Невјесте смрти

Овjенчане победничким соколским ловоровим виjенцем Пребиловчанке су, безмало све до jедне, осим њих 16, скончале у шурманачкоj jами код Међугорjа, aли су, послиjе свих претрпљених паклених мука, нашавши спас у зинулом бездану – побjедиле смрт.

Пише: Младен Булут

– Боже мили љепих ли сватова, само што им ђувегиjе фале – злурадо jе просиктала Омануша, ханума Халилова и jедна од четири снахе старог Мурата Шоше, пресревши иза поднева другу поворку коjа jе ишла озгор, од школе, па низа страну, кроз село.

Предводио jу jе, за разлику од оне jутрошње, раздрагани барjактар идући испред дjевоjака, жена, дjеце и стараца, пореданих у колону од по четири у сваком реду, широко размахуjући заставом, како би се, на илинданскоj припеци, заљепршала на учмалом ужареном ваздуху. Идући с jедне и с друге стране, оборужана пратња jе шенлучила, с времена на време, припуцавши из пушака и пиштоља.

Јама под Госпиним скутом

Прва jе у тоj, већ на летимични поглед чудовишноj скупини, збиjеноj и тjераноj као стадо оваца, ишла наjљепша међу „невjестама“, коjа jе, пригрливши ловоров виjенац, тракама коjе су га красиле, настоjала сакрити голотињу.

Све остало, тих и наредних дана, одигравало се тихо и звjерски крволочно – онемоћале старце и старице, недораслу дjецу, као и двестотинак похватаних Пребиловчана, или оних коjи су се на лажљиву вjеру предали – клали су у успутним башчама и оградама.

Недоклане, бар 550 душа, су махом живе побацали у jаму Голубинку 6. августа 1941. гдjе се, на исти дан послиjе 40 година, баш на брду изнад Шурманаца, потомцима jамара, наводно, причинила Госпа Међугорска.

Ужасни, по грозоти људима непоjамни призори одиграли су се два дана приjе тога, када су, у свануће 4. августа 1941., доjучерашње комшиjе, сада као усташе из Хотња, Почитеља, Муминоваче, Речица, Опличића, Прења, Требижата, Грабовине, Чапљине, Домановића, Тасовчића, Дретеља, Клепаца, Гњилишта, Лознице, Крушева, Бjеловића, Свитаве, Чељева, Вишића, Драчева, Габеле, Струга, Стоца, Звирића, Међугорjа, Шурманаца, Биjаковића, Храсна и Хутова – њих бар 1500 под оружjем и jош толико хаjкача – са свих страна нагрнуле на Пребиловце и све затечене у селу, коjи су се преварили и из збега повратили кућама и оне коjе су хаjком истерали из скровишта, похватали и затворили у сеоску школу.

Ту су зверски насрнули на неjач.

Ђавољи ученици

Расплакану дjецу су ућуткивали хватаjући их за ноге и размрскаваjући им главе о зидове, а бестиjалног оргиjања нису биле поштеђене ни недорасле дjевоjчице, коjе су маjке морале држати и у њима обуздавати сваки исконским нагоном побуђени отпор док их злотвори не обешчасте и задовоље своjу садистичку похоту. Максима Булута, момка од 20 лета, готово су убили од батина jер jе одбио да им се придружи у нечовjечном разврату и за њима силуjе Стоjу, своjу сестру од стрица.

Над учитељицом Станом Арнаут иживљавали су се редом њени доjучерашњи ученици, потом jе распорили и полумртву преклали, а Словенка Славица Булут истом jе циjеном платила своjу оданост мужу – Србину.

Милеву, жену Богдана Медана, су затекли при порођаjу. Ножем су jоj расекли стомак, извадили диjете и, „крстивши“ га именом Јован, набили на баjонет, замотали у крпе, и вратили мртвог мртвоj маjци у утробу.

