ЈУГОСЛОВЕНСКА ВОЈСКА У ОТАЏБИНИ И ЈЕВРЕЈИ – ПРИЛОГ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ

Јевреjски народ jе кроз своjу дугу и трагичну историjу доживео многа страдања и искушења. Ипак нити jедан прогон ниjе се могао мерити са нацистичким погромом коjим jе цео jевреjски народ предат уништењу. 
Посебно тежак положаj Јевреjа био jе у Србиjи. Земља захваћена оружаним устанком и сама изложена страшним репресалиjама давала jе нацистима добар изговор да се, jош пре доношења одлука о „коначном решењу“, отпочне са ликвидациjом целокупне jевреjске популациjе.
Без сумње jе да jе уништење Јевреjа плод одлука окупационих власти[1]. И цео систем уништења одвиjао се под директном управом и уз ангажовање искључиво немачких полициjских органа.
Ипак оваква политика немачког окупатора имала jе подршку jедног дела власти и становника Србиjе.
Једина политичка снага коjа jе у међуратном периоду своjом идеологиjом могла бити носилац антисемитизма била jе организациjа „Збор“ коjу jе предводио Димитриjе Љотић. Ипак њена политичка моћ била jе веома ограничена и на парламентарним изборима 1935 године листа Димитриjа Љотића jе добила 27.705 гласова односно 0,89% а на изборима 1938. године Покрет „Збор“ Димитриjа Љотића добиjо jе 30.734 гласа односно 1,01% гласова. Због овако лоших резулатата ниjе ушла у парламент jер ниjе прешла цензус од 40.000 гласова[2]. У нормалним, демократским, приликама она би и надаље таворила у предворjу парламента без моћи да утиче на било какве значаjне државне одлуке.
Окупациjом Србиjе ове снаге су добиле прилику да се ставе у службу окупатору служећи и његовим антисемитским мерама. Окупатор им ниjе дозволио да се искажу у спровођењу директних антисемитских мера. Да ли због неповерења или због личног задовољства, ту привилегиjу задржао jе искључиво за себе.

Српске квинслишке власти су своj антисемитизам показивале на два нивоа:
Кроз реализациjу антисемитских мера коjе jе прописао окуаптор. Полициjске власти, нарочито за то формирано VII одељење специjалне полициjе, откривале су прикривене Јевреjе[3] а брига о потребама Јевреjа у логору Саjмиште (за шта су биле задужене српске власти) до њиховог уништења у маjу месецу 1942. године била jе недовољна[4]. Посебно jе карактеристичан случаj упућивања у логор на Бањици групе од дванаест, због здравствених разлога, отпуштених официра-ратних заробљеника. Они су директно са станице упућени у логор а убрзо и у Јаjинце где су стрељани као таоци. За стрељање су одговорни Немци али jе њихово изручење било у надлежности квинслишке владе Милана Недића.
Подржавање опште антисемитске климе у коjоj су Јевреjи оптуживани за сва зла коjа су задесила човечанство. На видним местима су истицани плакати отворене антисемитске садржине. Штампана су многа антисемитска дела (па и злосретни есеj Јаше Томића „Јевреjско питање“)[5].
Пропаганда jе настоjала да се за све сукобе, патње и злочине у Србиjи окриве припадници других народа, веома често Јевреjи[6]. У том циљу организована jе и специjална „антимасонска изложба“ на коjоj су од 22.октобра 1941.године па до 18.jануара 1942.године грађанима предочени подаци, наравно потпуно измишљени, о заверама и штетном раду Јевреjа, масона и комуниста.

Наравно да се велика већина грађана Србиjе гнушала оваквих поступака. Јевреjи су скривани, пружана им jе помоћ у набавци лажних докумената а чак су и државни званичници пружали помоћ поjединим Јевреjима[7] обично пружаjући им подршку да напусте Србиjу и пређу у италиjанску окупациону зону где jе третман Јевреjа био знатно блажи.

Одлука Скупштне Србиjе од 21.децембра 2004. године, да се Изменама и допунама закона о правима бораца, ратних инвалида и чланова њихових породица, призна право бораца и припадницима Равногорског покрета и Југословенске воjске у отаџбини (ЈВуО) актуелизовала jе спорења о карактеру рата на просторима Србиjе фаворизуjући његову слику као грађанског рата. У том рату, поред борбе против окупатора, тежиште jе било на борба за превласт између два сукобљена антифашистичка покрета тежишна.

