Да ли прослава, обележавање, или обнова ратне атмосфере Сарајевског атентата и Првог светског рата 1914 – 1918?(2 дио)

С обзиром на околности са коjима jе почео оваj есеj, неопходно jе да се у поjединостима размотре оне три завере, у коjима jе историjска наука решавала питање одговорности за светски рат и одговорности за убиство престолонаследника Франца Фердинанда у Сараjеву 1914.

Научна истраживања су у свакоj од те три завере открила нешто ново коjе раниjе ниjе било познато, па jе лакше да истраживачи упласте оно што jе покошено. Само по себи се разуме да таj задатак задуго неће бити завршен, jер jе ова наука о рату и атентату 1914. толико оптерећена предрасудама, стариjим него што су догађаjи 1914. Оне се наjспориjе растачу и ишчезаваjу, ако jе уопште данас разумно очекивати да ће предрасуде о одговорности Србиjе за избиjање рата 1914. икада нестати. Оне су толико дубоке и толико опште да се само оне узимаjу као истина. У откривању историjе постоjи и америчка туристичка шала, коjа у свим околностима има нешто заjедничко. Шала jе да jе водич кроз попришта у Грађанском рату 1861 – 1865, на сваком месту наглашавао како су jужњаци натерали Јенкиjе на бежање. Кад му jе неко рекао да су ипак северњаци у том рату победили, он jе одговорио да – све док jе он водич на тим местима – то никада неће важити. У свакоj од три завере, на коjе jе Пjер Ренувен 1928. поделио целу науку о избиjању рата 1914, до сада jе откривено понешто ново, па их због тога овде треба поновити.

Полициjска завера

Она се састоjи од одређених оптужби коjе су се поjавиле одмах након пуцања у Сараjеву. Окривљен jе генерал Поћорек, шеф Земаљске владе у Сараjеву, у исто време и заповедник касниjег фронта против Србиjе и заменик шефа генералштаба, да jе он крив за убиjање престолонаследника. Било jе уочљиво да jе броj полицаjаца и воjника у Сараjеву 1914, био далеко мањи него у време дворске посете Босни и Херцеговини 1910, коjу jе водио сам цар. У тоj посети jе наjпре био одређен као њен вођа престолонаследник Франц Фердинанд, али због претњи из Мађарске да ће бити убиjен, од тога се одустало.

Протокол заштите 1910. jе био исти кад jе наjпре планирано да се односи на заштиту престолонаследника, као и након одустаjања од тога кад jе сам цар одређен да то обави. Кад 1910. цар са своjом свитом пролази кроз Мостар (касниjе кроз Сараjево) на сваких десетак метара jе био воjник, са пушком и баjонетом наготовс, окренут леђима царскоj поворци. Сем тога, било jе мање заустављања и узгредних посета, него у време атентата 1914, када jе поред учешћа на воjним маневрима, главни део престолонаследникове посете требало обавити у самом граду Сараjеву и градскоj већници на краjу те путање.

У Сараjеву 1914, генерал Поћорек, организатор те посете, jе више полагао на политичку страну збивања. Србиjи jе требало дати упозорење да су маневри, могућа претходница рата против ње. Генералштаб и цело воjно вођство су живели у уверењу да jе рат против Србиjе jедини лек да се монархиjа спаси. То каже у више наврата и сам шеф генералштаба Конрад Хецендорф, као и генерал Поћорек. Први jе упозоравао да се са Србиjом требало обрачунати jош 1908, у време Анексиjе, jер jе тада Србиjа могла мобилисати воjску од 200.000 воjника, али ефективне снаге за вођење рата нису биле више од 20.000. Британски воjни аташе из Беча, jе известио да се маневри 1914. одржаваjу под пуном ратном спремом и да представљаjу упозорење Србиjи, да до рата заиста може доћи. Аташе jе у другом извештаjу описао да бечка штампа, води политичку кампању против Русиjе за узаврелу ситуациjу на Балкану после победе Србиjе над турском воjском 1912. То jе подлога касниjоj оптужби, после атентата, да jе за њега крива Србиjа и Русиjа коjа jе стаjала иза ње.

Поћореку jе замерано и то што ниjе дозволио понуђену заштиту престолонаследнику од стране католичких и муслиманских становника града. Хтели су да на одређеним местима тротоара поставе заштитни зид. Наjгора оптужба jе лакомисленост у одбиjању упозорења да до атентата може доћи. Један jе члан владе у Бечу Поћорека назвао болесником од прогресивне парализе. Она jе карактеристична за људе у поодмаклоj фази напретка венеричне болести. Пореклом Словенац, или боље рећи, због порекла, наглашениjи етнички Немац него други. Хваљен због „натприродне радне енергиjе“, вредноће и преданости послу.

Ниjе Поћорек био jедини на кога се односи већина оптужби у овоj групи завера. Сам избор српског националног празника, Видовдана и пролажење престолонаследникове поворке око подне кроз средиште града били су свима упадљиви као демонстрациjа моћи. С jедне стране да се докаже да jе српски значаj у Босни и Херцеговини далеко мањи него се мисли и оданост већине становништва режиму знатно виша. Ипак, то jе у подређеном значаjу пред чињеницом да се престолонаследниково парадирање требало да тумачи као демонстрациjа силе и претњи српском противнику. У кругу ове литературе о завери, треба рачунати и на чињеницу да jе председник мађарске владе оптуживан да jе он крив за успех атентата, а о томе писане и књиге. Гроф Тиса се ниjе слагао, на седници владе кад се одлучивало о ултиматуму Србиjи, под неприхватљивим околностима. Као кривњу за атентат jе навођено да ниjе одобрио већа средства за заштиту.

