Миладин Суботић: Неговање сећања на Први светски рат

Посвећеност jе основ напретка коjа наше идеjе и жеље доводи на праг остваривог и могућег. Ниjедан циљ ниjе могуће постићи без истинског и дубоког урањања у посао односно проблем. То jе одлика успешних људи коjа доноси осећаj испуњења, задовољства и самореализациjе. Мера и награда за спремност да уложимо себе.

Посвећеност jе одлика коjа исцртава границе између просечних и оних изванредних коjи су заложили себе за опште добро..

Већ осам година узастопно, на нашем светогорском ходочашћу незаобилазна jе и посета Српском воjничком гробљу у Солуну. Исти домаћин. Увек љубазан и предусретљив. Гостољубив и разговоран. Топао, отворен, истински заинтересован за друге, за посетиоце. Са истом вољом и стрпљењем, сваком посетиоцу и поклонику, jедном човеку или великоj групи људи прича о овом знамењу, jедном од наjважниjих прекограничних српских историjских споменика.

Српско војно гробље у Солуну

Ђорђе Михаиловић. Легенда. Жива икона, нераздвојива од сећања и памћења везаних за Велики рат. Рођен је првога дана маја 1928. године, баш ту, у Зејтинлику, на гробљу. Осамдесетпет година на гробљу и живи. На том гробљу ће и занавек почивати. Каже да је добио сагласност нашег конзулата за тај избор. Зна и гробницу, поред деда Саве и оца Ђуре. Мушки потомци последње три генерације Михаиловића неће почивати у горњегрбаљском селу Пријеради, у месту порекла.

На глави шајкача, на лицу срдачност и широк осмех. Преко повијених леђа обучена је војничка униформа српске војске. Застаје испод мозаика Св. Архангела Михаила урађеног у складу са мозаичким оригиналом из манастира Манасија, и ту на прочелној страни капеле почиње свој час историје. Дирљиву причу из које проговарају стара времена отпочиње рецитовањем уклесаних стихова Војислава Илића (млађег). Надахнут као да први пут представља ову светињу износи низ података. Нештедимице их дели са својим слушаоцима. Наводи број од 7.565 бораца чије кости су неколико година прикупљане са више од 250 локација и овде похрањене. У групи која је обавила овај часни задатак био је и Ђорђев деда, Саво Михаиловић. Комплекс је подигнут на простору платоа Зејтинлик, на коме се ратне 1916. налазила Главна војна пољска болница српске војске, у чијем непосредном окружењу је било и гробље за преминуле војнике. Један од првих укопаних био је песник и драмски писац Милутин Бојић, аутор песме “Плава гробница” из збирке “Песме бола и поноса”. Умро је у 25-ој години живота. Благодарна Грчка бесплатно је уступила земљиште, а материјал за изградњу и рад ослободила и царина и пореза. Из Србије је достављен сав потребан материјал. Исклесани камен за градњу маузолеја и израду крстова допремљен је из мајдана Момин камен код места Џеп у Грделичкој клисури. Маузолеј је обложен гранитним плочама довеженим из Кадине луке (код Љига), а цемент је даривала фабрика из Беочина. Слику достојанства овог комплекса употпуњују високи и елеганти чемпреси који су као расад послати на поклон из светогорског манастира Хиландара.

Прелазимо на супротну страну. Слабом, али одлучном руком показује на мозаичку икону Светог Ђорђа, храброг ратника и победоносца. Смештена изнад улаза у капелу, рађена је по узору на фреску осликану у манастиру Високи Дечани. Испод фреске такође стихови Војислава Илића. Са скинутом капом и погледом пуним поштовања, повишеним химничним тоном рецитује стихове, обраћајући се и прецима и потомцима. Одмерено и са пуно наклоности прича о настанку гробља. Иницијатива од удружења ратника, наредба о оснивању и градњи маузолеја-костурнице са потписом Краља Александра, конкурс за избор пројекта из 1926. Основни пројекат Александра Васића, главни пројекат Николаја Краснова, а надзор архитекте Николе Христодула, једног од 1300 каплара. На Дан примирја, 11. новембра 1936. обављена је свечаност освећења маузолеја са капелом и костурницом. Гробље је обновљено 1969. и у таквом је стању и данас.

