Остружница срце српских устанака

Данашња Остружница jе перифериjско насеље Београда између висоравни Логориште и реке Саве

Остружница

ДАНАШЊА Остружница jе перифериjско насеље Београда између висоравни Логориште и реке Саве. Ова месна заjедница градске општине Чукарица добила jе градски превоз тек у 21. веку, пре четири године. Пролазнику кроз Остружницу с понеком оронулом старинском кућом тешко jе и да замисли да се овде пре 210 налазила устаничка престоница у коjоj jе 1804. заседала прва српска народна скупштина. Историчари кажу да jе она суштински важниjа од скупа у Орашцу, jер су у Остружници окупили представници свих побуњених нахиjа, прогласили општу мобилизациjу и изгласали Карађорђа за ратног команданта – вожда.
Тада су одлучили да се настави бескомпромисна борба за ослобођење од дахиjа, али су и договарали уређење цивилне власти у будућоj држави. После векова забране у Остружници се огласило звоно с цркве-брвнаре оглашаваjући почетак општег устанака. О захтевима скупштине за аутономном српском државом званично су обавештене османска, хабсбуршка и руска царевина.

Тако jе Остружница постала дипломатски центар и главни штаб опсаде устаника чиjи jе циљ био ослобођење Београда, тада главног турског упоришта. На те велике догађаjе подсећа тешко уочљива црна мермерна табла, налик надгробном споменику, на згради из тридесетих година прошлог века.

– Код Остружнице се прелазило у Хабзбуршку монархиjу где се набављало оружjе, а одавде се водила дипломатска преписка – каже историчар Ненад Лукић. – Већ у првим месецима Првог српског устанка у Остружницу jе смештена устаничка команда и jедан део устаника, док jе други део био у логору у Железнику. Остружница, Умка, Железник, Жарково, Сремчица били су веома битни као центри опсаде око главне турске команде у Београду.

Овдашњи устаници у рано пролеће 1804. направили утврђење шанац на висоравни Логориште између Остружнице, Железника и Сремчице, одакле се као на длану види Београд и део Срема. Познаваоци старих гравира коjи дођу на Логориште лако препознаjу да су овде jош почетком 18. века долазили вешти аустриjски цртачи-шпиjуни.

– У Остружници су се дешавале важне ствари за припреме свих аустро-турских ратова и српских устанака – каже Милорад Кира Сараjлић, потомак остружниче устаничке породице. – Овде су долазили наjважниjи аустриjски обавештаjци, а jедно време jе Јосиф Павле Митесер, шеф бечке таjне службе за Србиjу, живео у Остружници. Она jе дала команданте, воjводе и кнезове оба српска устанка.

Остружница jе била и центар српске националне пропаганде и обавештаjне службе коjа jе припремала народ за устанке. Њени агенти, писмени монаси и свештеници овуда су долазили из Аустриjе и враћали се са информациjама и мапама неопходним за воjне операциjе. Кључна особа коjа jе руководила овом мрежом био jе поп Марко Ненадовић из остружничке цркве-брвнаре, свештеник и ратник родом из Груже, из Честина, некадашњег великог града срспке деспотовине. После Кочине краjине он jе остао у Остружници с промењеним презименом, а његовом значаjу сведоче стихови Филипа Вишњића у „Почетку буне на дахиjе“ где га Турци убраjаjу међу наjвиђениjе Србе коjима треба скинути главу: „док погубим протопопа Марка из лиjепа села Остружнице“.

– Црква jе била jедини чувар српског идентитета, писмености, историjе и државотворности после пропасти деспотовине – каже протоjереj Зоран Петровић, старешина данашње остружничке цркве посвећене преносу моштиjу светог оца Николаjа. – Остружничка црква-брвнара и поп Марко су имали велику улогу у припремама и током Првог српског устанка. Али и у стварању српског парламентаризма, чиjа jе колевка Остружничка скупштина.

О томе говори податак да jе остружничкоj цркви Карађорђе после скупштине поклонио звоно на коме jе писало „Вожд Карађорђе Остружници 1804“, коjе су аустроугарски окупатори 1915. опљачкали.