За ову „Полициjску заверу“ су наjзначаjниjи документи коjи су откривени после обjављивања књиге Пjера Ренувена 1928. Ради се о упозорењу хабзбуршке обавештаjне службе 20. октобра 1913. да су сазнали, из неких разговора на босанскоj железници, да се Гаврило Принцип спрема за убиjање престолонаследника. Оваj докуменат потврђуjе да су главни кривци за Сараjевски атентат полициjа и безбедносне снаге под управом генерала Поћорека у Сараjеву.

Докуменат jе у сараjевском Државном архиву открио Воjислав Богићевић, са уверењем да jе нашао кључни доказ за историjу Сараjевског атентата. Нажалост, умро jе пре него jе то увео у светску науку, па се тако десило да сам га jа први обjавио у „Стварање Југославиjе 1790 – 1918“, (Београд 1989, II том, страна 689). Воjислава Богићевића треба сматрати главним историчарем у свету за историjу атентата 1914. И сам jе био младобосанац, ухапшен од полициjе 1914. и испитиван, али због споредног значаjа пуштен. Проверавао jе сваку поjединост коjа би имала неког значаjа за ову тему. Направио чак и интервjу са професионалним џелатом коjи jе вешао осуђене. Пореклом Бечлиjа, као џелат по занимању, своj jе задатак обављао у званично прописаном оделу, фрак, пругасте панталоне, лаковане ципеле и цилиндар. Као конопац користио искључиво сирову свилу, jер се ниjе кидала под тежином осуђеника. Интервjуисао и девоjку, коjа се непосредно пред атентат упознала са Гаврилом Принципом. Једног jутра се чешљала на отвореном прозору приземног стана. Кад jоj jе испао чешаљ, са друге стране баште Гаврило jе искочио кроз прозор и додао jоj га. Као и сваки интервjу и оваj jе преписан учитко и дат на потпис интервjуисаном, да jе све тачно забележено. Сусрет са девоjком, изгледа ниjе отишао далеко од почетка, али су се видели вечер пред атентат. Принцип носио пелерину, за коjу кажу да jе било лако препознатљиво обележjе радикалних младобосанаца. Краj jуна (27. jуна) ниjе увек у Сараjеву био толико хладан да би се пригрнула пелерина. Девоjка мислила да jе он стискао отвор да она не види како носи неопрану кошуљу.

И у свим другим поjединостима радови Воjислава Богићевића се мораjу сматрати класичном научном литературом за историjу „Младе Босне“ и убиство престолонаследника 1914. Настоjећи да из дана у дан реконструише понашање атентатора и самог Гаврила Принципа, он jе саопштио jедно од своjих главних открића да jе одлуку о пуцању Принцип донео сам, о томе обавестио Данила Илића и пуковника Аписа. Већина младобосанаца, у ужем кругу атентатора, то исто тврди. Многи нису ни знали за рад таjне организациjе „Црна рука“, а врло ретки сусрели пуковника Аписа. Улога тих српских официра у атентату jе пренаглашена и била далеко мања од учинка самих младобосанаца и атентатора.

Не сме се порицати да jе официрска завера заиста постоjала, као ни улога значаjне организациjе „Народна одбрана“ у целоj тоj историjи. Оно што српска дипломатска грађа показуjе jе чињеница да „Народна одбрана“ ниjе у целини била тако радикално српско националистичко jезгро каквом jе приказуjе део литературе. Вођа матичне организациjе, историчар Стоjан Новаковић jе, у нацртима задатка организациjе коjу jе водио, на прво место стављао рад на „силама бестелесним“, рад на култури и духовном унапређењу српског народа. Организациjа jе стварана по угледу на сличне организациjе у тадањоj румуњскоj и италиjанскоj историjи. Стоjан Новаковић jе хабзбуршком посланику у Београду рекао да би и Србиjа могла ступити у Хабзбуршку монархиjу.

У српскоj дипломатскоj грађи су значаjни документи о групи људи у Шапцу коjи су створили своjу „Народну одбрану“ и покушавали да буду у вези са централом у Београду. Шабачка организациjа jе обавестила да ће радити на помагању националне револуциjе у Хабзбуршкоj монархиjи, давати помоћ приjатељима на босанскоj страни, помагати им да лакше прелазе границу и добиваjу потребнo oружjе.

Ово откриће документа Воjислава Богићевића, као и његово убеђење да jе открио позадину одговорности за Сараjевски атентат, треба сматрати тачним. Остало jе питање зашто полициjа ниjе пратила Гаврила Принципа у дане пред атентат, кад jе о томе имала упозорење jош од 20. октобра 1913. Главни докуменат се налази у бечком Ратном архиву. Кад сам тамо истраживао таj проблем, мени ниjе дозвољено да видим докуменат од 20. октобра 1913, под оправдањем (Петер Броуцек) да он нема таj значаj коjи би се могао тумачити. Остаjе чињеница да докуменат постоjи, да потврђуjе научно становиште у литератури да jе траљавост сараjевске полициjе и генерала Поћорека у целоj причи кључна. Ја не знам да ли jе таj докуменат из бечког Ратног архива обjављен, после моjе посете пре око 25 година. Ако jесте, онда не треба лупати главу ко jе одговоран за атентат. Ако ниjе, онда у овоj суморноj атмосфери данас, у коjоj се не зна да ли неко слави, неко обележава стогодишњицу Сараjевског атентата, или учествуjе у његовом обнављању, треба закључити да свако другачиjе тумачење и приче о одговорности српске владе за атентат jесу свесно чињени фалсификат. Свесно скривање документа би било горе од фалсификата и спада у кривична дела.

