефановић из Вукишића, Давид Јовановић из Свилеуве, Милоје Бранковић, Драгољуб Бајић… Ту сам нашао и десну руку команданта батаљона. Ноге одвојене од тела… Мог водника Драгића Матића метак погодио у главу. Ту нас је сменио седми пук.

… А још раније, сећање досеже до оних мучних дана кад смо се освртали за отаџбином… Задржали смо се у Подгорици. Па онда према Скадру. Војници гладни, голи, боси, умиру крај пута … Никог нема да их сахрани. Газе их коњи. Вашке нас поједоше. Брдице, Бушат, Леђен – град… Ту добисмо брашно: порција на три војника. На шаторском крилу закувасмо брашно кишом која лије као из кабла. Вењом наложисмо ватру. Запретосмо хлеб у пепео и задремасмо …

… У оном јуришу, оног јутра, септембра 1918. године, ништа нисам видео. Ништа осим Соколца, оних чука на којима су нас Бугари чекали са митраљезима, бомбама и бајонетима. Само до Соколца, мислио сам, одатле се види отаџбина… Нико више неће моћи да нас задржи… Чинило ми се да летимо: као да смо за трен стигли до Вардара, а знам добро где су нас и како дочекали Немци и знам како смо ми њих сломили на брегу Дуги Рид… Одморисмо се мало у селу Раљеву. Допре до нас страшна вест: код Велеса је Бугарима пао у руке капетан Миливоје Димић. Ту је жив спаљен… На Куманову се развисмо у стрелце. Али, јавише нам да је мир са Бугарима закључен. Ипак, гађа нас њихова артиљерија. Тешко је рањен капетан Бојовић. Дођоше бугарски парламентарци: официр и шест војника на коњима, бели барјак… Ето, тако је то било.

(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Казивање Живојина Лазића, Књижевне новине, Београд, 1987.)

Преузето са magacinportal.org;   (Приче из Великог рата)

Извор: СРБИН ИНФО

Везане вијести:

Уз стари војнички хлеб и сланину савладали Проклетије

О сенима палих на Солунском фронту рапортира Предраг Недељковић

Како је пробијен Солунски фронт: Ово је моја земља, упамти то!