У овим расправама и међусобним оптуживањима однос према Јевреjима ниjе без значаjа. Јевреjи као наjвећи страдалници Другог светског рата постали су „своjеврстан лакмус“ коjим се открива присуство фашизма у некоj средини. Због тога ниjе без значаjа открити какав jе однос Равногорског покрета, ЈВуО и њеног команданта генерала Драгољуба Михаjловића био према Јевреjима и антисемитизму.
Комунистички покрет и НОВиПОЈ су своjу приврженост антифашизму доказали између осталог и присуством значаjног броjа Јевреjа у своjим редовима од коjих су неки били и на високим воjним и политичким дужностима[8]. На просторима бивше Југославиjе jевреjска заjедница jе дала 149 носилаца „Партизанске споменице“, 10 народних хероjа и 14 генерала. На териториjи Србиjе (без Бачке) у оперативним jединицама НОВЈ било jе 521 борац од коjих jе 189 погинуло у рату а у позадинским 216 од коjих jе 112 дало своjе животе[9]. Због своjих прокомунистичких уверења велики броj Јевреjа jе пришао комунитичком-партизанском покрету у коме су заузели значаjна места у санитетскоj служби или као политички радници. Међу погинулих 392 борца са териториjе целе Југославиjе њих 201 су били медицинари а чак 68 политички комесари. Процентуално, jевреjска заjедница jе у рату дала већи броj припадника од других народа на простору Југославиjе.

Јевреjи су од самог почетка били припадници и другог антифашистичког покрета. Када се 6. маjа 1941. године на Тари, одласком малодушних, коначно оформила група од седам официра и 24 подофицира и воjника под командом генерала Михаиловића у њоj jе био и jедан Јевреjин. Радило се о Бенjамину Самоковлиjи[10], Јевреjу из Босне у групи познатом по надимку „Џили“ (по познатом италиjанском певачу). Био jе омиљен међу друговима а са првом групом „четника“ добровољно се вратио за Босну[11].
Када jе пуковник Михаиловић под притиском немачке офанзиве, у месецу новембру, покушао преговорима да отупи оштрицу немачких напада и добиjе у времену, командант немачког управног штаба генерал Харолд Турнер jе његове предлоге оценио као неискрене између осталог и због тога што се „код Михаиловића налазе Јевреjи коjе он штити“[12].
Сем код Јевреjа коjи су од раниjе били повезани са комунистичким покретом општи став о оба антифашистичка покрета био jе да се прикључе оном са коjим прво ступе у везу, како jе то у записнику пред специjалном полициjом изjавио др Курт Леви:“Намера ми jе била да ухватим везу било са четницима било са партизанима и у ту сврху распитивао сам се код сељака о кретању наоружаних људи“[13]. Јевреjи официри Воjске Краљевине Јгославиjе покушали су да се повежу са одредима генерала Михаиловића[14].
Позната су и два документа коjа на jасан начин сведоче о односу руководству ЈВО а посебно генерала Михаиловића према Јевреjима.
Први jе распис свим jединицама ЈВуО коjи jе генерал Михаиловић упутио 7.априла 1944. године и коjим jе упозорио на случаj антисемитизма у jедном од равногорских часописа и наjстроже наредио да се спречи сваки такав гест на краjу упозораваjући да ће се са онима коjи би ширили такву пропаганду поступити по „закону“ као да пропагираjу идеjе љотићеваца, што jе у ратним условима била наjозбиљниjе упозорење.
„РАСПИС: свим jединицама Југословенске воjске у Отаџбини 7.4.1944. Тел. бр. 884 У jедном од наших листова као да се осећа нота антисемитизма То jе, пак, начисто да наш покрет не сме поћи тим путем. У овом рату страдали су Јевреjи горе него ми Срби, а ми нисмо никада били против онога ко страда, па нећемо ни сада. У нас се никада ниjе постављало питање Јевреjа, већ питање режима. Ако не ваљаjу режими, не ваљаjу ни Јевреjи, а ако су солидни режими и добар управни апарат, ваљаће и Јевреjи. Али, у првом реду треба да ваљамо ми Срби. Антисемитски напад не сме да се поjави ни у штампи ни у пропаганди. Забрањуjем сваку грдњу, као и распиривање мржње према Јевреjима у говорима, на jавним састанцима или приватно по кафанама приликом изношења мишљења поjединаца. Јевреjи су људи као и остали народи, а у овом рату страдали су више чак и од нас Срба. Ако већ као прави хришћани не можемо да развиjемо братску љубав према Јевреjима, онда не треба ни да распируjемо мржњу према њима.
Са сваким оним коjи буде у ма ком погледу ма шта рекао с намером да то буде против Јевреjа, сматраћу као рад на остварењу програма љотићеваца, те ћу са оваквим поступати по закону и надлежности. Чича“[15]
Други jе саопштење комитета Јевреjа, коjи се налазе у ЈВуО, од 4. jуна 1944. године, а коjим jе одато признање генералу Михаиловићу на његовим напорима у заштити Јевреjа.

