Усташлук је ипак прошао

Хвалећи наводно изразито антиусташко опредjељење Фрање Туђмана како би ваљда на таj начин омекшао хрватски десни екстремизам, што jе сасвим у супротности с временом у коjем jе први хрватски предсjедник владао, Славко Голдштајн, иначе мудар и разуман човjек, доживио jе изгледа некакав своj унутрашњи лом – у тим његовим тактичким вибрациjама могло би се пронаћи и понешто од оне врсте илузиjе коjу бисмо могли назвати jаловим надањем у чудо, а чуда се људима обично причињаjу кад им све лађе потону…

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. октобра 2015. године.

„Славко, док сам jа ту, усташлук неће проћи“, цитирао jе недавно у интервjуу „Јутарњем листу“ познати публицист и антифашист Славко Голдштајн првог хрватског предсjедника Фрању Туђмана, присjетивши се њиховог разговора негдjе са почетка 90-тих. Голдштајн jе говорећи даље о успону хрватске екстремне деснице додао и слиjедеће: „Буде ли заиста тако и даље ишло, онда би требало вратити Туђмана да опет загалами оно о усташлуку коjи неће проћи“. Управо jе обрнуто господине Голдштајн – усташлук jе прошао у Хрватскоj, а Туђман не само да га ниjе зауставио већ га jе своjим честим шовинистичким и расистичким испадима распиривао ваљда више него и jедан политичар у то вриjеме. Па jе сходно томе депласиран и Ваш симболички постмортем додатак „…да опет загалами о усташлуку коjи неће проћи“. Камо среће када би наjватрениjи Туђманови сљедбеници имали довољно разлога више вjеровати ономе што сте Ви у том интервjуу рекли о Туђману него реалитетима jедног као олово тешког хисториjског раздобља коjе jе први хрватски предсjедник управо уз њихову помоћ обликовао на битно друкчиjи начин од Вама обећаног.

Сjетимо се позива усташама да се врате у Хрватску. Винко Николић, jедан од наjистакнутиjих дужносника НДХ постављен jе на jедну од наjодговорниjих функциjа у хрватскоj држави. Иво Роjница, усташки логорник за вриjеме Другог свjетског рата, почашћен jе титулом хрватског почасног амбасадора. Гоjко Шушак, коjи jе припадао екстремноj проусташкоj емиграциjи у Канади, био jе министар одбране. На рушење 3000 споменика посвећених антифашистичкоj борби Туђман ни прстом ниjе мрднуо, мада jе управо jедно такво безочно (у свиjету jединствено) насиље над симболима антифашизма истовремено значило и његову негациjу управо са проусташким позициjа. Сjећам се jедном приликом, кад сам радио интервjу с Јосипом Бољковцем, први хрватски министар унутрашњих послова, овако jе препричао jедан телефонски разговор с Туђманом из 1991. године: „Назвао ме Фрањо рано уjутро и каже ми; ‘Замисли Јожа нестао jе Назоров споменик. Ево гледам ван нема га у моjоj улици. Хи, хи, хи…’, идиотски се кихотао. Одмах сам доjурио до њега и рекао му; ‘Човjече jеси ли ти нормалан. Па шта ће свиjет о томе рећи’. Нагло се уозбиљио и одмах наредио да се споменик врати“.

„Геноцид може имати позитивне посљедице попут етничке хомогенизациjе, утврђивања граница држава и спрjечавање будућих сукоба“, „Моjа жена ниjе ни Жидовка ни Српкиња“, „НДХ jе била вjековна тежња хрватског народа“, „Броj Срба у Хрватскоj треба смањити на 3 до 4 посто“…, само jе дио Туђманових изjава коjе га представљаjу у сасвим другом свjетлу него што га jе Голдстедеjн оваj пута представио.