Очински однос према сваком крсту и сваком прикупљеном предмету и трудољубиви живот посвећен овом граду мртвих војника, чине га човеком који је у потпуности нашао себе. У потпуности и до краја предан мисији не препознавајући тешкоће као сметњу. У славу истине, правде, хуманости и човекољубља. И на корист и славу Србије. Његов систематичан и предан свакодневни рад лако је уочљив унаоколо. Својим животом и 53-годишњим стрпљивим радом за опште добро постао је образац подвижника и отелотворење врлина вредности и оданости. Човек са срећном судбином испуњеног бића и пуног живота који се одвијао на истом месту. Добровољни заточеник зарад светог циља и са животом без празног хода. Задовољан сваким проведеним даном у раду и трајању једне смислене људске мисије, делује као да се у животу одмарао. Као да живи у свету речи старе пословице “Ако у младости изабереш посао који волиш, целог живота нећеш радити ништа”. И године које носи одступају пред несебичном жртвом и љубављу за послом којим негује сећања на јунаке који се никад неће вратити кући.

На наше питање, хоће ли ускоро у Србију, одговара да не зна и да на гробљу треба сваки дан да се ради. Каже да се нада да ће ускоро да добије замену, да је енглеска парцела много мања, а имају три запослена, а на француском гробљу су четворица. Ипак, треба веровати да ће током ове године посетити Београд, да ће га Србија позвати на обележавање велике стогодишљице Церске, Колубарске или Битке на Дрини. Треба веровати да Србија, коју толико воли и за коју тако предано ради цео животни век, има једно одликовање за Ђорђа Михаиловића.

Централни део капеле садржи десетине предмета који осликавају четворогодишњи период славне српске историје. Доминира велики висећи свећњак изливен од испаљених чаура са Солунског фронта, тежак две стотине килограма. На зидовима су исписани називи ратних јединица српске војске, које су учествовале на овом фронту. Са гласом испуњеним поносом домаћин маузолеја наводи називе свих седам дивизија, наставља називима пукова. Течно и разговетно, са утиском да непогрешиво и истим редом изговори називе свих 22 пешадијска и 6 артиљеријских.

На зидовима капеле фотографије краљева Петра, Николе и Александра, четворице славних војвода, неких војника… Окачене су и бројне плакете, захвалнице, ратне заставе и грбови јединица из грађанског рата деведесетих. Ту су венци четири председника Србије, укључујући и оног што је био хашка “џокер карта” у игри коју смо двапут изгубили. Први пут, његовим изручењем баш на дан објаве срамотног улиматума. Брижна места имају и венци два патријарха СПЦ, Германа и Павла. На поду скуп стаклених посуда испуњених земљом из разних крајева бивше заједничке државе у којима толике векове живи српски народ.

На столу, поред чирака са запаљеном свећом, као у неком свечаном низу постављене су капе неколико генерала и других високих официра војске и полиције две српске државе. Привилегију централног места међу свим изложеним капама и свим другим сакраменталијама има шапка човека бриљантне војне каријере, генерала једне војске и команданта. Оног што смо га (из)дали као један од недовршеног низа услова зарад магловите будућности.

Са обе стране централног простора налазе се крипте са нумерисаним нишама за 5.580 положених посмртних остатака, углавном са истакнутим личним подацима, чином и формацијском припадношћу. Овде стичемо сазнања за део оне стварности коју тешко можемо наћи у уџбеницима историје, да су свој последњи смирај у нишама нашле кости осуђених и стрељаних припадника удружења Уједињење или смрт, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа (5.027), мајора Љубомира Вуловића (5.028) и Радета Малобабића (5.029). Иза сваке од пет и по хиљада преграда следе потресне слике дубоких личних трагедија исцртане у бојама крви на огромном платну Првог светског рата, чију стогодишњицу треба ускоро достојно да обележимо.

У освит велике стогодишњице неки имају потребу да направе нови размештај историје. Истовремено су отпочели процес маргинализације своје одговорности за избијање светског сукоба у који су увучене 33 тадашње државе-савезнице окупљене око Тројне aнтанте и Централне силе са три царства и једном краљевином. Носе терет сазнања да човечанство и надаље памти болесне хегемонистичке планове тадашње Немачке и њених савезника који су ускомешали људску крв широм света. Самим тим потајно желе да се умањи и одговорност за мобилизацију и стављање под оружје око 70 милона људи, и за страшне последице које осликава смрт преко 15 милиона и рањавање око 20 милона људи. Упорни у вољи да се део раскошне таписерије четворогодишњег зла премести у музеј светске невиности.

