За све оне који су пропустили Дан СФРЈ

Ретко који државни празник се „толико примио“ међу грађанима бивше СФРЈ као овај. У спомен на давна времена, без обзира на ставове о бившој нам држави, подсећамо вас на овај празник…

Историјски, 29. новембар обележавао је годишњицу Другог заседања АВНОЈ-а, када је у Јајцу 1943. донета одлука о федералном устројству државе, а у стварном животу био је праћен правом свечарском атмостфером, обиљем хране и пића, свечаним академијама и наравно, нерадним данима…

Након завршетка рата, 1945. године, 29. новембар се славио као Дан Републике и био један од највећих празника у некадашњој СФРЈ – прослављао се два нерадна дана уз свечане академије у главним градовима република бивше државе, дељење ордења, почасне плотуне.. Празник није преживео распад СФРЈ ни у једној републици некадашње заједничке државе осим у Србији, где је укинут тек 2002.

Друго заседање АВНОЈ-а одржано је 29. и 30. новембра 1943. године и на њему је донета одлука да се Југославија изгради на федеративном принципу, под вођством само једне странке – Комунистичке партије Југославије.

На том скупу је одлучено да се будућој Југославији припоје јужнословенске територије које су на крају Првог светског рата остале у саставу Италије (Истра, Задар, Словеначко приморје, Јулијска крајина и друге).

Одлучено је и да се формира Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) који је имао извесна својства владе, а одузета су законска права југословенској влади у избеглиштву, забрањен је повратак у земљу краљу Петру ИИ Карађорђевићу, до краја рата.

АВНОЈ је увео назив маршала Југославије и доделио га партизанском врховном команданту Јосипу Брозу Титу.

Функција председника „прве владе“ нове Југославије поверена је Титу.

На двогодишњицу заседања у Јајцу, 29. новембра 1945, дотадашња Демократска Федеративна Југославија преименована је у Федеративну Народну Републику Југославију, што значи да је монархија и формално оборена, а 31. јануара 1946. проглашен је први Устав ФНРЈ.

После завршетка рата, од 1945. године, 29. новембар прослављан је као Дан Републике и био један од највећих празника у некадашњој СФРЈ.

Последњи пут празник је у Србији обележен 2001. године, а Савезна скупштина СРЈ укинула га је тек средином новембра следеће године.

До 1997. године, 29. новембар је слављен као дан сећања на Друго заседање АВНОЈ-а, али је од тада почео да се празнује као дан када је 1945. Југославија и формално престала да буде монархија и постала република.

Замена значења настала је као израз критике због тога што је тадашња Савезна Република Југославија наставила да обележава празник непостојеће државе – федерације шест република – која се распала 1991. године.

У октобру 2007. године Скупштина Србије усвојила је измене Закона о државним празницима, чиме је престао да важи претходни закон СРЈ.

Србија је Законом о државим празницима утврдила да се као Дан државности празнује Сретење – 15. фебруар, када је 1804. године почело стварање модерне српске државе.

Док се прослављао, празник је пратила потпуна еуфорија. Паралелно са Даном Републике, у већини крајева у Србији обављао се и свињокољ. Тако су прасићи, јагњићи и свиње на тај дан жртвовани у славу братства и јединства.

Масовни обичај међу југословенском младежи био је и да се свадбе заказују на тај државни празник, да би славље било још веће. То је био једини догађај који је могао просечног Југословена на дан кад се код куће седи, једе, пије и гледају партизански филмови, истера из куће&хеллип;

Ни деца нису била занемарена. Највеће усхићење владало је код првака који су на тај дан постајали пионири. У школама су прављене приредбе, полагала се заклетва, читали су се састави којима су претходних дана учитељице „бесомучно мучиле“ ђаке, да смисле што бољи хвалоспев на тему „Друг Тито“&хеллип;

Сваки пионир добијао је плаву капу (титовку), црвену мараму (старије генерације су је везивале, а млађе су добиле посебан прстен за ту намену) и црвену пионирску књижицу. Старији чланови МОНДО редакције успели су да ископају пионирску, али и ђачку књижицу и ево како су изгледале:

Већини некадашњих пионира и данас су у глави барем почетни стихови „Свечаног пионирског обећања“:

Данас, када постајем пионир
Дајем часну пионирску реч:
Да ћу марљиво учити и радити
И бити веран и добар друг;
Да ћу волети нашу самоуправну домовину
Социјалистичку Федеративну Републику Југославију
Да ћу развијати братство и јединство
И идеје за које се борио Тито;
Да ћу ценити све људе света
који желе слободу и мир!

И деца која нису постајали пионири, уживала су у нерадним данима. Ево присећања једног од њих.

„Знали смо да се будимо уз урлик свиња док их старији ватају и кољу, ми деца смо обично вирили кроз прозор, чекали да почне филмски маратон, грејали се уз бабине крофне. Старији су уз кувану ракију, гледали цртаће којих је било више него обичним данима. Мини распуст од 7 дана, код маторих у фирми увек нека лова, вишак, свашта нешто, ј&хеллип;м ли га, алај смо грували“, каже један београдски форумаш у коментару на 29. новембар. „Кад сад кажем мојој деци да је некад био један цртаћ у 7 и 15, споменем им партизанске филмове гледају ме као да сам одлепио. Можда и јесам, испеглајте ово минусима да се вратим у транзицију“, наводи он.

Још један анонимни читалац присећа се давно прошлих времена. „Као дете, живео сам у новобеоградској згради са национално мешовитим станарима. Ми деца, појма нисмо имали, нити нас је интересовало, ко је одакле и шта је по националности. У ствари, нисмо ни знали шта је то националност. Ето, први ја нисам био родом из места где сам живео. Наши су родитељи били спокојни кад би нас пуштали да се играмо напољу, од три до пет био би „кућни ред“. Аутомобили на паркингу нису смели газити точком на травњак. Полицајцима, које смо гледали ретко, ми деца, могли смо прићи са поверењем, наркомани и педофили су били несто имагинарно и далеко“.

„Носили смо најчешће ‘шангајке’, неко имућнији ‘пуму’ или ‘адидас’. Нисмо се издвајали по скупим мобилнима, по одећи, по томе ко су нам и шта су нам родитељи. Били смо слободни, дружили смо се, волели своју отаџбину, можда помало и наивни. Да, обично су наивни они простодушни, без злобе у себи. Нисмо ни слутили какве нам године предстоје. Растурени свуда по свету, као што неко рече, у својим торовима, сетимо се, понекад, детињства, на овакве дане. Хвала оној бившој отаџбини, сада када сам у материни, на сретном и безбрижном детињству“, пише човек из иностранства о сећањима на Дан Републике.

(Мондо.рс)

Извор: Радио Телевизија БН