Реинкарнациjа нацистичких симбола од Другог свjетског рата на овамо права jе риjеткост чак и тамо гдjе jе нацизам настао. Али ускрснуће усташких симбола, диjелом чак и официjелно, већ jе 20-годишња хрватска пракса коjа jе узела замах управо на постаментима и остацима каменом закриљене партизанске споменичке фигурациjе. Насртаjи на српску мањинску заjедницу поново престаjу бити само ствар грубе jезичне стилизациjе. Поjавио се и чекић у jуначкоj руци као образац домољубља. Ваљда као дио jедне традициjе. У наjмрачниjем раздобљу хрватске повиjести чекић сличне намjене jедино jе био већег обима и са дуљом дршком због тога што jе ипак теже разбити људску главу него пластичну таблу са ћирилицом. Поjедине воjне формациjе коjе су се за вриjеме посљедњег рата бориле у саставу хрватске воjске, а управо jе Туђман био њезин врховни командант, носиле су имена усташких злочинаца. Данас им се подижу споменици са истим тим именима. Треба ли се онда чудити што на стадионима на хиљаде младих људи урла „за дом спремни“ и диже десницу у усташки и фашистички поздрав. И то без обзира на чињеницу што jе Фрањо Туђман обећао Славку Голдштајну да усташлук у Хрватскоj, док jе он ту, неће проћи.

Ниjе Славко Голдштајн имао неке лоше намjере придаjући Туђману особине коjе он тог момента, када су њих двоjица разговарали (а и касниjе), ниjе имао, већ jе вjероjатно хтио на таj начин упозорити загрижене усташоидне типове да jе Фрањо Туђман био против усташлука очекуjући ваљда да ће онда и они сами, коjима jе Туђман идол, отпухати из свог срца ендехазиjско увjерење. Придодао jе Туђману енергично антиусташтво како би, користећи његов ауторитет, покушао придониjети омекшавању овдашње политичке атмосфере коjу jе свеучилишни професор Јарослав Печник у jедноj прилици оциjенио као „пузаjући фашизам“. Мада Голдштајн ниjе толико наиван да би повjеровао чак и у то што сам тврди и зашто се залаже.

Кад год jе пригустило Голдштајн jе међу првима реагирао. Смирено, углавном обjективно, добронамjерно и помало месиjански. Свакако умируjуће по jавност. Ово jе чини ми се први пута да нема рjешење. И то у околностима узнапредовале, приjе свега, реторичке демокрациjе. Сjетит ћемо се, дакако, у таквим околностима и познате народне изреке, пси лаjу а каравана пролази. Али свеjедно, сватко може рећи или написати што хоће углавном без лоших посљедица по своjу риjеч и опредjељење. Много добро учињених ствари свако ће друштво тек за педаљ помакнути према наприjед, корак по корак. Али jави ли се некакво инициjално зло макар у количински скромним оквирима, чиjе кориjене jе немогуће накнадно ишчупати из Туђмановог предсjедничког мандата,: Шимунићев усташки поздрав на максимирском стадиону „за дом спремни“, напад групе људи на симболе српске мањинске заjеднице, не тако много бранитеља у шатору у Савскоj улици у Загребу коjи своjим поступцима угрожаваjу уставни поредак ове државе… – емоционална ескалациjа оваквих догађања имат ће много веће броjчане учинке и разорну политичку снагу.

Јер Шимунића jе у Максимиру подржало 30.000 људи, неколико дана касниjе на сплитском стадиону 15.000, разбиjању табли са ћирилицом сугласност jе дало више од 700.000 потписника референдума о укидању српског писма, а бранитеље су посjетили и бивши хрватски предсjедник и садашња хрватска предсjедница без обзира што су у jедноj прилици у шатору разапели заставу НДХ и љубили се с ратним злочинцем Главашем. Славко Голдштајн се у jедном тренутку ваљда сломио. И то не зато што он не схваћа како jе све то што jе рекао о Туђмановом антиусташком опредjељењу контрадикторно и у нескладу са неким новиjим хисториjским чињеницама, колико би се у таквим његовим тактичким вибрациjама могло пронаћи и понешто од оне врсте илузиjе коjу бисмо могли назвати jаловим надањем у чудо. А чуда се људима обично причињаjу кад им све лађе потону. Не бисмо ли онда таj интервjу, макар се радило можда само о тренутноj деконцентрациљи господина Голдштајна, требали схватити и као упозорење да би свима нама у овоj земљи, под ударима љевице због њезине економске неефикасности и удара деснице због њезиног усташлука, лађе могле потонути.

Извор: IDENTITET

Везане виjести:

Усташе ће вам опростити што су вас убиjале – Jadovno 1941.

брисел да захтиjева од загреба да укине пензиjе усташама

УСКРС ХРВАТСКЕ МРЖЊЕ (I ДИО): „Кољи Србе“ у Карловцу …