Броj билтена 185, послато 4.6.1944. у 22.00
Броj 1 билетена „Демократска Југославиjа“
Јевреjи из Чехословачке, Мађарске, Румуниjе и Југославиjе, коjи су са нама, формирали су специjални Комитет, и поставили себи задатак да се представе Југословенским воjним званичницима у нашоj земљи, и да воде Јевреjске послове у иностранству.
Чланови овог комитета су:
Jandrih Hegel , из Берхова, као рпедставник Чехословачких Јевреjа
Dr. Ing. Ferenz May, из Сегедина, коjи представља Мађарске Јевреjе
Emil Lauber, коjи представља Румунске Јевреjе и
Manojlo Irich , из Новог Сада коjи представља Јевреjе из Југославиjе .
Комитет jе издао следеће саопштење у име Јевреjа коjи се налазе у Југословенскоj воjсци:
1 Јевреjи из Чехословачке, Мађарске, Румуниjе и Југославиjе, коjи се сада налазе у Југославиjи, боре се за демократиjу, раме уз раме са воjницима Југословенске воjске, под командом генерала Михаиловића, а против заjедничког неприjатеља Уjедињених нациjа, Немчке и њених савезника.
2. Јевреjи, грађани Чехословачке, Румуниjе и Мађарске се боре у специjалним Јевреjским одредима коjи су придружени Југословенскоj воjсци.
3. Јевреjи, грађани Краљевине Југославиjе, се боре као равноправни борци у jединицама Југословенске воjске, у духу традициjе из прошлих ратова за слободу.
4. Сви Јевреjи поново изражаваjу своjу захвалноист генералу Дражи Михаиловићу и његовим подређеним официрима, коjи су увек изузетно благонаклони према своjим суграђанима коjи беже од Нацистичког терора, и коjи упркос свим жртвама, спсаваjу Јевреjе из Немачких руку. [16]

Веома интересантан, а до сада необjављен jе документ под називом „Мисли о мањинским проблемима уопште“ сачињен за потреба Централног националног комитета Равногорског покрета у пролеће 1944. године. Аутор реферата jе непознат а он jе сврстан уз реферет „Данашњи положаj и улога поjединих српских области у стварању хомогене српске државе“.
За разлику од односа према већини других националних мањина коjи jе негативан, чак и шовинистички, однос према Јевреjима jе доста умерен.

„ЈЕВРЕЈИ
По попису од 31.jануара 1921. године било jе у Југославиjи 64746 Јевреjа (0,54% од целокупног становништва). По попису од 31. марта 1931. године било их jе 68405 душа или 0,49%. У том периоду, дакле, њихов броj jе порастао само за 3659 или за 5,6%. И кад се узме у обзир да jе у том периоду било и знатног досељавања Јевреjа из иностранства (особито из Солуна), али и исељавања у Палестину, њихов природни прираштаj изгледа знатно мањи него код осталог становништва, а то се може обjаснити да су они у правом смислу градско становништво. Према томе, код нас ниjе постоjала опасност од броjног ширења Јевреjа. Јевреjи коjи су се били доселили из Немачке после 1934. представљали су само пролазну поjаву. Сви Јевреjи у Југославиjи су живели растурени по градовима, али тако да ни у jедном насељу нису имали ни апсолутну ни релативну већину.
Од 68405 Јевреjа, колико их jе 1931. било у читавоj Југославиjи, њих 47633 (дакле две трећине) живело jе у српским земљама. Своjим броjем они нису представљали никакву опасност. На њих jе била повика, особито под деjством антисемитске пропаганде, због њихове улоге у jавном привредном и политичком животу, коjи jе несразмерно већи него што би то одговарало њиховоj броjноj снази. Међутим, положаj и држање Јевреjа у читавоj Србиjи били су такви да се на њих не можемо жалити. Наши Јевреjи су се са много добра одужили Србиjи за гостопримство и са нама заjедно страдали. Они ће нам несумњиво и у будуће бити приjатељи и од користи. (Подвукао Д.К.)
За време окупациjе 1941-1944. Јевреjи у српским земљама су готово сасвим уништени. Они коjи се врате биће тако малоброjни и тако материjално упропаштени да не само неће бити никаква опасност него ћемо бити дужни и да их помажемо.[17]“

