Лагати се мора, иначе оде глава

Покољ Срба 1941.

После масовних и индивидуалних покоља усташе су правиле километарски дуге листе покланих људи са рубриком „диагноза” лекара.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 30. новембра  2015. године.

Посећуjући логорску болницу, заjедно са гостима, усташе би говориле:

То су тешки болесници, али ће се добро опоравити.

Добиваjу масла, меда, меса, а млиjека колико год хоће.

-Бога ми изврсно – примjећуjе гост и задовољно одлази. Чим он замакне за ограду, Сатлер и Саво скидаjу плахте, слажу их и мећу опет у сандуке.

-Тако се то мора, иначе оде глава.

Па зар Лубурић збиља мисли да jе увиjек тако?

Како, та он добро зна што ми радимо, он то и хоће, да вjешто варамо те посjетиоце, он баш у томе ужива. Он jе велика лопужа, вjешт лажац, наjопасниjи злотвор.

То „насамаривање” свиjета, коjе градски мангупи, особито у Мостару и босанским касабама, често изводе на рачун сељака и наивног свиjета, примjењивале су љубушке усташе у Јасеновцу с нарочитим уживањем у наjциничниjоj форми. Они су мистифицирали заточенике, jавност и особито такозване „комисиjе” и сваког, па и своjе усташе, коjи би хтjели нешто њушкати по логору. Лубурић, и сви они знали су како се изводи импровизациjа да се сакриjе право стање.

Послиjе масовних и индивидуалних покоља усташе су правиле километарски дуге листе покланих људи са рубриком „диагноза” лиjечника. Те су спискове подносили неким лиjечницима логорашима, да уписуjе „диагнозе” одока у те рубрике, под приjетњом смрти. Изгледа да су за сваки случаj требали оправдати те покоље.

Усташе су тражиле да те „диагнозе” не буду увиjек иста болест, него разне болести. Тако су лиjечници, као диjагнозу смрти за неког одраслог, уписивали дjечjе болести: pertussis, diphteria, шарлах… за мушкарце женске болести: нпр. Мате К.: „Perimetritis”, Јово П.: „Oophoritis”, Ибро М.: „Salpyngitis”… Тако jе jедан четрдесетогодишњак умро од „Dentitio tarda”, од закашњелог израшћивања зуби (доjенчад) и слично. Један стопостотни мушкарац од рака на матерници (ca uteri) или неко jе умро од „Pityriasis versicolor” (лишаjа) или „Conjunctivitisa” (катара очиjу)… Било би врло интересантно као хисториjски и куриозни докуменат пронаћи те спискове, уколико нису уништени приликом паљења логора и села.

Једна jе шупа на Економиjи била употребљавана као мртвачница, у коjу су до сутрашњег погреба уносили гробари мртваце послиjе егзекуциjе, побиjене без наступа и помрле по баракама и у болницама.

Једног дана долети Вранчић, сељак из Чазме коjи jе имао ту у близини ветеринарску амбуланту, и узруjано ми тихо саопћи:

-Даj ми завоjа и газе, jа имам посла!

Дао сам му завоj с газом и понудио услуге.

-Не, ни за бога, jош не знам шта ће бити!

Послиjе неког времена доjурио jе и испричао ми случаj:

-Уjутро пролазим покраj мртвачнице и чуjем неки храпави плач и разговор.

Прислухнем:

„Што нас она твоjа попина не докла, него пусти да се толико мучимо.” „Брате Милораде, што мене не докла – с њихова стаjалишта jе разумљиво jа католик, Хрват, па с партизанима! – Тебе треба набити на колац! Мало ћу те, псино, само мало приклати. Жив ћеш у гроб! – рече ми. Ама што тебе не докла – то не разумиjем.” „Друже Анте, ред би био да ти то довршиш!”

„Милораде, брате, како то можеш од мене тражити! Ниjе ли те стид!” „Само ти, друже, доврши оно што jе твоj попина фра Људождер започео.”

Кад сам чуо таj разговор, готово да нисам одjурио и бацио се на фра Сатану, да га задавим! Ужас! Отворили мртвачницу, био сам ужаснут: око двадесетак убиjених, а у средини jедна авет сjеди с прекланим вратом и прича с другом. Били су у крви и руку свезаних жицом.

„Доврши, друже, доврши!”, гракнули су обоjица у исти мах према мени.

Нисам смогао ни риjечи. Био сам ужасно потресен. Србин и Хрват с прекланим вратовима леже ту jедан покраj другог и заjеднички умиру. Кад сам их премотао, као да су се наљутили.

„Ти доврши, а не да замотаваш, jер од тог брашна неће бити погаче. Та ми смо приклани. Кад бисмо и оздравили, побили би нас!”

Усташе су дознале да су два „мртваца воскресла”, доjуриле и устриjелиле оба из револвера, ту у мртвачници.

„Свиње! Постриjељат ћу све те гробаре! Оставили их да блебећу умjесто да грцаjу под земљом!”

Једног дана Салко Ножић тобоже мjерио температуру, ставио болеснику термометар под пазух и некуд изишао. У болници jе био само jедан термометар… тко га разбиjе, изгубит ће главу. Чували су га као очи у глави. Тражи се термометар у амбуланти, а термометра нема. Све се дало у потрагу. Салко га jе имао посљедњи. Прегледава све пазухе, термометра нема. Критично по Салка. Он здвоjан ту циjелу ноћ ниjе спавао. Уjутро долази гробар Салку:

– Слушаj, убудуће не мjери температуру мртвацима. Ми у мртвачници не требамо доктора, тамо смо ми господари. Ево ти термометар.

Салко га jе заборавио, кад jе мjерио ватру логорашу коjи jе у међувремену умро. Гробари су га одмах, с термометром под пазухом, одниjели у мртвачницу.

Краj

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, четвртак 24. септембар 2015., стр. 26

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Јасеновац – Јадовно 1941.