Мађарска завера

„Мађарска завера“ се односи на чињеницу да су постоjали неспоразуми унутар Двоjне монархиjе, не само између разних народа и покраjина, него на првом месту између концепциjа о даљем проширењу монархиjе на исток према Солуну, него и покрета у самоj Мађарскоj, за jачање њене улоге. Мађарску политику треба пратити до идеjа о осамостаљењу. На првом месту jе основа том новом мађарском самопоуздању демографски раст њиховог становништва. Око 1910. они су први пут у историjи постигли да на териториjу замишљене велике Угарске, од Риjеке до ондашње молдавске границе, мађарско становништво прелази 50% укупног народа. У време револуциjе 1848. имали су само трећину. То не значи да су и у поjединим покраjинама добили такву већину, али су апетити да се национална граница обележава тврђавом Гардош у Земуну, као и свуда около граница средњовековне Угарске, у XX веку почели да опасно расту. У заjедничкоj влади Аустриjанци и Мађари се не понашаjу увек на исти начин. Постоjи одређени степен разумевања између мађарског држања и хрватских представника у време Риjечке и Задарске резолуциjе 1905. и 1906. Постоjи неслагање око питања коjем делу монархиjе припадаjу Босна и Херцеговина, jер су делови у средњем веку бивали у оквиру мађарске краљевине. Хрвате 1905. охрабруjу поjедине партиjе, таjно.

Наjвише неспоразума долази од питања могућности узаjамне сарадње мађарске и jужнословенске стране, без увида у те послове владе у Бечу. Мађарска jе изгледала као да ће почети да гори због унутрашњих атентата на државне и jавне достоjанственике. Католички листови позиваjу да се омладина не угледа на мађарску омладину због олаког хватања оружjа за индивидуално убиjање. Другим речима, атмосфера поверења у атентате jе значаjниjа на мађарскоj, него jужнословенскоj страни, али се два биљна организма хране на невидљив начин заjедничким подводним соковима.

При таквом стању ствари постоjи сарадња између мађарских и српских масонских организациjа. У Београд jе дошао француски масон, као учитељ мачевања и француског jезика. Атентаторима из „Младе Босне“ jе он прибавио револвер из белгиjске фабрике, коjим jе убиjен у Сараjеву хабзбуршки престолонаследник. Сарадња са масонским средиштем у Паризу нуди више странпутица, него исправних решења. Те таjне организациjе не откриваjу своj рад на површини, па су историчари склони да га прецењуjу. У српскоj дипломатскоj грађи постоjи докуменат, неког лица изван Министарства иностраних дела, да су у време Анексиjе 1908. представници мађарских масона таjно долазили у Београд и споразумевали се о заjедничком наступу у односу на политику владе у Бечу. Да jе српско министарство обавештено о томе од неког спољног лица, само сведочи да министарство нема своjе масоне. Ова блиска сарадња ниjе jасна за време од 1909. до 1914. Каже се да jе ова сарадња престала у међувремену, а у сваком случаjу нема документа да су пред атентат српски и мађарски масони имали неки сусрет, коjи би водио до атентата у Сараjеву. Тако ова мађарска теориjа оjачава закључивање неких историчара да jе, преко ових веза, српска влада крива за атентат, а иза српске владе и француска, са своjим концима до масонског средишта. Ово jе време кад у српскоj омладини доминира љубав према Францускоj. Према Русиjи jе она константна, али jе на првом месту Скерлићев савет да jе Русиjа аутократска, Немачка капларска, Аустро-Угарска клерикална и Британиjа плутократска. Остаjе само Француска као узор демократске државе коjи треба следити. Таj „Закон живота“, како га jе Скерлић назвао, се осећа свуда у свим jавним и таjним порама српског друштва. А ту почиње и црта иза коjе стоjе историчари да су преко српске, руске владе за избиjање рата 1914. криве све силе Антанте.

Силе Антанте, наравно не воде масони, без обзира колико се неко на то позивао, него интереси сваке чланице (Француска, Русиjа, Велика Британиjа) да се мораjу уjедињавати против све веће моћи Немачке. Од посете Истанбулу 1910. лорда Кичинера, слабе страхови Британиjе од руског утицаjа на Јужне Словене и њених тежњи да ослободи престоницу православља на Босфору. Уjедињене флоте Немачке, Аустро-Угарске и Турске ће господарити Средоземљем. Оптужбе да су силе Антанте одговорне за избиjање рата, да су иза Анексиjе Босне и Херцеговине 1908. и пристанка турске владе да покраjину прода за хабзбуршке златнике, имале су за последицу да jе турска влада упозорила вође босанских муслимана да ће се сваки од њих сматрати издаjником, ако буде сарађивао са Србима. До тада су муслимански вођи створили савез (од 1901. споразумима у Кисељаку и Славонском Броду) да им jе заjеднички циљ да се одржи народни референдум у Босни и Херцеговини и захвали Аустро-Угарскоj на ономе што jе радила по мандату Берлинског конгреса 1878. Тада jе дат мандат Аустро-Угарскоj да привремено реши револуциjу у Босни и Херцеговини и пацификуjе териториj. Тражено jе да Аустро-Угарска реши аграрно питање и тако умири српску националну побуну у Босни и Херцеговини (1875 – 1878). На Видовдан, 28. jуна 1876, jе проглашено уjедињење Босне са Србиjом, Херцеговине са Црном Гором, а две српске кнежевине су се у Венециjи споразумеле да створе федеративну српску државу, са две династиjе на две стране.

Никола Пашић jе 1907. саветовао да Срби и муслимани траже да се сазове нови европски конгрес, коjи би ревидирао одлуке Берлинског конгреса 1878. На првом месту окупациjа хабзбуршка ниjе била привремена него стална, а аграрно питање ниjе било решено, него остављено да српски кметови и даље мораjу оприспити кад се обраћаjу бегу и аги. У споразумима 1901. (и 1902.) муслиманска страна jе захтевала да се признаjу као део српског етницитета, да се ћирилица усвоjи и буде званично писмо, као и српски jезик. Наjглавниjе jе да се захтевало да се католички досељеници, насељавани у Босни, са намером од 1878. да се промени етничка и верска структура покраjина, мораjу протерати назад, одакле су дошли.

