Холандске болничарке биле су прве жене коjе jе за пожртвованост и храброст престолонаследник Александар одликовао орденом.
Др Арчибалд Раjс и др Ариjус ван Тинховен, a нешто касниjе и публицисти М. Ј. Брусе и Хенри Хаберт, сусрели су се са последицама коjих су се у Србиjи прибоjавали чим су чули за вест о атентату. Ево шта Брусе каже у свом предговору Ван Тинховеновом дневнику:
„Од свих народа Европе српски народ je наjстрашниjе пропатио. Од четири и no милиона становника милион je убиjено или умрло од глади и беде, скоро целокупно мушко становништво Србиjе одведено je на принудни рад у немачке и аустриjске фабрике и пољопривредна газдинства. И тим несрећницима je потребна помоћ na je зато неодложно и нужно да то учинимо ми неутралци.”
Јесте да се Холандиjа као држава била обавезала на неутралност, али je било доста ангажованих поjединаца коjи су се своjски залагали за оне коjе су сматрали наjвећим жртвама рата. Оснивани су хуманитарни комитети коjи су прикупљали новчана средства за медицинску помоћ. Прва екипа Црвеног крста – хирург Ван Тинховен и неколицина болничарки, међу коjима и будућа Ван Тинховенова супруга – упутила се скоро одмах пo избиjању рата преко Одесе, Букурешта и Софиjе за Ниш, одакле су их послали у Ваљево. Тамо je Ван Тинховен – коjи je jош током балканских ратова помагао у Србиjи и заволео људе и земљу – основао хируршко одељење и своjим великим искуством и знањем помагао да се спасу многи животи али и удови од беспотребног ампутирања. Његова наjвећа заслуга jесте што je попут Арчибалда Раjса указао на аустроугарске злочине против цивилног становништва и коришћење недозвољене мунициjе коjа je наносила наjстрашниjе ране.
Публициста М. Ј. Брусе постарао се да Ван Тинховенова сведочанства као и његови разговори с њим буду интегрално обjављени. Штампа се, наиме, ниjе усуђивала да против Аустриjе обjави директне оптужбе за геноцид. Брусе je био веома активан у оквиру Холандско-српског комитета и обjавио je jош jедну књижицу у коjоj je описао деловање холандске амбуланте под вођством др X. ван Деjка у Битољу (у иностранству познатом као Монастир). При читању тог његовог извештаjа, под насловом „Холандска болница у бомбардованом граду”, човека подиђе хладна jеза због страдања цивила коjи су истребљивани запаљивим бомбама и боjним отровима.
Нажалост, оваква злодела спадаjу у неизбежни репертоар застрашивања и одмазде у сваком рату, као што смо могли да видимо и деведесетих на тлу бивше Југославиjе.
Кад већ говоримо о слабиjем полу, сjаjне су жене биле те холандске болничарке! Дирљиво je читати како су их српски официри помињали у своjим молитвама и заjедно са старим краљем Петром препоручивали милости Свевишњег. У таквим случаjевима разлика у вери ниjе представљала препреку. Такође се може прочитати како су оне биле прве жене коjе je за њихову пожртвованост и храброст престолонаследник Александар одликовао орденом. Било je jош доста храбрих жена у разноразним балканским ратовима, као на пример Холанђанка Жана Меркус Ko¬ja се борила у Херцеговачком устанку (1875-1876) и коjа je „као нова Јованка Орлеанка предводила хришћанске Србе и Хрвате у њиховоj борби против муслиманских Турака”, како наводе њени биографи Рене Гремо и Вим ван ден Бос на полеђини своjе књиге. Не можемо, a да не споменемо и Милунку Савић, наjодликованиjу жену у историjи ратовања. И она заслужуjе чланак на холандскоj „Википедиjи”.
И Хенри Хаберт заслужуjе страницу на „Википедиjи”. Имала сам срећу да на њега случаjно набасам, jер у наслову његове публикациjе нема кључних речи коjе указуjу на Србиjу. „Унутар бодљикаве жице” (1919) je извештаj о тужноj судбини српских ратних заробљеника коjи су пред краj paтa из немачких логора пребачени у неутралну Холандиjу. Већина њих je тамо помрла од последица шпанског грипа. Хаберт je записао њихове личне судбине и тиме дао значаjан допринос исповедноj прози о Првом светском рату. У предговору стоjи: „Ова брошура ниjе ’дело мржње’. Она je крик очаjа, снажан протест против криминалне политике Немаца и Аустриjанаца, и њихових савезника, усрдан позив читавом цивилизованом свету – како би дигао глас против ових нечувених злочина.” У те злочине спадало je батинање и изгладњивање заробљеника.
Можда треба споменути и анонимну брошуру „Мучење Србиjе” (1920), коjа jе обjављена у Холандиjи, али вероватно представља превод српског или француског извора.
Последице су, све у свему, биле катастрофалне по Србиjу: страдао je сваки четврти мушкарац, владале су глад и болести, пре свега тифус и сифилис, економиjа и инфраструктура били су уништени. A опет, са краjем рата остварен je и jедан сан: сви Срби нашли су се у заjедничкоj држави, под српским краљем.
Краj
Превела Јелица
Новаковић-Лопушина
Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, саjт: www.clio.rs
Извор: Политика, четвртак 15. октобар 2015., стр. 27
Везане виjести:
Фељтон: Последице jедног пуцња (1)
Фељтон: Последице jедног пуцња (2)
Фељтон: Последице jедног пуцња (3)
Фељтон: Последице jедног пуцња (4)
Фељтон: Последице jедног пуцња (5)
Фељтон: Последице jедног пуцња (6)
Фељтон: Последице jедног пуцња (7)
Фељтон: Последице jедног пуцња (8)
Фељтон: Последице jедног пуцња (9)
Фељтон: Последице jедног пуцња (10)
Фељтон: Последице jедног пуцња (11)
Фељтон: Последице jедног пуцња (12)
Фељтон: Последице jедног пуцња (13)
Фељтон: Последице jедног пуцња (14)
Фељтон: Последице jедног пуцња (15)
Фељтон: Последице jедног пуцња (16)
Први свjетски рат – Јадовно 1941.