Злонамерна реконструкција историје Првог светског рата

Настоје и да се обезличи праведна улога малих народа, посебно српског. За те ватрене крсташе новонаметнутих “истина”, значајна и најпозитивније забележена улога Србије је непожељни елемент. Прави се лепљива подлога за ново велико неразумевање Србије. Предвиђају нам нова тешка времена и живот о који се ломе таласи недаћа. Нажалост, тумачења догађаја (историје) прилагођавају се односима моћи, а не снази чињеница и материјалне истине.

Посебна и неопозиво важна потреба огледа се у намери да се патриотски чин и слободарски исказ Гаврила Принципа прикаже свету са свим атрибутима терористичког акта. Узвишено херојско тражење смисла живота измешта се у неке друге околности и приказује као неразумни аутодеструктивни пут да се резимира сопствени живот и цивилизација гурне у регресију. Сада им није важна мултиетичност и мултиконфесионалност чланова удружења Млада Босна, које су сачињавали Срби, Муслимани и Хрвати. Сада је важно да се оно што за Србе има значај и значење опоруке и највишу вредност тестаментарне воље, понизи и претвори у разлог зла које је касније произведено. Младобосанцима је намењена категорија залуталих несрећника и статус групе која симболизује наплавину нецивилизованости на путу аустроугарског прогреса.

Србин Гаврило Принцип је отишао у легенду по неком узвишеном плану који данашњем разуму рестауратора историје није докучив. Овим новим “суђењем” које ће за унапред одређену пресуду имати и своју планирану материјализацију у форми новог споменика аустријском надвојводи Фердинанду врши се и рехабилитација окупације Босне од стране Аустроугарске. Такође и рехабилитација г. Калаја, управника туђе државе који је силујући реалност покушао да од три народа направи један. Већ у следећој фази настаће приче о престолонаследнику Францу који је са пуно разумевања и шакама препуних златних мрвица помагао једној слабашној словенској држави са већинским српским становништвом. Увек спреман да им покаже пут до корице хлеба. Иза иницијативе за подизање споменика стоји лажна дубина аналитичких увида стимулисаних интересима прикривеног милитантног духа одређених кругова у данашњој Немачкој и Аустрији. Свакако, подстакнуто обећањима подршке опстанку нефункционалне данашње творевине – БиХ. Одлучни у својој намери ови кругови раде на широј међународној подршци како би за намеравано придобили светски легитимитет. Чврсто намерени у истрајности да нова Европа и стара истина буду изаткане из њихове главе.

Са довољно разлога и довољно знакова који упозоравају да је историја увелико у служби политике остављена је широка могућност да се, када процене да је дошло време, поново осуди и Клаус фон Штауфенберг за онај неуспео атентат (20. јуна 1944.) на легално изабраног вођу државе Немачке. Ови преправљачи историје и/или њихови следбеници, вођени истом логиком, ако затреба (а требаће) утврдиће основ да се и Адолфу Хитлеру, човеку са грешком разума, подигне споменик. Разлог више наћи ће у посебној важности рођенданског поклона који је 20. априла 1941. уручен фиреру, а који чини оригинална спомен плоча Гаврилу Принципу, истргнута са једне фасаде у окупираном Сарајеву. Текст на плочи гласи “На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видовдан 15. (28.) јуна 1914.” Важност овог поклона и Хитлерова пажња на истом видљива је на сачуваној фотографији коју је сачинио његов службени фотограф Хајнрих Хофман.

Ови преправљачи историје и/или њихови следбеници, вођени истом логиком, ако затреба (а требаће) утврдиће основ да се и Адолфу Хитлеру, човеку са грешком разума, подигне споменик. Разлог више наћи ће у посебној важности рођенданског поклона који је 20. априла 1941. уручен фиреру, а који чини оригинална спомен плоча Гаврилу Принципу, истргнута са једне фасаде у окупираном Сарајеву. Текст на плочи гласи „На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видовдан 15. (28.) јуна 1914.“ Важност овог поклона и Хитлерова пажња на истом видљива је на сачуваној фотографији коју је сачинио његов службени фотограф Хајнрих Хофман. На слици: Адолф Хитлер пред заплењеном спомен плочом Гаврилу принципу коју му је 1941. године Вермахт поднео као рођендански поклон.