– Други српски устанак jе такође договаран у Остружници, па књаз Милош на месту старе цркве-брвнаре подиже 1833. нови храм-задужбину у исто време кад и своj конак у Топчидеру, а пре градње саборне цркве у Београду – каже прота Петровић. – То jе било своjеврсно признање свештенству и монаштву коjе jе вековима одржавало сећање на средњовековну славу, али jе водило и политичке преговоре и помагало у мобилизациjи устаника и набавци оружjа.

Срби из Србиjе су масовно преко Остружнице кришом одлазили у Аустриjу да као добровољци учествуjу у аустро-турским ратовима у нади да ће Хабзбурзи испунити обећање о обнови аутономне Србиjе. Последњи такав рат 1788-1791. познат као Кочина краjина водили су практично сами српски фраjкори. Тако jе створена национална воjна организациjа и официрски кор с ратним искуством. По закључењу мира у Остружници и околини настанили су се управо ти ратници, будуће вође устанка.

Спомен плоче Вићентиjу и Николи Станковићу, jунацима из оба српска устанка коjи су рођени у овом месту

– Наjпознатиjи jе био Радич Петровић, фраjкорски капетан и jедан од главних команданата у Првом српском устанку – каже Лукић. – Међу првацима су били устанички воjвода Ђорђе Миловановић Гузоња из Железника, касниjе командант београдске тврђаве, као и Ђорђе Симић рођен у Сремчици, заставник у фраjкору. Остружничанин jе био и Петар Новаковић Чардаклиjа, фраjкорски капетан, трговац и дипломата. Вићентиjе Станковић из Остружнице био jе капетан у Првом и учесник у Другом устанку, а 1815-16 и кнез Посавске кнежевине. Никола Станковић из Остружнице, учесник оба устанка, касниjе jе био кнез целе нахиjе београдске.
– Прича о Остружници jе прича о судбини српског народа, о jунаштву, бунама, сеобама и пропасти коjе су му доносили ратни сукоби с другима и политички ратови коjе смо водили међусобно – каже Сараjлић.

Име Остружнице враћа се у историjу с новим ратовима коjи су оставили незалечиве ране. Село jе од 1912-1918 изгубило 128 мушких глава.

– Кад смо на брегу изнад Саве почели радове на ископима за каблове багер jе открио ужасну слику, строj скелета воjника коjи су jош држали пушке у рукама – каже Радослав Васиљевић. – Стари људи су нам обjаснили да jе реч о рововима бранилаца Београда на остружничком отсеку 1915. кад су се овде водиле страшне борбе. Људи коjи граде нове куће, тамо где их раниjе ниjе било, често наилазе на сличне скелете.

У порти остружничке цркве сахрањени су команданти из оба устанка, а краj њих су споменици старадалима у Великом рату чиjе су кости расуте по свету.

Протоjереj Зоран Петровић, старешина остружничке цркве

БЕОГРАД ОСЛОБАЂАН СА САВЕ

Опсадном линиjом око Београда формираном у марту 1804. од Остружнице, преко Жаркова, Железника, Топчидера, Дедиња, Авале до Дунава пресечена jе комуникациjа главних турских снага из Београдске тврђаве ка осталим деловима Пашалука. Турци су испадима из градских зидина узалудно покушавали да разбиjу опсаду нарочито на савском правцу, преко данашње Чукарице.

МОДЕРНИЗАЦИjА И МОБИЛИЗАЦИjА
ПОСЛЕ осваjања Београда почетком 1807. устанички штаб се помера у њега и места са Чукарице губе на воjном и политичком значаjу, каже историчар Ненад Лукић. – Међутим, ова села поново постаjу значаjна почетком Другог устанка, из истих разлога као и у Првом. Касниjе само Остружница задржава значаj, jер jе у њоj кнез целе Посавске кнежине Никола Станковић. Кад jе седиште посавског среза 1856. премештено на Умку, она губи на важности, као и остала места на териториjи данашње Чукарице. Елита коjа jе потекла из ових села затворила се у Београд и заборавила да ради на њиховоj модернизациjи и просвети. Сетили би их се само кад дође мобилизациjа – каже Лукић.

Извор: НОВОСТИ