Онако озвjерени, издвоjивши петнаестак наjљепших дjевоjака, усташе су их поскидале до гола и натерале да се пjеваjући ухвате у коло и играjу. За коловођу овог колоплета ужаса су им наметнуле нагог осамдесетогодишњег Николу Шарића Хаџиjу, коjи jе, ваљда, у име свих, завапио на сав глас – Јадни Срби, jада дочекасте!

Фимиjу Драгићевић, надалеко чувену по љепоти, свладали су тек њих десетак издеравши jоj притом сву одећу у дроњке.

Нису поштедели ни малоумног Николу Трипковића коjи jе, сав унезвjерен, уточиште потражио сакриваjући се у кокошињцу, а ни непокретне старце Јована Шарића и Јову Надаждина, коjе су заклали у кревету…

Другачиjе цвиjеће

Ловоров виjенац, љето приjе, освоjили су пребиловачки соколи као наjбоља чета у Мостарскоj жупи, побjедивши, после свих, и такмаце из Надинића краj Гацка.

Одлука jе пала у потезању конопа, као послиjедњоj такмичарскоj дисциплини, а обезбjедио jу jе Мехо Шоше – прави грмаљ, jак као међед. Држао jе сам краj конопа и, како су казивали очевици, кроз раширене прсте на босим стопалима сукљала jе уситњена пиревина све док се петама ниjе укопао о камен што jе тек незнатно вирио из ниско покошеног поља. Онда више ниjе било те овоземаљске силе коjа га jе могла помjерити с мjеста и Пребиловчани су надjачали.

Село jе славодобитницима приредило велико славље, попут оних о Савиндану или Божићу, ретким приликама када jе хране и пића било на претек и за све одреда, а соколи су, свима на заглед, знамење поставили на зид школе „Краљ Милутин“, коjу су Пребиловчани своjим рукама, камен по камен, саградили 1924.

Али, не задуго потом, jуначни Мехо, окрвавивши руке до рамена, претворио се у крвожедног зликовца. По злодjелима jе далеко надмашио и оца Мурата, коjи jе био муслимански муктар и за Великог рата шуцкор, а онда и сеоски муртат на чиjу душу – уза већину осталих – посебно падаjу и убиства жена и дjеце наjближих комшиjа из породица Драгићевић, Надаждин и Медан.

„Хрватко цвиjеће“ су, изузев Салка, били и остали Муратови синови: Ахмет, Халил и Муjо, коjи су пали за поглавника Анту Павелића и своjу Неовисну Државу Хрватску, док jе Рамо, послиjе рата, пострадао у саобраћаjноj несрећи.

Мехо jе 1944, заjедно са наjжешћим усташама и наjокорелиjим кољачима, заробљен у Љубињу. Изведен пред стрељачки строj дрско jе запjевао из свег гласа:

– Шта jе за ме било, `ваком барабину, 300 Срба заклат` и бацити у Дрину!

У соколском гниjезду

До сада ниjе тачно утврђен датум оснивања пребиловачке соколске чете, а претпоставља се да jе њен рад више пута обнављан, jер су у Мостару jош 1903, залагањем Алексе Шантића, отпочела са радом гимнастичка друштва „Обилић“ коjа су, да би се што пре омасовила, често приређивала вjежбе и утакмице по околним мjестима, а онда и Стевана Жакуле, коjи jе 1908. био први челник Српске соколске жупе босанско-херцеговачке коjа jе већ броjала 37 друштава.

Стари Пребиловчани су причали – a потврда томе jе запис Саше Недељковића, данас наjпоузданиjег хроничара соколског покрета – да су, 4, 5. и 6. jуна 1921. били међу 456 учесника на Првом слету жупе Мостар, као и да су 1924, приликом одласка на свесоколски слет у Загреб, намагарчили млађариjу, коjа дотад ниjе нигдjе путовала, да из све снаге гураjу супротну страну вагона како се воз не би, на оштроj кривини по изласку из тунела одмах иза Чапљине, тобоже суновратио у Неретву.

