Krunoslav Draganović ili velika komunistička tajna

Ni danas, mada su prošle decenije, nema odgovora na pitanje zašto se ratni zločinac, prijatelj Ante Pavelića, čovek koji je spasao i njega i hiljade ustaških koljača, vratio 1967. godine u Jugoslaviju, nastavio da živi u slobodi, i kao častan čovek umro u gradu svoje mladosti

Trst je delovao mirno i gotovo pospano tog popodneva, desetog septembra 1967. godine. Niko u gradu, pa ni oni kojima je to bio posao, nije naslućivao da će se tog dana dogoditi nešto što će zatalasati evropsku i američku javnost, političke i obaveštajne strukture posebno. Na uzvišenje iznad grada, mesto gde je davno podignuta Tvrđava San Đusto, a pored nje sagrađen istoimeni hotel, lagano se penjao crni „mercedes“, jugoslovenske registracije, sa dvojicom putnika. Parkirali su ispred hotela, ušli unutra i u restoranu, smeštenom blizu recepcije, naručili dve kafe. Desetak minuta kasnije na recepciji se pojavio čovek sa velikim koferom i jednom kožnom torbom. Regulisao je formalnosti na recepciji i prišao onoj dvojici koji su se u međuvremenu podigli da ga dočekaju. „Pa, gospodine Zlatko, ja sam spreman“, kazao je čovek sa koferom. „Profesore, i mi smo spremni“, odgovorio je srednjovečni muškarac i pokazao rukom prema vratima.

Granicu su prešli kod Kozine i tek kada se u retrovizoru izgubio granični prelaz, Zlatko je odahnuo. Višegodišnji operativni posao izuzetne osetljivosti bio je okončan. Automobil se kretao prema Beogradu. Sutradan je svetska javnost bila u nekoj vrsti šoka, agencije su javljale da se jugoslovenskim vlastima predao jedan od najpoznatijih ljudi sa spiska ratnih zločinaca nove Jugoslavije; profesor, doktor, monsinjor, Krunoslav Draganović. Vatikan upadljivo ćuti, američka obaveštajna služba povlači trojicu svojih ključnih ljudi sa Balkana i jednog iz Italije, na hitne konsultacije u nemačku centralu. Hrvatska ustaška emigracija je konsternirana i u opštoj pometnji. Niko nema odgovor na brojna pitanja. Kako; zašto; šta to može da znači; šta će Draganović da kaže; da li se predao ili su ga Titovi obaveštajci kidnapovali?

VIŠE OD MAŠTE

Ko je, uostalom, Draganović? Jedan od odgovora mogao bi da glasi – čovek sa životnom biografijom iznad mašte najboljih filmskih scenarista.

Rođen 1903. godine u Brčkom, potiče iz sela Matići kod Orašja, Draganović se još kao dečak opredeljuje za poziv svećenika. Školovao se u Travniku, Sarajevu i Beču. U Sarajevu je završio filozofiju i teologiju, u tom gradu je zaređen za svešteno lice Katoličke crkve i odatle ga  nadbiskup Ivan Šarić šalje u Rim, na postdiplomske studije, gde doktorira 1935. godine. U suton Drugog svetskog rata, 1940. godine, Draganović dobija poziv da predaje na zagrebačkom Katoličkom bogoslovnom fakultetu. Sledeće dve godine Draganovićevog života nedovoljno su istražene, u arhivama stoji samo da ih je proveo u Zagrebu, ali ono što će uslediti isključuje mogućnost da je mladi Draganović bio tek obični predavač na Bogosloviji. Manje je poznato da je posle sloma Jugoslovenske vojske i formiranja Nezavisne Države Hrvatske, nova ustaška vlast (bez odobrenja Alojzija Stepinca to se nije moglo) poslala u Beograd mladog Krunoslava Draganovića da okuplja i organizuje Hrvate, oficire Kraljevske vojske, i prebacuje ih u Zagreb. Taj posao Draganović je obavio uspešno, kao i mnoge druge kojih će se prihvatati tada i  kasnije, pa ga 1943. godine Glavni stan Nezavisne Države Hrvatske šalje na mesto savetnika u predstavništvo NDH u Vatikanu. Kasnije će se ispostaviti da je on tamo bio apsolutno centralna figura. Savetnik najmanje. U ustaškim arhivama ostalo je zapisano da je Draganović u Vatikan upućen po preporuci Stepinca, vrha Katoličke crkve, što je nekim savremenim tumačima tog dela hrvatske istorije bilo dovoljno da zaključe da je Stepinac već tada bio svestan da će Hitler izgubiti rat, sa njim i Pavelić, da NDH nema perspektivu u vremenu koje dolazi, pa se valja pripremati za novo vreme i nove okolnosti, spasavati što se spasti može. Ta teorija kaže da je Draganović dobio uputstva da za vreme boravka u Italiji uspostavi kontakt sa „drugom stranom“, pre svega Englezima, i pozicionira se kao njihov čovek. Za vreme koje će doći. Ova priča, u proširenom okviru, kaže da je iza ovog plana stajala jedna grupa ustaških generala, podržana od Pavelićevih ministara Lorkovića i Vokića, svesnih da je rat izgubljen. Oni su, preko Stepinca i uticajnih katoličkih krugova u Evropi, tražili mogućnost pouzdanog kontakta sa saveznicima, a Draganović im se učinio veoma pogodnim za tu vrstu posla. Lorković i Vokić bili su za saradnju sa Englezima, prelazak NDH na stranu saveznika i otpočinjanje borbe protiv Nemaca, što je Pavelić odbacio kao opaku antihrvatsku zaveru, zatvorio obojicu i pobio ih pred sam kraj rata.
Po onome što je usledilo u tim mesecima po okončanju Drugog svetskog rata, moglo bi se zaključiti da je Draganović u Vatikanu zaista vredno radio, gotovo danonoćno, na nekoliko razboja. Kontakt sa Englezima je uspostavio, delimično radio i za njih, pomalo i za Amerikance, a najviše za Hrvate. Razbijena ustaška vojska beži iz Hrvatske, doživljava potpuni slom kod Blajburga,  a ključni ljudi NDH, vojno i političko krilo, čine sve da se dokopaju saveznika. Verovali su da će predstavnici „demokratskog sveta“ imati razumevanja za njihova ubeđenja, ciljeve i metode. Neki dospevaju do Engleza, ali ih ovi isporučuju Titovim generalima i pukovnicima koji su tih dana završnih operacija boravili u Sloveniji. Ante Pavelić uspeva da se dokopa Austrije i Italije, uspostavlja vezu sa Krunoslavom Draganovićem, i tu počinje najzanimljiviji i najdramatičniji deo životne priče monsinjora rodom iz Matića kod Orašja. Krunoslav Draganović organizuje mrežu za spasavanje ustaških ratnih zločinaca, aktivira delove Katoličke crkve u Austriji i Italiji, sve uz apsolutnu logističku i materijalnu pomoć velikodostojnika Vatikana, bliskih papi. Operacija se vodi iz Zavoda Svetog Jeronima, smeštenog u Rimu,  na adresi: Via Tomacelli 132. To je mesto gde su ustaški emigranti imali sedište pre Drugog svetskog rata, gde su pripremali sve akcije protiv Kraljevine Jugoslavije, uključujući atentat na kralja Aleksandra.