У причу је увучено и Сарајево. Градско руководство у Сарајеву, преко стогодишњице од почетка светског страдања, гради интересну симбиозу са земљом предводницом Централних сила. И за њих су догађаји од пре једног века непосложена слагалица коју садашња Немачка, ни мање упорна ни виљиво безопаснија, жели да сложи у име свих. Рачунају на свет који је вољан да заборави шта се дешавало у годинама пре Великог рата и у његовом четворогодишњем безумљу. Рачунају на свеопшту површност света замореног неким претходним отимачинама које су постале легалне. На свет који плута у мору анестетичне равнодушности према чињеницама и истинама које постају наноси историје и као такви елиминисани. Овај загрљај из рачуна, који пружа власт у Сарајеву, одобрава атак и силовање историје подржано разлозима нове логике и уз примену нових стандарда. Зна се и ко су планиране жртве. Само је остало питање редоследа: Република Српска па Србија или обрнутим редом.

Власти Сарајева (до грађанског рата града са тачно 30% Срба и 10,7% Југословена; попис 1991.), усвојиле су програм обележавања 100-годишњице од револверског пуцња младог Принципа. Програм “Сарајево 2014″ трајаће осам дана. У реализацији помажу Немачка, Аустрија, Француска и Велика Британија. Финансира се рад шеснаест одабраних режисера који снимају филм “Мостови Сарајева”, припрема се пригодна изложба савремене уметности, гостоваће чувена Бечка филхармонија, организује се бициклистичка трка у партнерству са светски најпознатијом Тур де Франс… Једна градска чајџиница у специјалну туристичку понуду увела је чај “Франц и Софи”, као сећање на Фердинанда и његову супругу Софију (Хотек). Све ће бити подређено покушају да се свету докаже континуитет српских злочина на овим просторима кроз историју. Не само да се није отворио обзор у коме би се, на ову стогодишњицу, измириле све супротности, већ се гранично близу мржње свету шаље порука да је Србију напокон сустигло копље заслужене судбине. Ствара се нови, незавариви раздор. Србија нема привилегију на истину. Све указује да ће припремљени програм попримити размере озбиљног понижења за Србију, трећу по укупном броју жртава, а нажалост прву по броју мртвих у односу на укупан број становника. Понижење за сваког убијеног Србина, за око 450.000 погинулих војника, и више од 650.000 уморених цивила. Понижење и за сваког рањеника, а било их је око 1.250.000.

Није ово од јуче. Почело је са чауром последњег метка Битке на Церу. Већ тада. Мотив, идеја и захтеви су исти. Време и политичке прилике, европска и светска (не)равнотежа, економска снага и активно партнерство са могућим а моћним савезницима условљавали су приступ реализацији и модел понашања. Данас, економски снажне, политички чврсте и стабилне некадашње предводнице Централних сила користе околност стогодишњице да остваре зацртану ревизију историјских догађаја. Подлога је деценијама припремана. Србија није реаговала или је то чинила недовољно одлучно. Одавно се у уџбенике историје неких европских земаља уселила “терористичка” рука Гаврила Принципа, а нешто касније иселиле његове изливене стопе из Сарајева. На другој (нашој) страни, школски концепт заједничке СФРЈ ради “мира у кући” није био вољан да популарише учешће Србије у рату 1914-1918. Расле су генерације са контролисаним информисањем и дозираним подацима о ратној улози Србије, величини њеног страдања и значају оног великог геста опроста путем стварања Југославије. Поражени су постали победници, они због којих су, са часним изузецима, четири године плакале и туговале српске мајке. У суседној Хрватској наглашава се четворогодишње мучеништво хрватске војске (добровољачких хрватских јединица). У новом издању књиге Иве Пилара “Свијетски рат и Хрвати” аутор тврди да су Срби као награду за жртве и сарадњу са Антантом тражили да добију Далмацију, Хрватску, Славонију и део БиХ. Мисија уједињења занемарила је потребу да се у Србији достојно обележе бар округле годишњице завршетка Великог рата.