Пред други велики рат у наjвећем и наjмногољудниjем српском селу на лиjевоj обали Неретве са више од 1000 душа било jе довољно момака кадрих да попуне све вежбачке врсте и бар по два-три такмичара за атлетска надметања. Један од њих, jер му jе маjка била рођена у Пребиловцима, био jе и Алекса Спахић, потоњи атлетски репрезентативац и рекордер, коjи jе 1924. у петобоjу наступао на Олимпиjским играма у Паризу.

Пребиловачки Одисеj

Повратак у село Васе Драгићевића – Ждракановића (р.1890) jе био нови подстриjек младићима да искажу своj рс и опробаjу се са jош дуго потом непобjедивим у бацању камена с рамена, наjбржим тркачем и недостижним скакачем, коjи jе уздуж прескакао волове у jарму и коња под узврх натовареним самаром, али се нико ниjе осмjелио да као он, сjедећи прекрштених ногу, прескочe баjонет пободен у земљу, са на горе окренутом оштрицом, или дволитарску флашу са пуном чашом вина на њоj.

Причало се да jе пред аустриjску регрутну комисиjу дошао ходаjући наглавце на рукама па су га, увриjеђени, за казну регрутовали на дупло дужи рок у морнарицу.

Васо jе служио дуг ћесару прво у Пули, а потом jе премjештен у Кину на обезбjеђење аустоугарске амбасаде. На воjничком такмичењу у Пекингу, оборивши готово све атлетске рекорде, окитио се ниском побjедничких колаjни.

Када jе Аустоугарска 1914. напала Србиjу, бjежи у Русиjу, учествуjе у грађанском рату и тек се 1921. вратио у Пребиловце.

Оженио се Јованком (р.1901), дjев. Шегрт, са коjом jе имао три сина. Средњи син Јово, утопио се као дjечак у Брегави, на Раставцима. Наjстариjег Бошка (р.1922), усташе су у jуну 1941. ухапсиле у возу и усмртили га у Хутовскоj jами. Јованка и наjмлађи син jоj Душан су живи гурнути у Шурманачку jаму 6. августа.

Васо се послиjе рата оженио удовицом Гошом Вуjадиновић (р.1902), дjев. Буквић, из Горњег Храсна, али нису имали заjедничке дjеце.

Гоша jе jедна од двиjе особе, коjе 7. jуна 1992. нису избjегле из Пребиловаца. Хрватски боjовници су убили Драгињу Медић, jедну од риjетких преживjелих дjевоjака из „илинданског“ покоља 1941, а Гошу су 8. jуна заробили и одвели у Чапљину, гдjе jе умрла почетком 2004, у 92. години.

Како су соколима подсjецали крила

Осим тjелесних вjежби (jер новца за гимнастичке справе ниjе било), лако и тешкоатлетских дисциплина, као и врло солидне предвоjничке обуке у руковању оружjем, соколи су покренули и просветарско-здравствени рад у селу преносећи знања о вођењу домаћинства, узгоjу стоке и пољопривредних култура, поготову воћа, засновали библиотеку и оркестар, приређивали представе, водили борбу против пиjанства, пропагирали солидарност, задругарство и штедњу, али и, насупрот националистичким, као изразито родољубива jугословенски усмерена организациjа, проносили дух заjедништва и побратимства.

Таj краткотраjни узлет, започет послиjе Маjског преврата, слома режима грофа Куена Хедервариjа у Хрватскоj и смрти босанског намесника Бенџамина Калаjа – силно jе оjачао дjеловање српске омладине у Херцеговини.

Траjао jе и након аустриjске jедностране анексиjе 1908, мада су власти са подозрењем гледале на припаднике соколске организациjе и будно мотрили на сваки њихов покрет.

