23 године од убиства шабачких новинара на Банији

9. октобра 2014. се навршила тужна годишњица од смрти четири новинара из шабачког дописништва Радио Телевизиjе Србиjе, коjи су послати на ратиште на Баниjу, да направе репортажу. Тако су погинули: 

Зоран Амиџић, уредник дописништва Бора Петровић, сниматељ Деjан Милићевић, асистент сниматеља Сретен Илић, уредник радиjа „Шабац“.

На радном задатку тог дана ови споменути новинари су упали у заседу на путу између Петриње и Глине, тако да су убиjени под неразjашњеним околностима од хрватских паравоjника. Очевици коjи су пронашли лешеве кажу да су тела новинара била jезиво измасакрирана. Нико од државних органа Србиjе, односно тада Југославиjе, а и Хрватске ниjе се потрудио да испита околности под коjима су шабачки новинари настрадали. Српско и хрватско државно тужилаштво се понашаjу као да оваj случаj не постоjи.

Ниjе чак ни истрага споведена, а камоли да jе неко оптужен или осуђен за кривично дело убиства.

Настрадали новинари су били озбиљни породични људи, па jе тако петеро деце и остало без своjих очева: Огњен, Маjа, Вања, Јелена и Владимир, док су родитељи Деjана Милићевића остали без сина jединца. Зоран Амиџић jе био вредан и пожртвован радник, давао jе целог себе. Поставио jе темеље дописништва РТС-а у Шапцу. Био jе маjстор за репортаже, а наjвше jе ценио истину, гледаоци су му веровали сваку реч. Бавио се спортом и пратио jе шабачки рукометни клуб „Металопластика“ 1980-их година.

Његовоj породици су трагичну вест саопштили два полициjаца, коjи су само то рекли и отишли, нису ништа детаљисали. У уредништву шабачког РТС-а ова вест о смрти њихових колега jе примљена са неизмерном тугом. Сатима нико ниjе проговарао, а из канцелариjе се само чуо плач и нарицање за колегама.

Хрватска штампа jе оваj случаj искористила у антисрпску пропагандну, на наjгори могући начин. Хрватски паравоjници су српским новинарима запленили камеру и сва документа коjа су имали. Код Зорана Амиџића jе пронађен списак кадета рукометаша „Металопластике“, за коjе jе речено на хрватским медиjима да се ради о припадницима „неке четничке организациjе из Србиjе“.

У Шапцу се не памти већа сахрана него што jе сахрана четворице новинара коjи су погинули 9. октобра 1991. на Баниjи. На централном градском тргу, где су били мртвачки сандуци са њиховим телима, окупило се мноштво народа, коjи су у колонама кренули до Доњошорског гробља. Тако jе било тог октобра 1991. а онда jе све пало у заборав. Породица шабачких новинара нико се више ниjе сећао ни држава ни фирма у коjоj су били запослени, може се рећи да су их чак и избегавали. Зоран Бркић, колега покоjног Амиџића jе покренуо инициjативу за за доделу награде за наjбољу репортажу „Зоран Амиџић“, али то jе додљено само jедне године. Такође, било jе предложено да се у Шапцу додели jедна улица са именима покоjних новинара, али су политичке струjе из тадашњег времена, то спречиле.

Љиљана, супруга Боре Петровића, jедва jе одшколовала ћерку Вању, коjа jе уписала Факултет Политичких Наука у Београду, одсек новинарство. Иако jе и сама радила у шабачком дописништву РТС-а, као и њезин супруг коjи jе погинуо на ратишту где га jе иста та фирма послала, матична кућа jоj jе окренула леђа. Скоро сваки пут када се водила реорганизациjа предузећа у циљу смањења радника, увек jе била на списку за отпуст.

На подручиjу бивше СФРЈ током ратова 1991-1999 настрадало jе 75 новинара, али ово jе наjпознатиjи. Миодраг Попов чак наводи да су све
новинаре коjи су ишли на ратишта сматрали ратним хушкачима и зликовцима.

Извор: Злочини над Србима

Везане виjести:

Четрнаеста годишњица отмице српских новинара на КиМ