Томпсон у Книну

Дан пошто jе из Херцеговине у свет отишла хришћанска, људска, помиритељска порука владике Григориjа да су Пребиловци место са ког ће 8. августа у свет бити одаслане поруке мира, помирења, љубави и праштања, из Загреба стиже вест да ће само два дана раниjе, у Книну, у коме ће тог дана „Олуjу“ славити 100.000 Хрвата, певати Марко Перковић Томпсон!

Тек сећања ради, Пребиловци су село у Херцеговини у коме су усташе 6. августа 1941. од 1.000 мештана, на наjсуровиjи начин побили њих 850, међу њима наjвише деце, жена, стараца. Многе су живе побацали у Шурманачку jаму дубоку 66 метара, а жртве су, jадна деца са маjкама, унутра умирале данима. Пребиловци су, по истраживању jапанског листа „Асахи шимбун“ ако не наjстрадалниjе, онда jедно од наjстрадалниjих села Другог светског рата.

Такође, присећања ради, на концертима Марка Перковића Томпсона, он и његова публика често знаjу, заjедно, у jедан глас, да запеваjу стих „оj усташе браћо мила, дубока jе вода Дрина, Дрину треба прегазити и Србиjу запалити“. Они коjи су били на тим концертима кажу да Томпсон и публика заjедно певаjу и „чуjте српски добровољци, бандо, четници, стићи ће вас наша рука и у Србиjи“… Не ретко, на његовим концертима могу се видети усташка знамења.

На знам како ће Србима у Книну, оноj шаци коjа тамо животари, бити док се њиховим градом буде славила „Олуjа“ и орили се стихови Марка Перковића и публике да „Србиjу треба запалити“… Не знам да ли ће те стихове схватити као поруке мира и љубави мултиетничке и мултикултуралне Хрваске, или ће тог дана ћутати у своjим кућама свако са своjим болом и сећањима. Као што ће са своjим болом и сећањима ћутати и десетине и десетине, стотине хиљада оних коjи су тог дана, 1995. протерани, па сад лутаjу по белом свету, а њихови коjи су остали у Книну и околини побиjени, па се многима ни гроба не зна.

И, jе ли одговор Загреба на помиритељске, хришћанске поруке Срба из Пребиловаца, концерт Томпсона у Книну? Јесу ли песме онога коjи сања о „паљењу Срба и Србиjе“ допринос помирењу у региону? Не знам, нека свако види када остане сам са собом.

По моjоj несрећи, био сам у рату, видео шта рат значи, видео много крви, много jада и чемера, много чамових сандука и маjки у црнини, и, ко рат волео, ко рат призивао, у кући му био… Зато ме увек дотуче прича о Пребиловцима, шта ли су оне несрећнице мисилиле док су их са децом у наручjу спроводили до Шурманачке jаме, док су, мирне као jагњад, чекале на ред да их ударе маљом у главу или живе баце унутра… И мислим о онима коjи су то радили, пуцати у човека, али, како дете бацити у jаму, како на дете камом…

И како сад помирити жртве и кољаче? Како помирити невино дете тек постало на свет, невиног погледа, црних крупних, уплаканих очиjу и кољача огрезлог у злочин и крв коjи то ради са предумишљаjем. За опроштаj вас све молим, али, морам да питам…

Али, Бог jе велики!

И, после ових речи, и после наставка страшне пребиловачке приче, оне по коjоj су 1992. године крипту у Пребиловцима, са костима тих истих маjки, те исте деце, припадници хрватске воjске дигли у ваздух, а десетак година касниjе те остатке Срби повратници сакупили у тек седам дрвених сандука, морам да кажем, да дубоко веруjем у речи владике Григориjа о миру и љубави, у речи коjе ће у Пребиловцима изговорити патриjарх Иринеj… Јер, кад бих другачиjе написао, у своjоj души био бих звер.

Кажем ово зато што веруjем да се не рађамо као добри или зли, него смо у том часу сви добри, такве нас Створитељ шаље на земљу, а људи од нас после праве страшне злочинце или оне коjи кроз живот прођу а да ни мрава не згазе. И jош, зато што су ме горе у брдима, где сам рођен, научили да људе не делим по томе jесу ли Срби, Хрвати, Немци или Бошњаци, него, jесу ли добри или лоши, jесу ли фукара или су у себи сачували оно исконско зрнце доброте. И зато што се често сетим речи оног старца изнад неке херцеговачке jаме упућених џелату са камом – „само ти диjете ради своj посао“… Као да jе тог дана из њега сам Господ проговорио – „не суди, jер ће ти бити суђено…“

Зато ми jе данас, док дрхтим над пребиловачком причом драго што српски владика из Херцеговине, из страшних Пребиловаца шаље поруку љубави и мира, што призива добро у људима, што из Пребиловаца 8. августа из порте новог храма нико неће звати на паљење и освету.

Јер, ваља нам свима jедног дана пред лице Створитеља.

Пише: Зоран Шапоњић

Извор: ИСКРА

Везане виjести:

Убица српске деце мученик у Католичком календару за 2012 …

Злочин у Пребиловцима jе jедан од наjсрамниjих догађаjа у …

ВИДЕО – Изложба „Пребиловци“ – Београд 21. маj 2015 …

Пребиловци – Jadovno 1941.