Али, после атентата у Сараjеву отпочео jе прогон сокола у Аустроугарскоj монархиjи. Од 28. jуна 1914, после сараjевског, бањалучког, травничког и других „велеиздаjничких процеса“, па све до краjа 1918. тамнице су биле препуне сокола.

Новоуспостављена усташка власт, препознаjући у соколима озбиљну и опасну претњу, ниjе се зауставила само на прогонима – припадност соколскоj организациjи био jе смртни грех, а њихове прве поjединачне жртве само су наjавиле потоње велико клање.

Многоброjни, попут др Павао Цанкиjа, коjи jе био заклети усташа од 1932. и у чиjоj jе кући у Чапљини 8. априла 1941. исписана декларациjа о проглашењу НДХ пре неголи jе Анте Павелић уопште крочио у Загреб, заузимали су челна места у вођствима чапљинске, мостарске и сараjевске соколске жупе и, убачени, под идеjом jугословенства, роварили изнутра подриваjући соколску организациjу.

Лов на соколе

Огњен (Николе) Ждракановић (1901+1941), као сеоски кнез, соколски вођа и народни првак jе пребиловачки првомученик. Средином jуна 1941, усташе су га на превару ухапсиле и спровеле у чапљинску школу гдjе jе страховито мучен, а затим и jавно понижаван и злостављан по варошким улицама. Подлегао jе тортури или jе убиjен на непознатом месту, jер тjело му никада ниjе пронађено и претпоставља се да jе бачено у реку Требижат. Сведочење jе оставио фра Тугомир Солдо, високи дужносник усташког стана у Чапљини, у своjоj књизи DRŽANJE KATOLIČKOG SVEĆENSTVA U HERCEGOVINI ZA VRIJEME DRUGOGA SVJETSKOG RATA писаноj у Сан Рему 1951. Заjедно са Огњеном, после звjерског мучења, убиjен jе и Миле Витковић, познати спортиста и jедан од наjвиђениjих чапљинских сокола.

Косту Мандрапу су мрцварили у силосу на Модричу (гдjе jе дотерана прва група Пребиловчанки) наизменце скачући му по грудима док му ребра нису попуцала да би га докраjчили пробадаjући му, кроз уста, баjонетом лобању.

Бранка Булута, заjедно са Симом Брњашићем, усташе су ухватиле 14. августа изнад Брегаве у Ћирића огради – jедном од 82 стратишта у Пребиловцима. Страшно су мучени – нарезивали су им зглобове ножем, а онда ломили ноге и руке..

Уза све у пострадању више од 850 Пребиловчана, трагична судбина сокола jе доказ више колико jе усташка кама дубоко засjекла овдашњи корен српског родословног стабла – први воjник одавде jе испраћен у ЈНА тек 1962, прво диjете послератних родитеља рођено jе 1966, а пет година потом, 1971, сеоска школа „Краљ Милутин“ jе укинута, после готово пола виjека постоjања, jер jе имала само пет полазника.

ПРЕБИЛОВАЧКИ СОКОЛИ – У „Соколском зборнику“ за 1934/35, коjи jе уредио Анте Брозовић, генерални секретар Савеза сокола Краљевине Југославиjе, поброjано jе челништво сокола у Пребиловцима под старjешинством Видоjа Шарића: Огњен Ждракановић, замjеник старjешине, Анђелко Булут, таjник, Анђелко Ждракановић, замjеник таjника, Данило Булут, благаjник, Маноjло Булут, вођа, Михаjло Булут, замjеник вође, Душан Надаждин, просвjетар, Милан Шарић, повjереник за штедњу, Илиjа Ћук, повjереник за пољопривреду и здравство, Бранко Булут, приjедводник нараштаjаца и дjеце, Коjо Екмечић, прочелник трезвjености и здравства и Лазар Надаждин, домаћин.

