Поводом Дана сећања на жртве геноцида, Музеj жртава геноцида jе представио своjе основне делатности и нова издања
Поводом Дана Музеjа жртава геноцида и државног празника Дана сећања на жртве холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Римскоj дворани Библиотеке града Београда, Музеj жртава геноцида jе организовао представљање основне делатности Музеjа и промоциjу нових издања.
На скупу, коjи jе као представник Музеjа жртава геноцида, водио виши кустос Ненад Антониjевић, говорили су: Александар Нећак, члан управног одбора Музеjа жртава геноцида, Данило Трбоjевић, докторант на катедри за антропологиjу Филозофског факултета из Београда и Милинко Чекић, председник Удружења логораша и потомака „Јасеновац“ из Београда.
Представљени су „Годишњак Музеjа жртава геноцида“ и његов наставак „Годишњак за истраживање геноцида“.
Историчар и кустос Музеjа Ненад Антониjевић изразио jе жељу да обjављуjу чланке и прилоге сарадника сличних и научно-истраживачких институциjа и изван Србиjе, као и да их представљаjу jавности сваког 22. априла, на дан коjи Република Србиjа обележава као Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату.
Музеj jе у оквиру своjих активности обjавио и друго издање књиге Николе Костура „Повратак из мртвих“, обjављене 1965. у Чикагу, а штампана jе поново због подсећања на крваву прошлост насталу због безумља Независне државе Хрватске.
Према речима Антониjевић та идеологиjа jе и даље жива „можда у нешто измењеном и мањем обиму, али су последице у наjближоj прошлости биле страшне као и у Другом светском рату“.
Он додаjе да jе данас идеологиjа Независне државе Хрватске прекривена формалним антифашистичким речником и повезивањем на традициjе народноослободилачке борбе коjу ниjе баштинила већина хрватског народа у Другом светском рату.
Антониjевић jе истакао да књига има велики значаj као историjски документ jер описуjе лични доживљаj писца, проверен и утврђен.
Уз броjна историjска издања, Музеj jе организовао и више изложби, као што су „Р. А. Раjс – Извештаjи о великом злочину“, „Аустроугарски злочини уочи и после Колубарске битке 1914. године“… али и округле столове и трибине.
Члан управног одбора Музеjа жртава геноцида Александар Нећак сматра jе смо дужни да поштуjемо сећање на жртве, али да само сећање ниjе довољно „ако не желимо да нам се зло не понови морамо урадити више“.
Он сматра да jе потребно радити на истраживањима о томе како и зашто jе дошло до свих тих злочина, да jе таj задатак делимично урађен у Музеjу, али да се на томе и даље мора студиозно радити.
Нећак подсећа да jе сећање индивидуално и да jе склоно променама, а да су они коjи су преживели мучења и страхоте у логорима оставили своjа препричана сећања коjа су jедина релевантна у историjи.
Он каже да сећање може бити и колективно и као пример jе навео челнике државе Србиjе коjи се „сећаjу кроз унапред написане говоре“ и оценио да на таj начин нико не може ништа научити пошто их углавном људи и не чуjу.
– Сећање мора да буде у служби едукациjе – истакао jе и додао да jе едукациjа, по његовом мишљењу, неопходна jер jе ефикасан начин борбе против понављања зла, али и на таj начин се млади могу оснажити да устану и боре се против тога.
Он примећуjе да jе историjа сакрила жртве, места страдања, начине тих страдања и дао jе пример Јасеновца коjи jе стравњен са земљом.
– Тамо jе страдало хиљаде људи, а када одете тамо немате никакав осећаj о томе шта се тамо дешавало – напоменуо jе он.
За то Нећак криви државу коjа ништа ниjе урадила да се та сећања сачуваjу.
Докторант на антропологиjи Данило Трбоjевић jе такође истакао недостатак мемориjалних и музеjских центара у земљи поводом питања геноцида.
Он jе као пример навео Старо саjмиште за коjе већина Београђана зна само због теретана, клубова или ресторана, а не као изузетно значаjно историjско место.
– То место више ниjе место сећања, већ заборава – истакао jе он.
Такође, Трбоjевић jе напоменуо да само на териториjи Београда постоjи четири нацистичка логора, што га чини jединим таквим градом у Европи, али и свету а да то ниjе презентовано, нити се деца едукуjу о томе.
Музеj жртава геноцида jе регистрован, према Закону о оснивању, са седиштем у Крагуjевцу, а целокупна делатност, сем рачуноводствених послова, одвиjа се у Београду, у коjем се налазе и радни простори организационе jединице Музеjа. У њему ради свега седам запослених и нема галериjу у коjоj могу организовати и презентовати све оно чиме се баве.
Везане виjести:
Видео: Култура сjећања и памћења – Ненад Антониjевић …
Историjа ниjе црно-бела – Jadovno 1941.
ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА „ПРВИ ДАН ВЕЛИКОГ … – Jadovno 1941.
Немар и небрига за сопствене жртве – Jadovno 1941.
СТРАДАЊЕ СРБА ПРИКАЗАНО НА ФОТОГРАФИЈАМА – Jadovno …
ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА О НАТО БОМБАРДОВАЊУ СРБИЈЕ …
Музеj жртава геноцида: Представљање основне дjелатности и нових издања Музеjа
Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава …
Вељко Ђурић Мишинa: Над Србима jе извршен геноцид …