Кад се непосредном подршком великих и утицајних држава распала идеја југословенства, која је сматрана и великосрпским апетитом, отворена је прилика да се отпочне са унижавањем Србије. Следиле су велике казне, санкције СБ УН, бомбе на Републику Српску, бомбардовање Србије, неаргументоване хашке оптужнице и циљане пресуде, подгреван излазак Црне Горе из заједнице, оглашавањем међународних институција правде за ненадлежне поводом тужбе Србије за нелегално и брутално бомбардовање, инструисана независност тзв. Републике Косово па оркестрирано признање, склопљен је црни мозаик и слика исте боје као платформа за будућа поступања према Србији, па и за редефинисање улоге Србије у Првом светском рату. Систематично и упорно подебљавана је црна боја. Лакомислени конзументи фризираних вести и монтираних емисија из ТВ студија строго контролисаних глобалних медија са лакоћом ће усвојити “кривицу” Србије за избијање светског рата. Тако ће се у потпуни заборав преселити истина да је 1919. године Комисија за утврђивање ратне кривице на Конференцији мира у Паризу доставила извештај са аргументованим закључком да је рат планиран и започет са предумишљајем од стране Аустроугарске и Немачке.

Нисмо препознали право и пуно значење оног руковања два председника, Митерана и Хелмута Кола на Вердену, баш тамо где је у незапамћеним десетомесечним борбама погинуло више од 700.000 људи. Баш као што је француски председник Саркози укинуо да се традиционална комеморативна свечаност убудуће организује код Тријумфалне капије у Паризу. Безмало ће деценија како је у Војном музеју у Паризу, из сталне поставке, уклоњен део изложбе о Солунском фронту. Допринос Србије се више не помиње. У монтираном документарном филму о Великом рату који се свакодневно понавља, Солунском фронту је посвећено само неколико секунди, тек толико да се саопшти како је генерал Франше Д Епере присилио Бугарску на капитулацију. Није случајно што се баш Француска понудила да буде прва међу једнакима у подршци и организацији сарајевског осмодневног окупљања. Довољно разлога за разумевање француског става и довољно “коцкица” да се поплоча нова стаза на путу разумевања европских стремљења.

Офанзива постмодерних историографа против вековне истине

Актуелне су и неке књиге са новим закључцима о посебној одговорности Србије. Као удица за будуће читаоце и све радозналце за период првог светског страдања (1914-1918). Професор савремене европске историје на Универзитету Кембриџ, г. Кристофер Кларк у обимној књизи са више од 700 страна са насловом “Месечари” и поднасловом “Како је Европа кренула у рат 1914.” пише да су “српске завереничке авети”, које су убиле свог краља и краљицу, “сањале Велику Србију у чијем остварењу лежи исходиште европских невоља”. Уважени професор није само Србе означио као узрочнике Великог рата, и Руси су за то заслужни штитећи “малу српску браћу”.

Канађанка Маргарет Мекмилан, професор-предавач на другом светски значајном британском универзитету, у Оксфорду, скоро је објавила књигу “Спречавање новог Великог рата: Лекције из 1914″. Појашњавајући написане наводе, ставове и тврдње, каже да су “сличне позиције Србије уочи Првог светског рата и данашњег Ирана по томе што делови власти спонзоришу терористичке активности. Гаврило Принцип је био терориста који се послужио насиљем за остваривањем својих циљева не размишљајући о последицама”, те да је “Србија подстицала револуционарне активности на територијама под аустроугарском влашћу”. (Гђа Мекмилан је пре објаве ове књиге добила позив из Београда за међународну конференцију о Првом светском рату, па ће свакако бити занимљиво видети да ли ће позив о(п)стати, хоће ли доћи и шта ће све рећи?)

Господин Франц Лотар Алтман, некадашњи директор балканског огранка Института за међународна и безбедоносна питања из Берлина, сматра “да политичари великих сила нису желели рат, али су у њега увучени сарајевским атентатом”, те “да је Русија прва мобилисала трупе, а не Немачка и Аустрија”. Каже да се слаже са Кларковим ставом “да се Аустроугарска и Немачка нису унапред припремале за рат”. Лажи развијене до савршенства.

Неговањем културе сећања против заборава и филасификовања историје

Не смемо пристати на разарање свести о стеченим вредностима. Имамо све доказе којима треба да се заустави отимачина и оног симболичког блага, капитала историјског памћења. Има оних који би хтели да живимо у потиштености и без жеље да се супротставимо сопственом отуђењу. Журе да до краја јуна унизе и упрљају доприносе Србије и српског народа у великој победи. Из кутије измишљотина ваде „аргументе“ о директној одговорности Србије за избијање Првог светског рата. Свим овим нас уверавају, а верујемо и неке наше тадашње савезнике, да су својој стварности најближи када лажу.

