Говор Петра Кочића – Критика Аустро-угарске власти у Сабору Босне и Херцеговине

Одломак из говора Петра Кочића у Сабору Босне и Херцеговине унутар Аустро-угарског царства; И засjедање, XIX сjедница (25. jула 1910) Говорити о политичким властима у Босни и Херцеговини не може човjек хладно, не може а да се не узруjава.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. октобра. 2015. године.

Политичке су власти у Босни и Херцеговини биле туђинске кад су овамо дошле и за ових 30 година остале су туђинске и грдно нерасположене према нашем народу. Ово терорисање и ове зулуме политичких власти наjвише jе осjетио наш тежак.

Ја сам добио jедно писмо, коjе наjбоље карактерише положаj нашег народа према новоj управи. Разочарање нашег народа, а нарочито тежака, над новом управом велико jе и њему се човjек не би надао од jедне управе коjа jе, баш због тога тежака, добила двиjе наjбоље балканске позициjе. И тога тежака она не само да ниjе никада помогла, него га jе морално и материjално притискивала и убиjала.

Ја ћу бити слободан високом Сабору прочитати ово писмо, па се надам да ће по прочитању овога писма и они коjи нису имали љубави за сељака стећи више љубави и предусретљивости према њему.

Писмо гласи (чита):

„Болуjем и копним у горком чемеру и немаштини љутоj откада знам за се. Болан сам, преболан, брате си моj слатки и медено љето моjе, а онако посигурно не знам шта ми jе, шта ме боли. Само осjећам да jе бољка моjа велика и бог драги зна има ли jоj лиjека и илаџа. Снага ми jе сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исциjеђена ко исциjеђени лимун са мора. Радим и мучим се ко тешки покоjник од ране зоре до мрклог мрака; са звиjездом, штоно веле, падам, са звиjездом устаjем.

У прољеће, гавељаjући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапаjући сваку бразду сузом и зноjем, молим се добром и премилом богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и jа дркћем и стрепим ко jасиково лишће над њивама своjим, а под jесен, кад све срадим у зноjу и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд моj и крваву муку моjу. Душа ми тада процмили – процмили ко гуjа у проциjепу, пред очима ми нешто замагли и у ушима зазуjи. Али, док се обазрем на ‘ну своjу гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само уздахнем, проклињући живот своj, матер своjу и утробу њезину гриjешну…

Тако траjем живот и дане, и траjаћу до мотике, таква jе права под овом новом управом и суданиjом.У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданиjе, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог jе боље даво. Берићета jе било у свачем… свачег jе било у изобиљу. Свиjет jе асли био пуниjег и ситиjег срца. Ага jе остављо, царевина ниjе прегонила ни сваку бреспослицу узбиjала. Било jе за нас, да рекнемо тежаке, и праве веће. Ако jе ђекад тежаку и било криво у чаршиjи и на суду, било jе криво и чаршинлиjи на селу и планини, гдjе косовица суди, па се то некако испорављало и везало jедно с другим.

Кажем ти, рођено моjе, могло се лиjепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопациjа, налет jе било, све нас у црно зави. Биjели некакви људи у црноj ођећи и црним шкрљацима размиљеше се ко мрави по земљи нашоj и отроваше нам и земљу и живот. Љетина нам поче издавати, сермиjа пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невjерлук. Царевина удари тешке намете, а владике накривише наеро камилавке и ударише у страну од народа. И вjера нам посрну.

Замрзну свиjет сам на се. Све ти jе ту оштро, набусито ; ниђе меке ни слатке риjечи. И љубав се и оно лиjепо поштење старинско забаци, изгуби, ко да га никад ниjе ни било. Сваком jе докундисала ова црна укопациjа и црна суданиjа. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначиjа, а царевина, сапреле jе муке наше на страшном суду, сваком понешто додаjе и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, полагано венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да заjаучемо, али нас увиjек изда снага и jезик нам се поткрати и над нами се jопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас jе изjела, немаштина нас сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумjетни смо.

За турске суданиjе било jе у нас и паметних људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умjели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устриjа, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курjаци погнаjу. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умиjемо ни двиjе унакрст пробешjедити.

Људи коjи су некад с пашама и везирима на дивану водили мудре и дубоке еглене, данас тиjем људима застаjе риjеч у грлу кад почну бешjедити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског увиjања. (смиjех!). Суди ми, кажем jа, по правди божjоj и људскоj. – Не суди се, вели, у наше царевине по правди, већ по палиграпу. Кад би она судила по правди, не би толике стотине година владали над деветнаест милета и седам осам вjера и закона! – На те бешjеде мени се jезик завеже, па ни макац. Видим истину говори, и онако jе, друкчиjе не мере бити“.

(Упозорен од предсjедника Сабора да даље не чита, Кочић jе наставио):

Само jош редак. (смиjех – чита):

„Тако ти jе то и на суду и на путу. Одасвуд нас биjе мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушjеви од студени. Слиjепи смо код очиjу и блентави код памети, а оковани без синџира. Шта да ти, брате си моj слатки“ и господине предсjедниче – (смиjех) – „и медено љето моjе, дуљим и набраjам! Толико ти jош кажем, да jе наше тежачко живљење само jедна, штоно веле, дуга тужбалица jада и чемера, патње сиње и невоље љуте“.

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

Мисли о Отаџбини – Jadovno 1941.

Зашто jе Принцип убио Фердинанда – Jadovno 1941.

ИВАН СТОИЛКОВИЋ: КАКО ОД ЗАБОРАВА ЧУВАМО …

БиХ после Сараjевског атентата: Увек смо први плаћали у крви …