Пре jедног века српска химна свечано jе интонирана уз овациjе Сплићана, док jе у Дубровнику српска воjска засипана цвећем.
У борби за ослобођење и уjедињење уочи Првог светског рата Далмациjа jе имала истакнуто место. Иако савремена хрватска историографиjа то питање изоставља, део хрватских грађанских слоjева био jе проjугословенски ориjентисан исто онолико колико jе био и просрпски. Њихова борба ниjе била тек политичка нужност, већ често и наjдубље убеђење због ког су ризиковали. Такође, Србиjа у тим круговима ниjе била посматрана као обjекат коjи ће помоћи у сузбиjању италиjанског утицаjа, већ као Пиjемонт чиjоj су се демократиjи многи хрватски уметници и интелектуалци оног времена истински дивили.
То jе доба када jе 19-годишњи Мирослав Крлежа пребегао у Београд, да се као добровољац приjави у српску воjску и бори за слободу, када се и Франо Супило одушевљавао српском воjском коjа „чуда чини“. Тин Уjевић jе своjе књиге „Лелек Себра“ и „Колаjна“ написао на екавици, ћирилицом и обjавио их у Београду. То jе чинио, како сам каже, из политичких и идеалистичких разлога. Таj исти господар речи, уметник и боем, дружио се са младобосанцима, а у свом есеjу „Обриси Југославиjе“ написао оду српском сељаку. Тада и хрватски композитор, Сплићанин Јаков Готовац, компонуjе корачницу „Чика Пера“, посвећену краљу Петру I Карађорђевићу…
Дубровачки гимназиjалци су за време „анексионе кризе“ ишли у протестне шетње певаjући песме о српском краљу Петру и црногорском престолонаследнику Данилу. Сличне манифестациjе понављале су се и у време ткз. „велеиздаjничких процеса“Србима у Аустро-Угарскоj. Савременик се присећао да су тада:
Обичавали долазити Дубровнику у посjету многи угледни Србиjанци. Ми, ондашњи дjечаци, у њима смо гледали Србиjу Краља Петра, коjа има да поведе […] коло ослобођења.
Нова фаза, коjа jе означила буру одушевљења и солидарности, осетила се у далматинским градовима по отпочињању Балканских ратова.
У Сплиту и Шибенику, 10. новембра 1912, одржаваjу се велики народни скупови у част победа Србиjе и Црне Горе. Гледаjући такву поворку у Шибенику, jедан аустроугарски официр разочарано jе закључио да „срце овог народа не куца за Беч, оно куца само за Београд“. Правник и дипломата Луjо Бакотић вели:
Далмациjа тада беше у стању здравог народног одушевљења, коjе беше прожело цео народ. […] Сањало се, као о догађаjу коjи се приближуjе, о топузу краљевића Марка, баченом у море сиње, коjе ће пробуђени Марко извадити из дубине морске, те њим истерати стране господаре, и наше море и наше приморjе честитим и слободним учинити.
По градовима су сакупљани прилози за српски Црвени крст. Бакотић наводи да jе за свега три месеца у Београд и Цетиње послато преко 500 000 круна. Било jе и добровољаца коjи су одлазили на боjиште. Уследиле су репресивне мере аустриjских власти и распуштања општинских већа у Шибенику и Сплиту.
Први светски рат и прогони противника Монархиjе направили су дубоке раздоре, али и зближили искрене родољубе два народа. На самом почетку рата забрањена jе употреба ћирилице. У таласу антисрпских демонстрациjа полупане су српске радње у градовима, организовани су антисрпски скупови, подстицани шуцкори и хапшени народни прваци. Карактеристично jе и jавно паљење српских застава и демолирање српских институциjа у Дубровнику. Народни трибун Срба из Книнске Краjине, Онисим Поповић, погубљен у Шибенику или Сињу, постао jе симбол борбе и страдања за слободу у Далмациjи. Песник Воjислав Илић Млађи посветио му jе пркосну песму „Како умире Далматинац“.
Краjем октобра 1918. српска воjска jе избила на природне границе предратне Србиjе – на Дрину, Дунав и Саву. „Народна виjећа“, нове власти jугословенских народа никле на рушевинама Аустро-Угарске, позивале су jе у помоћ, да успостави ред на терену. Тимочка дивизиjа jе у новембру стигла у Далмациjу. У међувремену, на приморjу jе узаврело. На народном збору у Сплиту, пред 10 000 окупљених, могло се чути и да стиже:
Освит народне слободе кад jе Србиjа, наш Пиjемонт, осветила Косово.