У актуелном окружењу Новог светског поретка у којем је све ненормално постало нормално и све оно недостојно постало уобичајено излегла се нагонска жеља нових утицајних креатора да све оно што је српско а славно, победничко и усправно виде како изгледа када је поклекло и оборено. Да нам наметну стање трајне кривице у којем, са осећањем стида, гледамо тешке слике једне празнине. Да новим “доказима” реафирмишу одговорност Србије за урушени светски мир. Свакако, и да дисциплинују наше сећање, уверење и знање.

Зато Србија мора да брине о себи, о свом наслеђу, о својим људима и њиховим судбинама. А има и о чему. Са поносом. Треба да негује сећање и на Момчила Грујића из Трбушнице, рођеног 1906. године, поднаредника Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије, најмлађег војника у Првом светском рату и најмлађег подофицира на свету. У августу 1914. аустроугарски војници из Хрватске домобранске 42. дивизије (позната и као „Вражја“) су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез. Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Франсоа Митеран доделио му је 1975. орден, а генерал Депардје је том приликом рекао: “Штета што нисте француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима.” А како му се одужила његова Србија!? До дана писања овог текста не само да није имао споменик, да му име не носи ни једна касарна, школа и/или улица, већ његовим именом није назван ни један сокак.

Са достојанством треба да знамо, и да се сећамо, Душана Ђоновића из Приморја у Краљевини Црној Гори. Шеснаестогодишњак, чиновник Железничке дирекције, четник у чети војводе Јована Бабунског, био је прва српска жртва у Великом рату. Уједно и прва жртва Првог светског рата, од дана његовог званичног почетка. Овај храбри добровољац погинуо је у видовданској ноћи, у првом аустроугарском нападу на Београд.

Заборав не сме да сустигне ни Алексу Радовановића из засеока Марићи код Медвеђе, који је 2004. закључао свој живот у 104. години. Његовом смрћу напустио нас је последњи солунски ратник. Учествовао је и у Другом светском рату, дао сина првоборца, а два рођена брата стрељали су Немци.

Сећање треба да одржи и животну причу артиљерца Радоја-Раке Љутовца из села Пољна код Трстеника , који је топом оборио непријатељски авион. Специјална јединица Војске Краљевине Србије бранила је Крагујевац са Метиног брда. Међу њима и редов Љутовац који је 30. септембра 1915. из свог топа оборио авион типа Ферман. Унапређен је у каплара. Према свим расположивим и доступним подацима ово је било прво обарање авиона из топа у свету. Датум обарања Фермана сматра се почетком српске ПВО.

Сурови ход заборава не сме да претекне наше колективно памћење на Драгутина Матића из Калетинца подно Суве планине. Српски војни извиђач са надимком “Око соколово” чија је слика, загледаног у даљину, повијених леђа и са ножем који вири са пушке о десном рамену, обишла свет и ушла у музејске поставке и уџбенике. Слика која је коментарисана у светској штампи, а у Јапану је једном психологу била повод студијској анализи о психофизичкој напрегнутости српског ратника да стигне до тајни непријатеља и победе над њим. Са истом снагом мора да остане сећање на Чедомира Поповића из Барзиловице (код Лазаревца). Оног огладнелог и исцрпљеног војника што су му капа, шињел и опанци били тешки колико и тело. Што му је фотографија са острва Видо, са лицем којим упечатљиво владају јагодичне кости, обишла свет те 1916. године. Оног што је са деветнаест година пешачио од Лазаревца до Валоне стопет узастопних дана. На потребу трајног сећања опомињу нас речи исписане уз слику која је преко новина објављена широм света “Овај војник је симбол патње и страдања српског народа.”

Наше колективно памћење мора да садржи и спомен на јунаштво Василија Скоковића из ужичког села Горјане за подвиг учињен на Врапчевом брду код Лазаревца, за време трајања Колубарске битке. Спреман да плати највишу цену свога уверења да ће неутралисати митраљеско гнездо које неколико дана односи животе сабораца. Добровољни поступак и успешно изведен задатак награђен је Карађорђевом звездом са мачевима, а до краја рата о грудима су му качене и три Обилићеве медаље за храброст и два француска одликовања.