Одлуке турског султана и његове владе 1909. да ће се сматрати издаjником ко буде и даље заступао ове идеjе поделиле су муслимански блок. Они су били задовољни што су се Срби и даље с њима слагали да ће у слободноj Босни и Херцеговини султан остати на челу државе. Од 1909. се муслиманска омладина прикључуjе Србима. На кључним местима, као редакциjе ђачких листова српског усмерења, муслимански млади интелектуалци. Један наjрадикалниjи део, до и у атентату 1914, носе муслиманска имена. Од када jе Лаjош Талоци иза 1912. писао да се на Балкану jавља нова, муслиманска нациjа, и ови муслимански омладинци се заклињу да треба остати веран српскоj државноj и националноj идеjи и борити се против ове понуђене муслиманске нациjе.

У оквир ове „Мађарске завере“ спадаjу и официрске завере да се ствара револуционарна организациjа. Историjа српских официрских организациjа почиње од када jе створена прва грчка, краjем XIX века, па за њом турска официрска организациjа. Историчари су имали на располагању мало грађе за реконструкциjу српске официрске организациjе. Више jе извора за поjачавање рада иза 1907, а посебно 1912. када се огласила „Црна рука“. У овоj области научних истраживања jе историjска наука дошла до нових извора и сазнања, коjа не потврђуjу тезу о одговорности српске и руске владе за атентат у Сараjеву. Део историjске науке, а аустриjска у целини, заговараjу тезу да су српска и руска влада одговорне за избиjање рата 1914. Та се оптужба пренела из кампање коjу су бечке новине – по извештаjу британског посланика из Беча – пре избиjања рата и атентата водиле против Русиjе. У рускоj науци jе историчар Н. П. Полетика („Сараjевско убиство“, Лењинград, 1930.), оптуживао и српску и руску владу за атентат. Пре њега jе водећи руски историчар тога времена М. Н. Покровски, на немачком jезику (Берлин, 1925.), обjавио да руски историjски извори упућуjу на закључак да jе само пуковник Апис, у име српских завереничких официра, давао такав савет. Државни секретар Немачке Јагов jе изjавио британском посланику у Берлину, пар дана пре почетка рата, да jе Аустро-Угарска решена да обjави рат Србиjи и да jоj то не треба онемогућити. Изричито каже да српска влада ниjе умешана у атентат, али сноси делимичну одговорност, jер ниjе зауздала српску радикалну штампу.

Класична дела руске науке, рађена на изворима не потврђуjу ову тезу. У новиjе време (1999.) jе Ј. Вишњаков, у новопокренутом воjноисториjском часопису, обjавио нова документа о везама царске владе са српском официрском завером „Уjедињење или смрт“. У првом извештаjу jе воjни аташе В. А. Артамонов известио да jе за формирање „Црне руке“ наjпре сазнао из новина. Циљ официра jе био да формираjу партиjу. Таjну организациjу jе створио пуковник Драгутин Димитриjевић Апис са намером да се супротставља српскоj владаjућоj „Радикалскоj партиjи“. Кад jе представник те организациjе дошао руском воjном аташеу, тражећи руску званичну подршку, био jе одмах одбиjен. Значаjан jе извештаj Артамонова од 17. jануара 1912, где има више поjединости о српскоj официрскоj завери и њеним циљевима. Ту се каже да су у прво време тоj организациjи давали подршку принц регент, митрополит српске цркве и неки чланови владе, али одмах одустали, када су чули да организациjа не сарађуjе са Русиjом. Завереници су намеравали да покрену и политичку странку.

Од овог питања веза српских и руских представника влада са српском официрском завером jе значаjниjе питање утицаjа Русиjе на социjални развоj у Босни и Херцеговини. Револуциjа у Русиjи 1905. jе подстицаjно деловала на поjаве идеjа да од речи треба прећи на дела. Лист главне српске странке у Сараjеву jе писао како у омладини влада атмосфера да са речи треба прећи на сабљу. Књижевник и члан парламента Петар Кочић прави нацрте револуционарне организациjе 1905, 1906. Нема трага у изворноj грађи да jе и он отишао даље од речи и прелазио на дела. „Генерални штраjк“ 1906. радника Босне и Херцеговине jе и сам назив добио из руског искуства револуциjе 1905. У jулу 1910. се организуjе „Аграрни штраjк“ сељака северне Босне. Звали су те демонстрациjе, коjе нису пролиле крв, „Сухом буном“. Хиљаде сељака су дугачким колонама ишле од села до села, („У слогу, Амин“), позиваjући на слогу. Имали су сеоска већа, ако би полициjски извештаj о „Dorfmedzlissen“ требало тако превести. Закључак jе наметљив, да се Сараjевски атентат на Видовдан 28. jуна 1914, одиграо у револуционарноj атмосфери, коjа jе била у порасту. Наjвише jе кључало аграрно питање и насилно мењање етничке структуре становништва Босне и Херцеговине. Долазило време да се мора заборавити на реч оприспити. То jе главни фактор атентата.

