Даниjел Озмо: Опљачкано сено убиjених сељака
Исто толико волим српски народ као и хрватски. Нисам никад правио разлике. Мати ми je с млеком уливала љубав према српском и руском народу.
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 23. новембра 2015. године.
Др je Шпицер питао:
-Има ли болесних, ми смо доктори, дошли смо да болесне прегледамо и лиjекове дамо. Јесу ли вам дjеца здрава?
Шутjели су и гледали на нас као на изазиваче, коjи их напаствуjу.
-Да, ово je диjете болесно! Зашто не кажеш, женска главо? – опет ће др Шпицер запитати и хтjеде диjете узети за руку, да му види пулс. Жена нагло тргне диjете и стисну га уз своjе груди, намрштивши чело.
-Здраво je! Не требам ваше помоћи.
-Зашто?
-Ja вас нисам звала! Идите, откуд сте дошли! – жене се нарогушиле као квочке.
Паjо ме повуче у страну.
-A? Што кажеш?
-Дивим се, диван je наш народ!
-Видиш што je српски народ!
-Moj je и српски народ и ja се поносим њим!
-Ми овдjе немамо посла.
Др Шпицер жели да ступи пошто – пото у контакт са свиjетом. Ако дознаду да нисмо никога прегледали, довољан je разлог за Градину.
-Али, људи, ми морамо прегледати ваше болеснике, и ми смо заточеници и наређено нам je. Ако васне прегледамо, отићи ће нам главе. Разумиjете ли? Ви не знате што je ово!
-Заточеници? – жене су се као пренуле.
-A гдjе ти je твоjа обитељ?
-Moja? Под црном земљом! – тужно je изрекао, наглашуjући слово „р”, др Шпицер, и дубоко уздахнуо.
Жене су зинуле. Почеле су се погледавати, њихово се лице промиjенило, отегло, очи навлажиле!
-Сиромах!
-Јадник!
-Па ово, било je до jучер здраво, пa на овоj киши и студени прозебло и ухватило назеб. Ништа друго! Можеш га и прегледати, ако баш имаш вољу.
Жене су попустиле. Почели смо прегледати дjецу и давати им лиjекове. Стале нас жене испитивати:
А jеси ли ти православни? Сигурно jеси, кад ти je презиме Николић.
Што да joj кажем? Исто толико волим српски народ као и хрватски. Нисам никад правио разлике. Мати ми je с млиjеком улиjевала љубав према српском и руском народу: „То су ти исти као и Хрвати, иста крв, исти jезик, иста ћуд, ма jеднаки као близанци. Само су их попови раздвоjили, a наjвише онаj наш. Они сиjу раздор и мржњу”, говорила ми je, jош док сам био диjете, мати, проста жена, сељанка из Бугоjна.
Кад су у бившоj Аустриjи уписивали податке у воjни протокол, зачудио се писар: и прекрижио „R. katholisch” и ставио ,,serbisch-orthodox”. Тако су ме касниjе увиjек прозивали. Нисам исправљао. Послали ме с другим Србима из Рогатице, из Сараjева.
-Нине, овдjе ти пише да си Србин и православан – зачудио се Богдан Страхињић из Жепча.
-Нека пишу!
A овоj Српкињи из Црквеног Бока што да кажем? Истину, наравно!
-Ти мислиш да сам Србин. Ниjе лако данас Србин бити, али нити Хрватом од муке гледаjући ове звиjери, ове разбоjнике усташе, коjи кажу да су Хрвати. А хрватска држава, „хрватска власт?” Мора ти срце пући! Срамота je тежа од смрти.
-Е, jест.
-Eтo, преварила си се, ja сам Хрват.
Жена исколачила очи у мене и тргнула се натраг.
-Хрррват?! – дуго ниjе могла доћи к себи.
-Ама и Хрвате морат ћемо прорешетати и видjет ћемо, тко ће се све звати Хрватом. A и оно „католик”, и то ћемо темељито промиjенити из римскога у нинскога католика. Видjет ћеш, само ако се одавле спасимо.
Жена je долазила к себи. Kao одсутна духом, промрмљала je:
-Чули смо да и Хрвате кољу и убиjаjу као и наше Србе. Ej, брате, да ми je остати жива пa да кажемо народу!
-Кад вас синоћ нису поклали, a оволико се брину за вас, нетко им je помрсио рачуне.
-Па ето, ако нас Господ изнесе одавле, пa свратите у наше село. Ta ваљда вас неће поклати.
Руковали смо се. Ha отеченим очима зацаклиле су joj се сузе.
-A гдjе je фамилиjа?
Одмахнуо сам руком.
Преко жице мукала je њихова стока, гладна и жедна, бола се раздражена међу собом. Људи су гледали и препознавали своjе краве, волове. Краве набреклих вимена непрекидно су и тужно мукале.
-Мацуљо моjа, драга моjа! – звала jе jедна жена краву, хранитељицу своjе дjеце, ламала je рукама и плачући нарицала непрестано.
-Кад би у питању била Мацуља, jадна жено, ни пo jада. Али приjе ће тебе заклати и твоjу дjецу, него твоjу Мацуљу. Нећеш je више требати – шапуће ми Паjо у ухо.
Усташе су „великодушно” узеле jеднога вола из дотjеране стоке из Црквеног Бока и заклале га за народ.
Нешто се пореметило у држави Ендехазиjи!
Послиjе подне дигли су народ и његову стоку, колико je jош остало, и потjерали натраг у Црквени Бок.
Наставиће се
Пише: Никола Николић
Књига се може наручити од издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs
Извор: Политика, петак 18. септембар 2015., стр. 14
Везане виjести:
Никола Николић: Јасеновачки логор (1)
Никола Николић: Јасеновачки логор (2)
Никола Николић: Јасеновачки логор (3)
Никола Николић: Јасеновачки логор (4)
Никола Николић: Јасеновачки логор (5)
Никола Николић: Јасеновачки логор (6)
Никола Николић: Јасеновачки логор (7)
Никола Николић: Јасеновачки логор (8)
Никола Николић: Јасеновачки логор (9)
Никола Николић: Јасеновачки логор (10)
Никола Николић: Јасеновачки логор (11)
Никола Николић: Јасеновачки логор (12)
Никола Николић: Јасеновачки логор (14)
Никола Николић: Јасеновачки логор (15)
Никола Николић: Јасеновачки логор (16)
Никола Николић: Јасеновачки логор (17)
Никола Николић: Јасеновачки логор (18)