ДИСЦИПЛИНОВАЊЕ СОКОЛА – У Метковићу, сjедишту VI округа Жупе Мостар, поготову после нагодбе Цветковић – Мачек, када jе успостављена граница на Жљегуљи и цео оваj краj потпао под управу Приморске бановине, учестали су масовни хрватски националистички испади поводом коjих jе предњак Чедо Милић упутио старешинама соколских друштава окружницу позиваjући их на договор у Мостар 26. jануара 1938. због покретања заjедничке акциjе свих сокола против постоjећег терора присталица проусташке ХСС. Како државне власти нису узимале соколе у заштиту у хрватским бановинама и приморском делу зетске бановине многе соколске jединице су захтевале да им Савез дозволи да се саме боре и бране. Међутим, Савезна управа захтевала jе потпуну примену соколске дисциплине. После Априлског рата соколи су били забрањени и изложени помахниталом ничим спутаваном усташком терору.

КОПЉАНИК – Тиме што се jош као тринаестогодишњак Алекса Спахић (1899+1975) сврстао међу пребиловачке соколе може се закључити да jе чета у селу постоjала 1912. У првом опробавању, на игралишту ондашњег „Ускока“, Алекса jе хитнуо копље много даље него што jе то било ко очекивао, поготову Новица Шарић Шоп (доцниjе, упркос годинама, непрелазни бек чапљинског „Борца“), коjем jе копље пробило бутину.

Убрзо потом Алекса jе победио на такмичењу jугословенских средњих школа, током економских студиjа на сениорском првенству у Загребу 1920. и 1923, првенству Чехословачке у Прагу 1921, студентским играма у Риму 1922, а 1923. поставио jе државни рекорд у скоку у даљ (6,55 м), потом и 1924. са прескочених 6,80 м, уз рекорд у трчању на 100 м (11,0 сек).

Запажене атлетске резултате постизао jе и као члан прашке „Славиjе“, бриселског „Racinga“ и „Club de Bruxelles“, а готово са истоветним успехом играо jе и фудбал наступаjући за загребачки ХАШК и београдски БСК.

После ослобођења, до краjа живота био jе члан, jедно време и потпредседник београдске АК „Црвена звезда“, као и Атлетског савеза Југославиjе.

НЕЗАВИСНА БОЖЈА ДРЖАВА – Неопходност да хрватски народ напусти проjекте Влатка Мачека и његове странке о решењу хрватског питања стварањем аутономне Хрватске у jугословенскоj федерациjи и потреби да се вођство повери „револуционарном покрету” усташа Анте Павелића у Италиjи изложио jе jош 1936. Алоjзиjе Степинац приликом оснивања организациjе ЧИСТА КАТОЛИЧКА АКЦИЈА у Хрватскоj. Том приликом jе у инструкциjама навео да на „револуционаран начин” треба створити независну државу, Божjу државу (Civitas Dei), до реке Дрине и „решити питање православног становништва” сагласно ставу Католичке цркве и папе Пиjа XII.

На саветовању воjних старешина са представницима хрватске владе на Сушаку 31. октобра 1941. закључено jе „да хрватска влада има потпуну подршку Свете столице (totalo appogio) да у Хрватскоj преведе наjвећи могући броj православних и Јевреjа у католичку веру”.

Везане виjести:

СХ У ПРЕБИЛОВЦИМА: Победа живота Свете Херцеговачке …

На Тиси црна ћуприjа – Jadovno 1941.

ПОГРОМ НА ИГРАЛИШТУ – Jadovno 1941.

ВИДЕО: Пребиловци у Христовом наручjу – Jadovno 1941.

ВИДЕО – Изложба „Пребиловци“ – Београд 21. маj 2015 …

Злочин у Пребиловцима jе jедан од наjсрамниjих догађаjа у …

ПРЕБИЛОВЦИ – МЈЕСТО ОПОМЕНЕ, УСПОМЕНЕ И СТРАДАЊА …

Пребиловци – Jadovno 1941.