Политички злочин

Пjер Ренувен jе ово узимао као jедну од три завере у коjима jе светска наука тражила

коренове одговорности за атентат на хабзбуршког престолонаследника и избиjање рата 1914. Политички злочин jе лично подношење сопственог живота за ослобођење свога народа. Политички злочин ниjе обични злочин. Атентатор jе извршио дело као жртва тираноубиства коjи стоjи на путу. Политички злочин се индивидуално кажњава, али у свим националним покретима се атентатор сматра националним хероjем и као такав слави. Кад сам давних дана први пут био у Милану, стаjао сам на средини jедне авениjе коjа jе пресецала град. Веровао сам да лепше у европским градовима нема, (ако jе допуштено да говорим и о стварима коjе не знам). Кад бих гледао на jедну страну, не бих угледао почетак, као и кад бих окренуо главу на супротну страну, где нисам назирао завршетак. Носила jе име jедног атентатора на Наполеона III 1858, (Фелиће Орсини, гиљотиниран), jер jе окончао рат за ослобођење Ломбардиjе и стварање Краљевине Италиjе. Таквих улица у Трсту има две, а вероватно и више по разним европским великим градовима. Другим речима, светска наука jе дала мандат националним и ослободилачким покретима да своjе jунаке славе као хероjе пале у подухвату тираноубиства. Од пепела данашњих дебата о Сараjевском атентату и одговорности за његове последице у рату, остаће само ово што спада у заверу „Политички злочин“ Пjера Ренувена 1928.

Погрешно jе „Младу Босну“ називати организациjом. То jе био самоникли покрет, а не организациjа, за уjедињење српског народа и стварање осовине за подизање jугословенске државне заjеднице. Као и у сваком другом покрету, упутниjе jе упитати ко ниjе спадао у њега, него ко jе спадао. Радило се о омладини гимназиjског узраста. Босна и Херцеговина нема универзитета, али има велике гимназиjе, коjе као кариjатиде носе тада постоjећу, и ону коjа долази, културу. У тоj омладини влада атмосфера да се треба оканити речи и само речи, па прихватити сабљу. Постоjи велика литература о „Младоj Босни“. Име jе настало 1907, по угледу на четири године стариjу „Младу Хрватску“, поред ње и „Младу Далмациjу“. Поред омладинаца православне вере, поплава jе и младих интелектуалаца католика и муслимана. Ту су се гнездили пилићи челника будуће jугословенске културе. Иво Андрић jе био наjвећи српски писац, Тин Уjевић наjвећи хрватски песник. Песме jе писао и Гаврило Принцип.

Научници коjи се питаjу зашто jе jужнословенска омладина пре 1914, дала отпор хабзбуршкоj држави коjа jе, ипак, била носилац европске цивилизациjе на Балкану, требало би да прочитаjу песму коjу jе хрватски атентатор Лука Јукић написао у затворскоj ћелиjи 1912. („Стварање Југославиjе 1790 ‒ 1918“, II, 479). У стиховима jе описао разговор девоjке Културе и седог старца у Хрватскоj. Култура се жали што jе не уважаваjу, jер jе Хрватска била пуста, пре него jе она дошла. „Ниjе знала шта jе свила и да драгуљ сjа“, а градила jе путеве и железнице, копала злато. Старац jоj каже да Хрвати на тим путевима „кола вуку и по цести камен туку, пут ти праве у своj дом, убио их луде гром“. Поручуjе jоj да бежи далеко од његовог дома, „напудрана ти си птица, jа поштењак свиjетла лица“. Данас се, по тековинама развоjа, види да европску културу и успон цивилизациjе ниjе на Балкан уносила хабзбуршка администрациjа, девоjке Културе коjе су дошле из Беча, него ђаци полетарци у узвитлалим покретима „Младе Босне“, „Младе Хрватске“. „Млада Босна“ jе био широк покрет, формално само омладине, а у ствари целог друштва коjи jе стао да хармонизуjе унутрашњу верску поделу на завађене верске састоjке. Цивилизациjе ипак хармонизуjу, увлаче се jедна у другу, а не воде између себе ратове, како се данас то обично каже.

Муслимани су први створили своjу идеологиjу и неухватљив покрет коjи се назива „Панисламизмом“, или данас скраћено „Исламизмом“, или „Вахабиjским скупинама“. Изворно „Вахабиjи“ су данас „Вехабиjе“ иако не би требало цепидлачити шта jе исправниjе. У светскоj литератури jош ниjе решено питање како jе настао израз и покрет иза њега, коjи се назива „Панисламизмом“. Оба су везана за историjу Босне и Херцеговине. Кад jе загребачки новинар Франц фон Вернер, усред српске револуциjе у Босни и Херцеговини 1876, почео да шаље дописе за „Agramer Zeitung“, он jе први употребио израз Панисламизам. Мађарски ориjентолог Вамбери га jе1879. пренео у jедан лондонски лист, па се такав назив одржао до данас. Српски историчар у Шведскоj, Душан Топаловић, jе открио да се реч Панисламизам jављала и раниjе, као колоквиjални израз у различитим новинским написима. Франц фон Вернер jе посматрао понашање муслиманских верника, по босанским варошима, кад jе средином 1876. кроз босанска места проношен „покров са пророковог гроба“. Како се не зна за пророков гроб, вероватно се ради о jедном пророковом барjаку, коjи се чува у султановим одаjама и износи на улицу само у случаjевима рата, када царству прети опасност.

Извештаjи руских дипломата из Цариграда, након Берлинског конгреса 1878, показуjу како jе организован „Панисламизам“, на основу новчаних прилога коjе су скупили муслимани Русиjе, након априла 1877, да помогну турску воjску. Након примирjа султан ниjе смео да таj големи новац употреби за даље ратовање, у страху да ће се велике силе лако сложити о подели Турске империjе – Тунис Францускоj, Египат Британиjи, Бугарска и део Јермениjе Русиjи и БиХ Хабзбуршкоj монархиjи. Уместо тога, у разне делове царства се шаље новац и оружjе за оружани отпор на локалноj основи. Помагане су четири Лиге. Наjпре Призренска (Албанска), а жесток оружани отпор окупационим трупама 1878. и устанак Срба и Муслимана у Херцеговини 1882. су се називали Четврта (или Босанска лига). До 1912. се говорило о нациjи Муслимана на Балкану, од преостатка отоманског становништва од пре 1878. Католици у Босни и Херцеговини се организуjу у две партиjе. Још 1876. турске власти су покушале да створе jедну „Латинску легиjу“, против српског устанка и проглашења уjедињења са Србиjом 28. jуна 1876. Једна од две странке пре 1914. тежи, не само национализовању католика него и друге две вероисповести у католичку целину. Круг тих „декадената“ jе било гнездо из кога ће се развити усташки покрет, а пре 1914. jе био jедна од основа на коjоj се држи политика Франца Фердинанда.