Умотана у негу сећања мора да буде и несвакидашња храброст војника Будимира Давидовића из Горачића код Чачка, који је на Солунском фронту избоден бугарским бајонетом 17 пута. Опкољен, са 17 крвавих рана, и без изгледа за спас пуцао је на непријатеља. У покушају да им врати бачену бомбу остао је без десне руке. Иако запетљан у бодљикаву жицу последњом снагом, потегнувши детонатор зубима, левом руком баца последњу бомбу која је испунила очекивања, али и губи свест. На лечењу га посећује француски генерал Мари-Луис Гијома, који са својих груди скида Орден француске легије части и ставља на његове рањене груди, уз речи „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се овакви јунаци.“

Пуцањ у окупатора не може бити злочин

Достојно памћења требало би да буде и први српски метак на аустроугарску војску. Пуцањ од 24. јула 1914. године, четири дана пре истека понижавајућег, срамног и неспроводивог ултиматума и званичног почетка рата. Ултиматума чијим су спровођењем, поред безмерног зла нанетог Србији, у смрт повели око милион и по житеља АУ монархије, од којих је само у три битке у Србији смртно страдало 315.500 (на Церу 23.000; на Дрини 18.500; на Колубари 274.000). У истини ових бројева легу се и суштине једног дела потреба за ревизијом историје.

Јулски пуцањ у ултимативном периоду био је хитац у охолу, агресивну и окупаторску политику Аустроугарске. Одважни чин којим је гађан аустроугарски командант касарне у Братунцу (који је касније и преминуо). Био је то израз расположења целокупног српског народа према неправдама које је чинила двојна монархија, почев од Царинског рата 1906, преко анексије БиХ 1908. године (у којој је према попису из 1910. већинско становништво било српско православно; 825.418 или 43,5%), па до Калајеве политичке настраности и срамног бечког ултиматума намерно обзнањеног на Видовдан 1914. (Бењамин Калај, изасланик бечког двора у својству гувернера БиХ, забрањује изражавање националног идентитета у насилном, кратковидом и неумном покушају стварања бошњаштва од три народа. Одлучан у сулудој аустроугарској намери да не дозволи другима да имају себе. Тако долази у аутоконтрадикцију и забрањује сопствену књигу “Geschichte der Serben”/”Историја Срба”, писану само четири године пре гувернатуре, у којој Босну и Босанце сматра Србима!). Овај пуцањ преко реке Дрине извео је Степан Вуковић из села Комирић код Осечине, каплар Петог пешадијског пука “Краљ Милан” Дринске дивизије.

Увелико закаснелом, али ипак достојном сахраном земних остатака велике српске и светске хероине Милунке Савић, обављеној у Алеји великана 10. новембра 2013. (40 година након смрти!) повратили смо мали део сопственог достојанства. Већи део, нажалост, тешко да ћемо икада моћи. Дубока неправда нанета још за живота према најодликованијој жени-борцу Великог рата и са највећим бројем медаља и ордења у историји ратовања остаје као највећа опомена савести овог народа. У страшном ходу заборава чамила је истина о девет рана једне девојке, о дванаест одликовања једне хероине, о три ратна учешћа у пуном трајању, о тридесеторо одшколоване туђе деце, о тешком животу у својству чистачице… Власница судбине која је исписала редове туге у причи без завршетка.

У споразуму са немаром избледела је чињеница да је тадашњи вицеадмирал Емил Пол Гепрат приликом обиласка француске војне болнице у Бизерти посетио тешко рањену Милунку и рекао “Оздрави, сине, Француска те моли!” У истом том немару који трајно призива на стид, изостало је јавно сећање на учињени изузетак од строгих правила кодекса француских војних почасти. Српкињи Милунки Савић су приликом посете Француској одате највише могуће почасти. У њену част су били постројени пукови француске армије који следе традицију оних легендарних који су учествовали у славним биткама на Марни, на Соми и код Вердена. Само њој у част, по први пут од завршетка Великог рата изнете су за ту почасну прилику оригиналне пуковске заставе. Француске ратне светиње нулте категорије вредности. Треба да знамо да то није било све: Наређено је да се те исте платнене светиње француских оружаних снага и иконе слободе спусте на пола копља! Као посебна од свих почасти. Само тада пред Српкињом Милунком и никада никоме више! Пред женом коју су за екстремне заслуге у седмогодишњој бриљантној војничкој и ратној каријери одликовале Француска, Русија, Енглеска и Србија.

