Велику причу о страдању у Јадовну нису откриле и обзнаниле институције којима би то требала бити дужност, већ појединци и удружења, својим новцем и великом енергијом
Предсједник УГ Јадовно 1941., др Душан Басташић
Разговарао: Жељко Свитлица
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. септембра 2015. године.
Шокантно је и општедруштвено поразно само сазнање, да већина Срба данас не би знала ама баш ништа рећи, када би их питали: Шта је Јадовно? У питању је комплекс логора смрти на потезу Јадовно – Госпић – Паг, у којем су власти Независне Државе Хрватске 1941. године за 132 дана убиле и у море или крашке јаме побацале преко 40.000 људи. Углавном Срба, њих око 38.000.
Због тог геноцида је и букнуо српски устанак против усташке власти, када су се раме уз раме борили комунисти и ројалисти. Због обима слободне територије и пресјечених путних праваца, власти Мусолинијеве Италије су биле принуђене да интервенишу и изврше реокупацију дијела НДХ, те затворе логоре. Посљедњи живи заточеници логора Јадовно, били су уједно и први сужњи фабрике смрти у Јасеновцу.
Уколико неко и зна ове штуре податке о Јадовну, то је углавном због самопрегорног рада и труда др Душана Ј. Басташића. По струци стоматолог, коме су два дједа и стриц уморени у јамама на Велебиту, оснивач је и предсједник Удружења потомака и поштовалаца жртава логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг 1941.
Сад је то већ пут од преко пола деценије, откако је установљен Дан сјећања на Јадовно. Срећете ли још увијек припаднике српског народа којима је тај појам потпуно непознат?
Тече шеста година како настојимо различитим активностима објелоданити јадовничку трагедију, прије свега Србима у региону а онда и онима у дијаспори. Већина оних који су чули за Јадовно, сматрају да се ради о само једној јами у којој су убијани Срби.
Дакле, не знају да је постојао читав комплекс логора. Све док ове наше страдалничке теме не буду више присутне на најгледанијим и у најчитанијим медијима, не можемо очекивати више од данашњег незнања. Други народи не чине себи такву срамоту и злочин према новим нараштајима.
Ко су највећи кривци што се о једном од кључних појмова српске историје тако мало зна?
Скривање истине почело је у јесен 1941., непосредно након затварања логора и траје све до данас. У прво вријеме је то било због прелазака злочинаца у партизанске редове, у међуратном периоду због братства и јединства а данас због добросусједских и пријатељских односа са Хрватском.
У цијелом том периоду највећа одговорност лежи на српским политичким и војним елитама, које су (углавном) зарад личног комодитета пристале да плате високу цијену ћутања и заборава. Ту цијену смо скупо платили 1991. године.
Колико дјеца основношколског узраста данас у Србији и Српској уче о Јадовну? Шта им у уџбеницима пише о томе?
У средњошколским уџбеницима историје у Српској, не помиње се ни Доња Градина (Јасеновац), а камоли Јадовно, Паг, Гаравице, Пребиловци, Стари Брод, Шушњар, стратишта у Ливањском пољу…
Ипак, неки догађаји су прилично детаљно заступљени, тако да су ученици у Српској у прилици научити заиста много о рату на Пацифику и у сјеверној Африци. У Србији је од ове школске године нешто боље.
И у таквој неповољној констелацији снага, дошло је до размимоилажења око самог начина комеморације. Удружење Јадовно 1941. је имало посебан програм прошле године, о чему се ту ради?
Као иницијатори обиљежавања Дана сјећања на Јадовно, четири године смо били суорганизатори Српском народном вијећу у Хрватској. Од почетка је било јасно да то није било по вољи осталим суорганизаторима. Сваке године је било све више примједби на моја обраћања код Шаранове јаме. Језик којим говоре потомци жртава и онај који користе политичари, различит је.
Поред тога, чак и у вођству српске заједнице у Хрватској, превладава став да само организације са сједиштем у тој држави, имају легитимитет да тамо организују комеморативне и молитвене скупове.
То је за нас потпуно неприхватљиво. Тешко је замислити да би Пољаци могли забранити Јеврејима из Израела да организују комеморативни скуп у Аушвицу. Али у Хрватској је, када су у питању елементарна права Срба, све могуће.
Како ваше удружење намјерава ове године обиљежити Дан сјећања, на мјесту самог страдања?
Од 19. – 20. јуна, другу годину за редом, са благословом Владике Герасима, организоваћемо молитвено сабрање на подручју Плашког, Велебита и острва Пага. Паратос ће бити служен код Шаранове јаме, као и на мјесту логора Јадовно и логора Слана на острву Пагу гдје ће на жалост, поред новинара који иду са нама, само неколико ходочасника моћи присуствовати. На жалост, суочени смо са за нас огромним трошковима превоза и пловидбе.
