Титове jединице побиле су десетине хиљада ратних супарника, а међу њима и цивиле коjи су бежали од комунистичке диктатуре
До пуне историjске истине о словеначком прољећу зла, ниjе се дошло ни послиjе готово 65 година. Иако jе у међувремену комунизам, односно Комунистичка партиjа, на власти толико децениjа у другоj Југославиjи, отишао у архиву, а у бившим републикама СФРЈ, сада новим државама, од почетка задње децениjе двадесетог виjека заживио вишепарламентаризам, нигдjе ниjе исказана апсолутна спремност, или боље рећи ниjе постигнут консензус око потпуног отварања, а тиме и затварања ове историjске странице. Коjи, дакако, подразумиjева и именовање криваца за злочин и евентуалне судске процесе.
Главни актери трагичних догађаjа у Словениjи у прољеће 1945. нису одавно на политичкоj, већина њих ни на животноj сцени, а воjни и полициjски архиви су само дjелимично одшкринути. Но, и тамо гдjе су историчари завирили, мало jе докумената из тог доба.
По своj прилици систематски су уништавани. Свакако да су наjдаље у расвjетљавању словеначке драме, отишли баш у овоj бившоj jугословенскоj републици, сада чланици Европске униjе. Тамо jе поодавно и почела прича о таjнама словеначких гробница.
У разговору за ово штиво, коjи jе вођен у Камничкоj Бистрици, др Митjа Ференц, вођа државне комисиjе за евидентирање и сондирање “прикривних гробишча”, професор историjе на Филозофском факултету у Љубљани, изнио jе генезу активности у великом послу коjега се Словениjа прихватила како би своjу териториjу, али и нове генерациjе коjе стасаваjу у европскоj заjедници народа “очистила” од таjни прошлости проговараjући документовано о злочину коjи jе овдjе почињен.
Др Ференц подвлачи да jе послиjератни масакр широм Словениjе био табу тема броj jедан ондашње Југославиjе у коjоj ниjедан попис ниjе обухватио побиjене у маjу, jуну и jулу 1945. године. Ти људи, ако се ово има у виду, нису постоjали. Или како велики пjесник рече “Прво jе пуцано у њихове груди, а потом у имена њихова”.
– Поjединци из jугословенске емиграциjе, посебно у Америци, писали су о масовним егзекуциjама широм Словениjе, jош 1946, – истиче др Ференц. – Били су то они коjи су преживjели пакао Похорjа, Камника, Кочевског рога и других стратишта.
Но, то ниjе стизало до ових простора, а уколико се и причало о томе, било jе то у наjужим породичним круговима, тихо, како зидови не би могли чути. Тридесет година иза рата, за породице уморених много касно, али за историjу рано, први jе jавно о овим догађаjима проговорио Едвард Коцбек, тадашњи министар просвjете у Словениjи, (пjесник и филозоф) коjи jе питао свог имењака Кардеља, има ли масовних гробница и гдjе се све налазе. Први сарадник Јосипа Броза, тада у напону моћи, кратко jе казао да jе “било мање одмазде”. Коцбек, дакако, ниjе био задовољан одговором политички наjекспонираниjег Словенца, коjи jе очигледно знао много више о свему томе, али то ниjе хтио рећи.
Коцбек jе дао интервjу на ову тему новинарима Борису Пахору и Алоjзу Ребули, у Трсту, те исте године. Био jе то први jавни иступ на забрањено штиво. Обjављена jе од тога материjала књига под називом “Едвард Коцбек – причевалец нашега часа”. Коцбек jе тада изjавио да су га одговорни комунисти у Југославиjи свjесно варали у вези са судбином хиљада и хиљада словеначких домобранаца, коjе су Енглези краjем маjа 1945. године, када jе Други свjетски рат већ био завршен, вратили jугословенским комунистима из Аустриjе.
Коцбекова изjава узбудила jе Запад, док jе jугословенска режимска штампа као по команди напала Коцбека. Док су га jугословенски комунисти нападали, њемачки нобеловац Хаjнрих Бол га jе снажно узео у одбрану. Када се вратио из jедне посjете СССР, Коцбек, како сам признаjе, постао jе “мета за обраду”.
Међутим, до сада наjпрецизниjи одговор на питање ко jе наредио масовне ликвидациjе у Словениjи дао jе познати новинар и публициста, вишедецениjски биограф Јосипа Броза, Перо Симић. У своjоj високотиражноj и веома траженоj књизи “Тито – таjна века”, коjа jе доживела 12 издања на неколико европских jезика, Симић у одjељку под насловом “Злочин над цивилима и разоружаним ратним супарницима”, дословце наводи:
“Једног од првих маjских дана 1945. године, Тито jе донео jедну од наjтежих одлука у свом животу.
