КОМЕНТАР: Како убити Вучића

Вучића jе у Поточарима спасло само добро обезбеђење. Да су дошли до њега, убили би га. Ту никакве дилеме нема

Ратко Дмитровић

Вучића jе jуче у Поточарима спасло само добро обезбеђење. Нису га гађали jаjима и парадаjзом, већ камењем, исколачених очиjу, набреклих жила на вратовима. Да су дошли до њега, убили би га. Ту никакве дилеме нема. Само злонамеран човек може да тврди супротно.

Могу Вучићеви политички и други противници да причаjу шта хоће, релативизуjу догађаj, све изврћу на спрдњу, што им jе манир, али оно jуче у Сребреници само доказуjе да су владе Србиjе, Републике Српске и Руске Федерациjе биле у праву говорећи последњих недеља како британска декларациjа о Сребреници нема циљ да изгради поверење међу народима Балкана већ да оно мало успостављеног поверења сравни са црном земљом и изазове нове сукобе. У ствари, неко у Лондону прилично jе нестрпљив (jош не видимо због чега) и отуда ово убрзање, давање значаjа двадесетогодишњици злочина у Сребреници какав се не даjе ни “округлим” годишњицама Аушвица, Дахауа, Бухенвалда…

Од распада Титове државе, Европом и светом путуjе слово коjе каже да су Срби криви за све, а сви остали невини, да jе свака хрватска, муслиманска, албанска жртва светиња док српске жртве нико не сме ни да спомене. Навикло се на то у Загребу, Сараjеву, Приштини и отуда ова шокираност тврдим ставом Београда, Бања Луке и Москве. Отуда мржња према Вучићу коjи одбиjа да изговори реч геноцид и скупа с Додиком, и Николићем моли Путина (а кога другог) да заустави талас србофобиjе какав на међународним медиjским и политичким друмовима ниjе виђен jош од бомбардовања Србиjе.

Пуне две године води се на тзв. друштвеним мрежама кампања против Александра Вучића; углавном анонимна, другосрбиjанска, прљава да jоj канализациjа ниjе равна. Наjпре су му претили што не иде у Сребреницу а онда зато што иде, jер тамо му, веле, ниjе место, с обзиром на то шта jе говорио деведесетих. Шта год да jе говорио, а бавио се политиком као и данас, ниjе било у равни с оним што су говорили Изетбеговић, Туђман и остала братиjа. Они су одлучивали и чинили, Вучић ниjе. Имам одвратан осећаj да би немали броj Срба, овде у Србиjи, с радошћу примио вест да jе председник Владе Србиjе у Сребреници изгубио живот. Лично знам петорицу коjи би у то име отворили шампањац. Троjицу можете да пратите на “Твитеру”.

И шта имамо након бурне недеље и jош бурниjе суботе? Помирење jе даље него икада у годинама по окончању рата. Бошњаци стоjе на позициjи коjа им jе додељена деведесетих; они су апсолутна жртва рата у Босни и све што траже мора им се дати, укључуjући геноцид.

Вучићева пружена рука остаће у ваздуху; никада Бошњаци неће показати жаљење над гробовима у Братунцу, нити ће другосрбиjанци у Београду палити свеће за децу коjу jе побила воjска Насера Орића, све узвикуjући „Алаху екбер“, као што су узвикивали ови што су jуче у Сребреници хтели да се докопаjу Вучића. Нико срећниjи од мене ако ме време демантуjе.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести: Ратко Дмитровић