Гледано из те перспективе, „Млада Босна“ jе по броjу и историjском значаjу била демократски покрет за ослобођење Југословена око српске постоjеће државе. Већина те деце jе сањала о демократском социjализму.

Ниjе довољно рећи да су младобосанци сањали да од речи пређу на сабље ради окупациjе. Постоjи нешто више од тога, jер поред незадовољства што нису поштоване одредбе Берлинског конгреса да ће окупациjа бити привремена, да ће се решити аграрно питање и увести мир, од почетка jе циљ био да Аустро-Угарска преко окупираних покраjина остане ту траjно, као главна одскочна даска за даљи скок према Солуну.

Немогуће jе разумети „Младу Босну“, нити почети икакву причу о њоj, пре него се баци поглед на карту, о етничком мењању покраjине у корист католика и, посебно, Немаца. Оно што су све више видели, Босанци су страховали да се пред њиховим очима оjачава немачка етничка мањина. Све се више на улицама вароши говорио немачки jезик и све више на зидовима било немачки писаних фирми трговачких и занатских радњи. Био jе обичаj да се пред вечер излази на шетњу главном улицом, а ту долазе и одрасли људи. По jезику коjи би се ту чуо, странац би закључио да се ради о некоj немачкоj вароши.

Ево те карте, без коjе jе немогуће схватити зашто су се бунили чланови „Младе Босне“:

Владаjућим круговима Хабзбуршке империjе ниjе био циљ само окупациjа Босне и Херцеговине, а поготово не онаква какву jе прописао Берлински конгрес. Тада су представници великих сила одредили да окупациjа буде привремена, а не отварање врата даљег продора на исток. Још у историjскоj науци ниjе овладао закључак да су 1844. на Балкану створена три Начертаниjа, а не само оно српско Илиjе Гарашанина. Прва верзиjа српског jе обjављена у Лондону и Паризу 1843, на енглеском и француском jезику. „Католичко Начертаниjе“ jе 1844. донесено у књизи писца и идеолога Чезара Балба „Le Speranze d’Italia“, у Паризу 1844. Треће jе грчки проjекат ослобођења грчког народа, познат по називу „Велика идеjа“ (Megali idea). Предвиђао jе ослобођење Грка на западу до Скадра, са целом Албаниjом, одатле на истоку изнад Скопске црне горе, па преко Пловдива на црноморску обалу са грчким градовима, а одатле цели обалски простор Анадолиjе, са Константинопољем као средиштем. Ови проjекти нису били ни таjни ни револуционарни, како се барем за српски писало. Од сва три проjекта, само jе католички до 1943. био успешан и због тога био део дубинског узрока Првог светског рата 1914.

Чезаре Балбо jе решавао питања европских нациjа, за коjе jе претпостављао да ће се зближавати, барем у облику неких савеза. Уместо ослобођења нациjа, као и сви католички проjекти око револуциjе 1848, оваj такођер предвиђа стварање Европе региjа. Обнављање тих идеjа данас, само говори у прилог да данас нити славимо, нити обележавамо годишњицу Сараjевског атентата, него обнављамо атмосферу кризе и насилног мењања граница, као у време око избиjања Првог светског рата 1914. Чезаре Балбо jе предвиђао неминовност цивилизовања словенских народа, без прилога Русиjе у томе. Како се Немци тада рађаjу више него икада у модерноj историjи, он саветуjе да се не селе у Америку, него из Пруске да насељаваjу пољски териториj уз границу, а на jугу Босну и Херцеговину. Кад jе таj програм написан (моjа књига „Диjалог прошлости и садашњости“, 2002.), ниjе се видело коjе снаге, сем католичке цркве, иза њега стоjе. Од изгубљених ратова до 1866, он постаjе државна стратегиjа Хабзбуршке монархиjе, према коме jе усклађивано све што jе хабзбуршка влада радила.

Након Берлинског конгреса 1878, док се jош потписи на тоj хартиjи нису били осушили, немачка политичка странка, „Zentrum Parthei“, под вођством Лудвика Виндхорста (Windhorst), одмах прва даjе инициjативу да се почне колонизациjа Босне и Херцеговине. Тек после тога, у ту практичну политику се укључуjе хабзбуршка влада у Бечу. „Партиjа Центра“ jе била странка немачких католика. Створила jе коалициjу са нацистичком странком 1933, па тако омогућила долазак Хитлера на власт. У време Берлинског конгреса jе била опозициона странка режиму канцелара Бизмарка. Иако су се две странке слагале у страху од jужнословенске државе око Србиjе, а уjедињење Босне и Србиjе било и проглашено у босанским шумама на четири места, „Партиjа Центра“ jе била знатно радикалниjа. Док jе Бизмарк одустаjао од учешћа у решавању Источног питања, „Партиjа Центра“ jе мислила да од тога зависи исход питања ко ће владати будућим светом – Германи, или Словени. Одмах су 1878. почели са сакупљањем новчаних прилога за куповину слободног земљишта у Босни и Херцеговини, где би се насељавали немачки колонисти. Послат jе наjпре jедан човек у долину Врбаса да би успоставио везу са беговима коjи су били спремни да допусте стварање немачких насеља. Један jе лист у Немачкоj посебно заговарао ово исељавање Немаца у Босну и Херцеговину. Од првих изасланика за куповину земље видело се да српски суседи попреко гледаjу оваj посао. Немачки католици су се тешили да jе боље да досељенике прождеру и вукови, него да умиру од глади.