Тог дана, непосредно пред капитулациjу Немачке, тражио jе да му доведу његовог првог контраобавештаjца Јефту Шашића. Према jедном свом необjављеном исказу, Шашић се само неколико сати раниjе, после вишедневног, исцрпљуjућег боравка ‘на терену’, управо био вратио у Београд и уморан од даноноћног рада легао у кревет.
Кад га jе посилни пробудио, Шашић се за само неколико минута нашао пред своjим врховним командантом. Али кад су га увели у кабинет, Тито га ниjе ни погледао.
Врховни jе нервозно корачао од jедног до другог краjа кабинета, час убрзаваjући, час успораваjући корак, не даjући никакав знак ни да га jе приметио.
Кад jе jедног тренутка из Титових уста чуо неке неразговетне звуке, Шашића jе спопао страх да његов врховни командант можда не халуцинира. С неверицом га jе гледао, секунде су траjале као вечност, Шашићева збуњеност jе постаjала све већа, а онда jе Тито нагло застао, подигао главу и, гледаjући у неку замишљену тачку, проговорио:
– Дали смо им прилику да се предаjу и да оне коjи нису окрвавили амнестирамо, а они нам се jош не предаjу.
Као да га jе тек сада приметио, погледао jе Шашића право у очи и одлучним гласом рекао:
– Побити!
– Крени у Словениjу и у Аустриjу и пренеси ову наредбу командантима наших армиjа!
– Разумиjем, друже маршале – одговорио jе Шашић и из истих стопа кренуо на задатак.
Тако су, средином маjа 1945. године, Титове jединице на Кочевском рогу, у Блаjбургу и на десетинама других стратишта широм Словениjе, с обе стране jугословенско-аустриjске и jугословенско-италиjанске границе, побили десетине хиљада домаћих ратних супарника. Међу њима jе наjвише било хрватско-муслиманских усташа, али и хиљаде српских и црногорских четника, хрватских и словеначких домобрана и присталица контроверзног српског генерала Милана Недића и конзервативног српског политичара Димитриjа Љотића.
Плашећи се освете Титове воjске, многи од њих су се претходно били предали енглеским окупационим трупама у Аустриjи и Италиjи, али су их Британци на превару вратили пред пушчане цеви Титових бораца.
Само у Целовцу Енглези су Брзом одреду Титове Четврте армиjе предали 3.100 jугословенских заробљеника.
Заjедно са њима тада jе страдало хиљаде цивила коjи су у страху од комунистичке диктатуре бежали из Југославиjе.”
ВЕЗА СА АУСТРИЈОМ ЈЕ ПРЕСЕЧЕНА
Тих дана, у пролеће 1945. године Тито ниjе правио разлику између “неприjатељских снага” и цивила коjи му нису били наклоњени. Зато у наредби коjу jе, 13. маjа 1945. године упутио штабу Прве армиjе цивиле ниjе ни помињао. Било jе довољно да каже шта треба предузети према “неприjатељским снагама”, па да његови потчињени знаjу да се то односи и на “неколико десетака хиљада цивила” коjи су се с “неприjатељским снагама” повлачили у Аустриjу:
– Наређуjем да хитно пресjечете све везе према Аустриjи и да не дозволите да се неприjатељске снаге извуку.
Пише: Саво Греговић
Сутра: Рука осветница на делу
Извор: НОВОСТИ
Везане виjести:
Словеначко крваво пролеће 1945. године II
Словеначко крваво пролеће 1945. године III
Словеначко крваво пролеће 1945. године IV
Словеначко крваво пролеће 1945. године V
Словеначко крваво пролеће 1945. године VI
Словеначко крваво пролеће 1945. године VII
Словеначко крваво пролеће 1945. године VIII
Словеначко крваво пролеће 1945. године IX
Словеначко крваво пролеће 1945. године X
Словеначко крваво пролеће 1945. године XI
Словеначко крваво пролеће 1945. године XII
Словеначко крваво пролеће 1945. године XIII
Словеначко крваво пролеће 1945. године XIV
Словеначко крваво пролеће 1945. године XV
Словеначко крваво пролеће 1945. године XVI
Словеначко крваво пролеће 1945. године XVII
Словеначко крваво пролеће 1945. године XVIII
Словеначко крваво пролеће 1945. године XIX
Словеначко крваво пролеће 1945. године XX
Словеначко крваво пролеће 1945. године XXI
Словеначко крваво пролеће 1945. године XXII
Словеначко крваво пролеће 1945. године XXIII