Какве још активности проводи ваше удружење и шта су вам стратешки пројекти за будућност?
Изложба Пребиловци је наш посљедњи, за нас велики пројекат који смо реализовали у сарадњи са КЦ Новог Сада. Активно радимо на умрежавању удружења потомака и поштоваоца српских жртава ратова у XX вијеку.
Радимо континуирано, од 2010. на пројекту формирања календара геноцида и лоцирању крашких јама на подручју некадашње НДХ, у којима су убијани Срби. За нашу малу организацију су то све пројекти од великог значаја, јер воде остварењу нашег стратешког циља – дати пресудан допринос превенцији геноцида над српским народом.
Стиче се дојам да једно удружење грађана, какво је Јадовно 1941., ради послове које би требале да раде државне институције. Ко вам пружа највећу подршку, односно да ли има икакве конкретне помоћи од институција Републике Српске и Србије?
Могао бих дуго набрајати за нас болне чињенице о поразном односу наших институција према култури сјећања на српска страдања из времена НДХ. Као неком инерцијом, наше власти али и стручна јавност, према овим темама се односе национално неодговорно, тј. на начин из Брозовог времена.
Пресудну и континуирану помоћ удружењу пружају институције Републике Србије и добротвори, поштоваоци жртава са свих меридијана.
Долазак папе у Сарајево је широко окарактерисан као велики догађај за међурелигијско помирење. Из СПЦ епископ Филарет је узвратио да папа у Србију неће доћи док се не ријеши „Јасеновачки камен спотицања“. Какав је ваш став о томе, односно колико католичка црква у Хрватској доприноси помирењу?
Како можемо говорити о доприносу помирењу, католичке цркве у Хрвата, када нам је добро позната улога католичког клера у сатирању, покатоличавању и протјеривању православних Срба из НДХ, државе коју је та иста црква благосиљала?
Умјесто искреног покајања и иницирања процеса деусташизације католичког клера и хрватског друштва, прешло се на потпуну негацију јасеновачког страдања. Испаде да је умјесто клаонице за Србе, Јасеновац био радни логор у коме су се играле Нушићеве представе и играо фудбал.
По узору на Алојзија Степинца, др Стјепан Разум, директор архива католичке надбискупије у Загребу, који је саставни дио „Хрватског државног архива“, на челу је невладине организације која жели да сруши, (како каже) великосрпски мит о Јасеновцу.
Ваше удружење има веома посјећен и разгранат веб-сајт. Колико он понаособ и уопште нове технологије доприносе, а колико одмажу у развијању културе сјећања, обзиром на велики број извора и података, гдје они лажни често заглушују оне истините?
Наш дневно ажуран веб-сајт на адреси www.jadovno.com један је од наших најзначајнијих пројеката. Много је потомака жртава који су сазнање о мјесту страдања њихових предака, нашли на попису жртава који се налази на сајту. Мада је у комплексу логора смрти Госпић-Јадовно-Паг за само 132 дана побијено преко 40.000 жртава од чега чак 38.000 Срба, до сада је именом и презименом евидентирано само 10.502. жртве.
Друштвене мреже су исто тако корисне за објелодањивање истине и анимирање потомака и поштовалаца жртава за ову национално важну мисију.
Обзиром да шокантна истина о Јадовну и након толико година тешко излази на видјело у оквиру свог народа, какве су шансе да српска страдања из ратова деведесетих допру до домаће и свјетске јавности?
Српске институције су чекале да прође 100 година од почетка Великог рата, да би се почеле достојно односити према том дијелу наше историје. Ни данас немамо довољно свијести о потреби изградње спомен подручја у Доњој Градини, дакле дијела логора Јасеновац који је на територији Републике Српске.
Још увијек нема високих функционера на стратиштима из времена НДХ ван граница Србије и Српске. Како онда очекивати битно другачији однос према страдањима у протеклом рату? Све се углавном своди на слабо посјећене парастосе, на које поред чланова породица страдалих, долазе углавном изасланици високих функционера.
Извор: Магазин Истина
Везане вијести:
Гостовање предсjедника УГ Јадовно 1941. на ТВ НАША и БН ТВ
ПРЕДАВАЊЕ О СТРАДАЛНИЦИМА У СТАРОМ БРОДУ, ЈАДОВНУ И ПРЕБИЛОВЦИМА
Дани сjећања на Јадовно 1941 – 2015.
ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА „МОЈЕ ЈАДОВНО“