Песак заборава не сме да прекрије сећање на Војина Поповића (четничког војводу Вука), пешадијског потпуковника који се прославио у биткама на Церу, Дрини и Колубари, а имао је само једну команду “За мном, браћо!”. У сећању треба да остане и говор мајора Гавриловића браниоцима Београда, и храброст бораца његовог пука, ратна епопеја 1300 каплара, и сведоци великих подвига, наши осведочени пријатељи др Арчибалд Рајс, Катарина Мери Харлеј (сестра генерала Френча и супруга лорда Харлеја) и Флора Сандерс, добровољка са чином капетана Српске војске.

За добро ове земље требало би да памтимо, а друге да присећамо да је на Градском гробљу у Чачку 1934. подигнут споменик ратницима четири вере са знамењем сваке на једној страни (крст, криж, јеврејска звезда и полумесец). Испод њега у костурници почивају српски ратници, али заједно са својим непријатељима који су страдали у овом крају у току непрестаних седмогодишњих ратова 1912-1918. Културом сећања треба да буде обухваћена и чињеница да је у београдској шуми Кошутњак, по наредби команданта немачке војске фелдмаршала Аугуста фон Макензена подигнут 1915. године јединствен споменик у свету. Посебан израз поштовања храбром непријатељу. Срби су једини народ на свету коме је непријатељ подигао споменик. Једноставан текст са снажном поруком “Hier ruhen Serbische helden” (“Овде почивају српски јунаци”).

Срби су једини народ на кугли земаљској који је другом народу подигао споменик. Споменик захвалности Француској, подигнут 11. новембра 1930. на Калемегдану. Срби су и једини светски народ коме је један странац поклонио срце. Др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски Немац, почива на београдском Топчидерском гробљу, а срце му је по његовој жељи пренето у костурницу на Кајмакчалану да буде заједно са српским војницима, ослободиоцима Солунског фронта. На Српском војничком гробљу у Тијеу (код Париза) међу 756 крстова на гробовима српских војника видно се истиче један споменик обележен полумесецом. Срби су ту сахранили Есад-пашу Топтанија, једног од водећих албанских политичара XX века и команданта османске војске приликом опсаде Скадра. Као великог и искреног пријатеља Срба убили су га 1920. године у Паризу албански екстремисти.

Не сме да се заборави да најтоплије речи исписане на једном одликовању од свих до сада искованих у овом свету гласе “За верност отаџбини. Својим ратним друговима. Александар”. Један суверен (Србин) исписује само име. Титула му ништа не значи, јер су у невољи били једнаки. Другови. Морамо да знамо да битка на Церу, познатија у уџбеницима војне историје, стратегије и тактике као Церска битка, по начину вођења представља ремек дело ратне вештине. И данас се као обавезно градиво проучава на неким од најпознатијих светских војних школа (Вест Поинт, Сен Сир…). Церска битка је прва победа савезника у Првом светском рату и почетак краја двојне монархије. Величанствена победа мудрости, одважности и храбрости српске војске и Србије.

Немирна садашњост износи пред нас ново искушење. Опет нас прилике уверавају да је једино несигурност поуздана. Сведоци смо хроничног белосветског одсуства било какве етичке и моралне вертикале. Лаж је коначна дијагноза и у оболелој историји која се клонирањем фалсификата контролисано производи у леглу нељудских умова. Зато бруталност и бесмисленост злочина надвисују истину, и допринос једне државе и њеног народа своде на заборав, а њихове немерљиве жртве на ниво статистичког податка.

Да ли ће наша дугогодишња колективна импотенција да уредимо друштвени систем и учинимо живот бољим онемогућити и одбрану вредности стечених у Великом рату, по којима смо препознатљиви!? Ваљало би да се решимо старих заблуда које су нас толико пута уводиле у исцрпљујућа чекања на правичну освету историје. Нужно је да сачувамо препознатљивости и вредности које смо тако скупо платили, а у заборав отпремимо вишедеценијско болесно стање у којем нисмо били способни да правимо изборе који воде у извесну будућност.

Сведочимо да је све више равнодушности према сваковрсном насиљу и све мање саосећања за жртве, у овом онечовеченом свету који (вероватно) одлази до ђавола. Императивно би требало да животу и овом веку одговоримо тако да опстанемо, а то безпоговорно захтева препознавање главне европске духовне и политичке струје, стварање и када (нам) је најтеже и трајна брига за своје наслеђе.

Пише: Миладин Суботић

Извор: Фонд Слободан Јовановић

Везане виjести:

Миладин Суботић: Траjање некажњене срамоте