Прво насеље коjе jе створено у долини Врбаса су називали именом шефа католичке партиjе у Немачкоj Виндхорстом. Дошли су са плуговима и вештином да куће граде од печене цигле, а не од турске ћерамиде, глине помешане са сламом. Први почињу употребљавати вештачка ђубрива, а и обична знаjу вештиjе радити него локално становништво. Касниjе ће се израчунати да су на хектар своjе земље производили 6,5 пута више жита него суседни сељаци. Улогу стварања ових колониjа брзо преузима влада у Бечу. Постоjале су две врсте колониjа, приватне и државне. У оба случаjа, досељеници купуjу земљу уз помоћ државе и њених заjмова, добиваjу привилегиjу коришћења шума и лова дивљих животиња.

Паралелно са овим досељавањем тече процес исељавања локалног становништва из Босне и Херцеговине. Израчунато jе да се од 1878, до Балканских ратова 1912, иселило 130.000 муслимана (негде 140.000). Након што jе и Србе ухватила „исељеничка“ грозница од 1902. и броj Срба коjи одлазе трбухом за крухом у америчке руднике се полако приближава овом муслиманском рекорду.

За то време се броj усељеника полако убрзава. Још 1872. Јулиус Андраши, као министар спољних послова монархиjе, тражи од свог генералног конзула у Сараjеву С. Теодоровића да саветуjе турским властима да у Подрињу насељаваjу муслимане и католике, како би прекинуо српски етнички континуитет на обе стране реке Дрине. Теодоровић jе, као и А. Орешковић, био високи функционер новоуспостављене обавештаjне службе у Бечу.

Политика колонизациjе Немаца у Босни и Херцеговини се убрзавала одлукама 1907, а посебно пред и у току рата 1914. Пред избиjање рата jе, као посебни задатак локалних трупа Schutzkorps, популарно званих Шуцкори, предвиђено да исељаваjу српско становништво из Источне Босне, преко реке Дрине. Краjем рата jе предвиђано да се земљиште у Подрињу подели у латифундиjе, што значи да више нису имали поверења да ће муслимани бити добра заштита етничке границе. Израчунат jе броj породица (Капиџић Хамдиjа, Шљиво Галиб, Микић Ђорђе). Гаврило Принцип ниjе пуцао у човека Франца Фердинанда, него у „тихи геноцид“ над Србима. До избиjања рата 1914, усељено jе у Босну и Херцеговину 240.000 немачких досељеника. Поред њих су ту jош и делимично пољски (Галициjани), италиjански из аустриjског Тирола. Ови последњи су створили велико насеље Маховљани краj Бањалуке. Наша наука ниjе обавештена да jе споразумом грофа Ћана и Милана Стоjадиновића 1936. било предвиђено пресељавање ових Италиjана у Италиjу. Данас су кроатизовани, али неки од моjих студената из тог места су добро говорили италиjански jезик.

Овако висок броj досељеника jе брзо почео да мења етничку и верску структуру Босне и Херцеговине од 1878. до 1914. Јован Цвиjић jе 1908. писао да „поглавито вароши добиjаjу туђински тип и католицизираjу се“. Вршио се jедан, историjски дугачак, тихи геноцид над српским народом. Таj процес до данас ниjе окончан. И због тога се данашњи свет узбуђуjе око питања одговорности за рат 1914. Мрак лебди над нама.

Наши савременици су краjње оскудно обавештени о процесу германизовања Босне и Херцеговине. Ти су досељеници, након пораза под Стаљинградом 1943, повучени са Балкана. Пропали су пусти нацистички снови да ће источна граница Немачке после пораза Совjетског Савеза бити на Уралу, па се почело спасавати што се jош могло спасити. Досељеници из Босне и Херцеговине су убрзаним темпом пресељавани у подручjе око Познања, да се оjача немачка мањина у тоj области. У Другом светском рату су улазили у добровољачке СС jединице. Одатле празнина у свести данашњих људи да jе „Млада Босна“ расла у земљи под притиском пуног германизовања. Нешто мало немачких узречица, речи и назива неких jела су jош ту, али из главе данашњег Србина jе испарила свест да су у Босни некада живели и Немци. Изгубили су се, као да их никада ту ниjе ни било. То jе разлог недоумицама око природе целе генерациjе коjа се звала „Млада Босна“.

Док су ти младићи ходали земљом и бавили се мишљу како да речи замене сабљама, у њиховим селима и варошима у коjима су се рађали, над небом jе владало кобно питање – ко ће владати будућим светом, Германи, или Словени. Хтели ми или не хтели, то питање jе данас и над нашим небом. И ми се рвемо са кобном недоумицом ко ће владати будућим светом. Некоме сметамо, као што смо сметали 1844. и 1878.

Данас се свет налази пред сличним изазовима, какви су постоjали у време рађања и деловања „Младе Босне“. Као и онда, данас jе свет засићен атмосфером рата. Сjедињене Државе иду путем коjим су некада ишле Немачка и Аустро-Угарска. С друге стране, израста нова Кина као изазов коjи ниjе копиjа старих стања од пре 1914. Као Аустро-Угарска пред 1914, данашња Америка губи веру у себе да може носити таj терет будућности. Она све више губи карактер суперсиле. Одатле драматизовање спољне политике, ратови за уништење малих, независних држава, као сведочанство да америчка моћ ниjе ишчезла.