Јосип Смодлака, хрватски политички вођ у Далмациjи и потоњи градоначелник Сплита, пише да jе у граду, ишчекуjући 20. новембра српску воjску, „читаво грађанство, мушко и женско, старо и младо, стаjало неколико сати на улици“, а за њом jе „уз сву дужину њеног пута виjугала jедна широка зелена риjека од зеленила и цвиjећа коjим jе народ обасипао ратнике“. Смодлака им jе пожелео добродошлицу.
Ослободитељи наши, поносни наш цвиjете, наjљепши и наjмилиjи. Благословен био час када вас видjесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене маjке коjе вас родише! Благословена колиjевка коjа вас jе одњихала! Благословени опустjели домови ваши, коjи се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасjава. Колико смо чезнули за овим часом…!
Помињао jе и Краљевића Марка и цара Душана. Завршио jе говор кличући „унуку великог вожда Карађорђа“. Маjора Стоjана Трнокоповића, команданта српске jединице, посебно jе поздравило удружење жена, коjе су му уз велике речи даривале сребрни ловоров венац. Певачко друштво Звонимир отпевало jе српску химну „Боже правде“. Пред катедралом Св. Дуjе српску воjску jе поздравио и благословио и сплитски бискуп. Слично расположење, сведочи Хрвоjе Магазиновић, владало jе и у Задру – али су се уместо српских овде изненада поjавиле италиjанске окупационе трупе, на разочарење Хрвата.
Увече 13. новембра чета под командом капетана Милана Ђорђевића, сина бившег председника Владе Србиjе Владана Ђорђевића, стигла jе у Дубровник. Сусрет Ђорђевића и председника дубровачког виjећа Пере Чингриjе био jе дирљив. Капетан jе саопштио да са српском заставом Дубровчанима доноси слободу и правду, jеднакост и братство. Чингриjа се поклонио српскоj воjсци, а док jе интонирана српска химна Дубровчани су jе засипали цвећем. Реч jе узела Зора Хопе, коjа jе пожелела добродошлицу „осветницима Косова, витешким синовима наше Маjке Србиjе“.
Ослободиоци наши. Слава Вам се разноси по циjелом свиjету. Свуда jе име Србиново наjдичниjе. […] Виле ових Дубрава повести ће ново коло, море ово, наше море, шумећи, пjеваће пjесму захвалницу око ових жала, а срца наша понављаће вjечно: да сте благословени избавитељи наши.
Небо jе парало клицање окупљених краj Орландовог стуба, места са ког су Дубровчани вековима примали наjважниjе вести. Дубровачки дневни лист „Рад“ 1. децембра 1918. године донео jе следећи текст:
Био jе лиjеп, ведар дан, као и ведра радост ослобођеног Дубровника. Тисуће народа, са барjацима и народним и црквеним. Парадни шешири и црвене капе. Младо и старо. […] Можда Дубровник никад не виђе таквог заноса као онаj дан. Славље jе траjало до мркле ноћи. И пjевало се и обилазило градом. Пред светим Влахом играло се коло. […] Исту вечер Капетан Ђорђевић громким гласом jављаше народу: Стижу нам весели гласи. На 1. децембра проглашено jе jединство државе. Народ га jе прекинуо. До неба се проламаше поклик радости: Живjело jединство ! Живjела слобода! […] Један академичар прочита народу говор Регентов, а народ слављаше Карађорђевиће.
На Дан уjедињења 1924, у граду под Срђем подигнут jе и споменик краљу Петру Карађорђевићу. Његовим именом назван jе и jедан дубровачки трг.
Тако jе настаjала држава помирења, у коjоj ниjе било освете за злочине почињене над српским народом, у коjу су примљени и официри поражене воjске, у коjоj нико ниjе истицао заслуге ослободилаца и дугове поражених. Поделе ће доћи касниjе. Ирониjа историjе била jе таква да jе краjем XX века баш у Далмациjи проклиjало семе шовинистичког лудила. Маjа 1991. свет jе обишла слика на коjоj хрватски шовинисти нападаjу воjнике Југословенске народне армиjе у Сплиту и jедног од њих даве голим рукама. Почели су сукоби и у околини Дубровника. На стари град су октобра 1991. пали први проjектили; жртва jе био Србин – дубровачки песник. Нестаjала jе jедна Југославиjа…
НЕМАЊА ДЕВИЋ
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