VELIKA IGRA NIKAD RAZJAŠNjENA

U velikoj igri obaveštajnih struktura više država, igri koja nikada neće biti razjašnjena do kraja, promenjena je već doneta odluka Amerikanaca i Britanaca da Pavelića uhapse i izruče Jugoslaviji. Operacija sa tim ciljem je zaustavljena uz ocenu da se Pavelić nalazi pod zaštitom Vatikana, smešten je u jedan samostan Katoličke crkve, i da bi njegovim hapšenjem i izručenjem Beogradu, Vatikanu bio nanet veliki udarac. To Krunoslavu Draganoviću  potpuno otvora mogućnost da krene sa operacijom kasnije nazvanom „Pacovski kanali“, u stvari spasavanjem ustaških i delom nacističkih ratnih zločinaca, njihovim prebacivanjem u Južnu Ameriku.
Draganović u kasnu jesen 1947. godine ubacuje u Đenovi Antu Pavelića na italijanski putnički brod „Sestriere“, sa dokumentima na ime Pablo Aranios, rođen u Mađarskoj, po zanimanju inženjer, sa pasošem Međunarodnog crvenog krsta. Na taj i slične načine Draganović je u Južnu Ameriku, prema izvorima zapadnih obaveštajnih službi, uspeo da prebaci više od dvadeset hiljada ustaških i nemačkih ratnih zločinaca. Među njima i Klausa Barbija, „krvnika iz Liona“, koji je u Južnu Ameriku dospeo kao Klaus Altman.
Bilo je leto 1983. godine. Vreo junski dan pritiskao je Sarajevo. Na Barama, centralnom gradskom groblju, nekoliko ljudi ispraćalo je na večni počinak čoveka čiji će život tek kasnije, kad temelji Jugoslavije počnu da pucaju i rastaču se, doći u žižu interesovanja istoričara, novinara, publicista. Obred je trajao kratko; bez govora, sa nekoliko molitvi trojice okupljenih fratara i ćutanjem isto toliko ljudi u tamnim odelima. Kada su radnici pogrebnog preduzeća završili svoj posao na zaglavlje groba poboden je krst na kojem  je pisalo: Krunoslav Draganović 1903-1983.

Od tada je prošlo trideset godina, a ona pitanja, rođena u danu Draganovićevog pojavljivanja u Beogradu, 1967. godine, i dalje traže odgovor. Kakav je to pakt napravio Krunoslav Draganović – lični prijatelj i spasilac Ante Pavelića, ratni zločinac čije je izručenje Jugoslavija od Italije tražila još 1947. godine – sa komunističkim režimom u Beogradu? Šta im je dao tako krupno da bi zauzvrat dobio slobodan život u Sarajevu (mestu studiranja), spokojnu starost i časnu smrt? Ili je Beograd na taj način nešto vraćao Vatikanu? Odgovor se i danas nalazi u Beogradu. U jednoj od arhiva i u glavama nekoliko staraca koji, plašim se, nikada neće progovoriti.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: PEČAT

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 30. aprila 2013. godine.