Прослава стогодишњице Сараjевског атентата и Великог рата 1914 – 1918 ниjе задржала карактер научних расправа, него jе ткиво атмосфере ратовања. Данашњоj Америци спољну политику одређуjе оружjе, а не обратно. Нема народа на земљи коjи би био уверен да мали ратови, иза коjих увек стоjе интереси Сjедињених Држава не одређуjу и будућност њихове коже. Нема никаквог значаjа питање коjе решава наука, како jе и зашто дошло до Сараjевског атентата и великог светског рата потом. У данашњоj полемици наjмање одлучуjу научници и историчари коjи траже истину. Коло воде телевизиjске камере и новине, мали необавештени људи коjи месе тесто атмосфере ратовања у коjоj данас живимо. Значаjниjе jе шта ће о Гаврилу Принципу написати неки новинар за водеће америчке телевизиjске мреже, или угледне новине, него шта кажу амерички научници коjи су цели живот научно истраживали та питања. Не постоjи само америчка брза храна, него постоjи и америчка брза наука, коjа ствара идеологиjу светске политике. И ми смо мали чварци у том глобалном пржењу.

Сад кад jе неопходно да се упласти оно што jе до сада покошено, треба закључити да стогодишњица Сараjевског атентата и избиjања Првог светског рата не личи на класичну прославу тих датума. Много jе жучи и старих оптужби за одговорност Србиjе и Русиjе за те несреће. Ниjе у правом смислу ни обележавање, jер тако нетолерантне расправе коjе су почеле више од годину дана пре праве годишњице, не одговараjу ни карактеристикама коjе имаjу обележавања. Ово jе призивање из мртвих атмосфере ратова.

Трећи светски рат ниjе на видику. Нити су снаге за његово вођење стале на своjа места, нити jе главни подстицатељ за ратну атмосферу, Сjедињене Америчке Државе, убеђен да би светски рат могао добити. Америка ће ратну атмосферу и даље обнављати невладиним организациjама у противничком табору, телевизиjским камерама, електронским информисањем и шпиjунирањем. Трећи светски рат би био плаћен главама, не само половине човечанства, него половицом биолошког живота на земљи.

Од три завере коjе jе класична наука, наjвише у делима Пjера Ренувена 1928, Фрица Фишера 1962, установила, остаjе оно што намеће обавезу да се Немачка сматра главним кривцем за рат 1914. „Полициjска завера“ jе прва по значаjу за успех Сараjевског атентата. „Мађарска завера“ jе постоjала, али ниjе сигурно да би успела у атентату, да ниjе постоjала прва поменута околност. Атентат jе дело треће завере коjа се назива „Политички злочин“, у коме убиство тирана за извршиоца убиства значи казну, а за његов народ хероjско дело. Непосредне последице ове хаjке против Србиjе и Русиjе, коjе су плод преурањене кампање око стогодишњице светског рата, могу бити у оjачавању оног дела муслиманског вођства у Сараjеву да дестабилизуjе Републику Српску. „Албанска диjагонала“, како jе Мусолини називао улогу албанског покрета у осваjању Балкана, ће бити други велики плод.

Фобиjа jе грчка реч за страх, али у модерно време нема карактер пасивне радње страха, него активних напора против неких народа. Преко фобиjа, а наjвећа jе била Антисемитизам у доба нацизма, агресивне владе настоjе да придобиjу своjе народе у политику коjу влада води, наjчешће велики ратови. Данашња србофобиjа, као рукавац русофобиjе, врши ту функциjу како се по првим резултатима види, врши jе успешно.

У већини случаjева овакве фобиjе имаjу иза себе религиозну позадину. Једнако као пре 1914. католичка црква jе поново „Instrumentum imperii“ не више немачке, него америчке империjе. „Света алиjанса“ Америке и Ватикана, коначно створена споразумом папе Воjтиле и председника Регана 1984. разорила jе jугословенску државу. Она ће и даље вршити ту функциjу, наjвише на Балкану.

Младобосанско пуцање на Видовдан, 28. jуна 1914. jе отворило врата стварању демократске Европе под вођством Француске. Ниjе чудо да jе Версаjски поредак на мети данашње америчке политике. Када jе Маргарет Мак Милан, 1961. обjавила прво издање свог обимног дела „Париз – Шест месеци коjи су променили свет 1919“, (Лондон, 2001, 2002.), обиман предговор jе написао Ричард Холбрук, творац рушења jугословенске федеративне државе. Цитира наjпре Клемансоа, да ће Версаjски мир за децениjе и столећа изазивати разне међународне кризе. Холбрук за Југославиjу вели да jе „изазвала четири рата када се крпљачина створена 1919. распала рано 1991“. Вели да jе, у време када jе водио преговоре о решавању кризе због ратова на подручjу Југославиjе, „са своjим приjатељима правио шале да jе наш циљ да расклопимо (undo) оставштину Вудроу Вилсона. Када смо присилили вође Босне, Хрватске и Федеративне Републике Југославиjе да заjедно дођу у Деjтон, Охаjо, новембра 1995. и решавали питање рата, у стварности смо сахранили jош jедан део Версаjа“. Пашић jе био слабо образован човек, коjи jе „волео само две ствари – власт и Србиjу… Његова мала земља jе имала велике снове коjе jе и он делио са осталима. Снови су Велика Србиjа, коjа на истоку тежи до Црног мора, а на западу Јадрана, постављена на велике копнене путеве од Средње Европе до Егеjског мора“. Цитирам Николаса Рузвелта, „младог рођака великог Тедиjа“ (Теодора Рузвелта): „Они су инфериоран свет, и хоће ли их Сjедињене Државе анектирати“.

Рушење Версаjског мира, света демократиjе под вођством Француске jе срушило две Југославиjе, ону 1941, као и другу 1992. Као и 1914. данас су многи убеђени да су за све то криви „Млада Босна“, српска влада, народ и држава иза ње. Од велике буке и старих дана, данас не разабирамо ништа друго

Пише Милорад Екмечић

Везане виjести:

Да ли прослава, обележавање, или обнова ратне атмосфере Сараjевског атентата и Првог светског рата 1914 – 1918?