Бодљикаву жицу кидали су голим рукама

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 27. октобра  2015.године.

Потпуковник Воjин Поповић храбро jе погинуо на челу своjих чета

Наjтеже борбе Добровољачки одред jе 1916. године водио на Каjмакчалану. Наредба Врховне команде да одред крене ка Каjмакчалану затекла jе добровољце jужно од Лерина и Добровољачки одред jе усиљеним маршем стигао на Каjмакчалан 28. септембра 1916. године и заменио у рововима борце 4. пука Дринске дивизиjе. Тридесетог септембра 1916. године почео jе напад на Каjмакчалан после артиљериjске припреме коjа jе траjала два и по часа.

„Одмах поподне могаху се кроз облаке дима приметити поjедини бугарски воjници како се крећу по положаjу као суманути… У моменту њихове потпуне избезумљености кроз потмулу грмљавину топова ипак се зачу jедно снажно: ’Ура!’ Цео 3. батаљон четничко-добровољачког одреда, са своjом 4. четом на челу, коjу jе водио резервни поручник и четнички воjвода Миливоjе Динић, крете на jуриш повукавши одмах за собом друга два батаљона… После формалног гушања са Бугарима по рововима, коjе траjаше близу jедан час, Каjмакчалан, таj горди планински титан, ’Борисов град’ како га зваху Бугари, беше у нашим рукама”, писао jе . Илиjа Трифуновић о заузећу Каjмакчалана. Тако jе Добровољачки одред 30. септембра 1916. године освоjио Каjмакчалан.

Међутим, бугарске jединице задржале су се на крилним висовима Кочобеjу и Сивоj стени. У условима густе магле и тешке видљивости, на бугарски положаj на Сивоj стени, чврсто утврђен са више реда бодљикавих жица, Добровољачки одред извршио jе jуриш 2. октобра 1916. године и за пола сата имао 180 мртвих и 250 рањених добровољаца. „У моменту када се кроз густу маглу почеше назирати бодљикаве жице, просу се формални град од пушчаних и митраљеских зрна на витешког нападача. Паде прва леса искрвављених добровољачко-четничких телеса… Газећи преко лешева палих другова четници се свом силином сручише на бодљикаве жице и почеше их кидати голим рукама. Прасак многоброjних бомби коjе противник сручи на главу куражног нападача направи праву пустош у ре- довима одреда… Трећина одреда била jе ван строjа. Било их jе више коjи су погођени у моменту када су се прихватили жица тако и оставши”, писао jе Илиjа Трифуновић.

„Онда су четници кренули у маглу, у висине, на бугарске ровове и бодљикаву жицу. И Мирко Граховац jе jуришао и пао погођен куршумом. Када се освестио, страшан призор jе угледао. Магла се подигла са Сиве стене и открила jе кланицу људску. Другови његови са коjима jе хлеб преко Албаниjе делио на жицама су висили. Заплакао jе тада Мирко Граховац од муке и бола…”, породично je сећање на Мирка Граховца, добровољца из Поткома, код Стоца, и борца Добровољачког одреда о jуришу одреда на Сиву стену. После осваjања Каjмакча- лана, Добровољачки одред, у саставу Дринске дивизиjе, наставио jе гоњење неприjатеља у периоду од 3. октобра до 16. новембра 1916. године. У борбама око Грунишког виса од 16. новембра до 7. децембра1916. године Добровољачки одред jе претрпео тешке губитке, а 29. новембра 1916. године погинуо jе и сам командант одреда потпуковник Воjин Поповић, Воjвода Вук. У извештаjу о борбама на Грунишком вису, српска Врховна команда дала jе саопштење: „Јуче jе било локалних борби у области Груништа. Ове борбе биле су врло крваве и потпуковник Воjин Поповић храбро jе погинуо на челу своjих чета.

Следећа тешка борба, за Браздасту косу, 12. децембра 1916. године, сасвим jе проредила Добровољачки одред, а 21. децембра 1916. године Врховна команда jе донела одлуку да се услед губитака расформираjу четврти пукови у дивизиjама и Добровољачки одред. Преостало људство Добровољачког одреда распоређено jе већим делом у 4. и 6. пук Дринске дивизиjе. Душан Јездић, у своjим представкама од 25. децембра 1916. и 10. jануара 1917. године, покушао jе да спречи расформирање одреда, али то ниjе било могуће. „Одред сада има око 400 пушака. Имам података да се у Солуну у депоу за опорављање налази 150-200 добровољаца одреда коjи ће бити упућени у оваj одред за кратко време. Тако исто имам података да ће из Бизерте кроз кратко време бити упућен већи броj оздрављених добровољаца”, писао jе Душан Јездић са Солунског фронта 10. jануара 1917. године.

У свом наређењу од 11. jануара 1917. године пуковник Богољуб Илић, командант Вардарске дивизиjе, команданту 1. бригаде навео jе да се људство Добровољачког одреда распоређено у Вардарскоj дивизиjи „мора упознати са правим разлозима привременог расформирања овог одреда”, а то jе „знатна ослабљеност jединица”, jер се расформирање Добровољачког одреда подударило са хапшењем Драгутина Димитриjевића Аписа и његових сарадника за наводни атентат на престолонаследника Александра, септембра 1916.

Наставиће се

Пише: Милан Мицић

Књига се може наручити од издавача: РТС издаваштво и Банатски културни центар, Ново Милошево, тел. 011/655-27-35, e-mail: izdavastvo@rts.rs

Извор: Политика, сриjеда 21. октобар 2015., стр. 14

Везане виjести:

Фељтон: Добровољци српске воjске (1)

Фељтон: Добровољци српске воjске (2)

Фељтон: Добровољци српске воjске (3)

Фељтон: Добровољци српске воjске (4)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.