Не само на основу ових докумената већ и на основу сведочења многих савременика недвосмислено се може потврдити да равногорски покрет у целини ниjе био антисемитски расположен и да jе његово руководство настоjало да подржи све Јевреjе на териториjу коjу jе контролисала ЈВуО. Сваки Јевреj коjи би се обратио представницима ЈВуО био jе узет у заштиту или пребачен на „слободну териториjу“[18]. Лични лекар генерала Михаиловића, уjедно санитетски референт, био jе Јевреjин Тибор Голдваjн коjи jе са супругом Аном рат провео у непосредном Михаиловићевом окружењу[19]. Јевреjа лекара било jе у више корпуса ЈВуО[20] (Од Расинског до Озренског) а било их jе и на другим дужностима. Како су Јевреjи махом били образовани или су поседовали специфична знања били су углавном ангажовани на неборачким дужностима (на пример фотограф 1.бољевачке бригаде Тимочког корпуса)[21].
Јевреjи су, обично под лажним, посрбљеним, именима били припадници jединица ЈВуО и на подручjима ван Србиjе[22]. Јевреjи из Херцеговине су узвраћаjући на новогодишњу честиткама своjих сународника из САД за нову 1944. годину одговорили прогласом у коме се између осталог каже: „Јевреjи коjи се боре у jединицама Југословенске воjске шаљу поздрав америчким Јевреjима и изражаваjу наjбоље жеље за Нову годину. Срећни смо што се боримо под командом генерала Михаиловића против неприjатеља Југословенског народа. Од своjе браће у Америци очекуjемо пуну помоћ како би смо могли постићи заjеднички циљ. Демократске слободе и казну за злочинце… [23].
Ипак, наjвише Јевреjа било jе у jединицама ЈВуО у источноj Србиjи, Били су то углавном бегунци из Борског рудника коjе су прихватале околне jединице. Постоjали су планови да се, у погодном моменту, препадом ослободе заточеници а у том циљу jе била припремљена и група од тридесетак „интелектуалаца“ као jезгро будуће jевреjске jединице[24]. Саопштењем у емисиjи телеграфске агенциjе „Нова Југославиjа“ од 30.04.1944. године обjављено jе одобрење да се у саставу ЈВуО формира посебна jевреjска jединица. Представници Јевреjа из Бора упутили су преко штаба Краjинског корпуса молбу jервеjским удружењима у САД да им се пружи материjална помоћ – у оружjу, како би успешно организовали устанак[25].
У оквиру борбе против сарадника окупатора, илегалци ЈВуО су 18. маjа 1944. године, извршили атентат и убили Цветана Ђордjевића Цеку, помоћника министра унутрашњих послова у влади Милана Недића, надлежан за државну безбедност коjи се, између осталог, истицао и у ревносном извршавању антиjевреjских мера прописаних од окупационих власти.

Да ли jе ли jе било случаjева да су Јевреjи били жртве припадника равногорског покрета?
У извештаjима Николе Калабића може се пронаћи да су припадници њему потчињених jединица у близини Мионице убили jедну Јевреjку коjа се упутила „комунистима“ носећи са собом санитетски материjал. Истовремено у истоj тоj Мионици скривао се под заштитом равногораца Јевреjин Марко Раjцер, рукавичар из Београда[26].
Било jе случаjева да jе у борби или ван ње неко од Јевреjа коjи су били припадници комунистичког покрета био жртва припадника ЈВуО[27] али исто тако и примера да jе неко од Јевреjа, као припадник комунистичког-партизанског покрета у борби или ван ње лишио живота неког Србина[28]. Ни jедна ни друга ствар не могу се генарилозовати.
Као пример трагичног положаjа Јевреjа, коjи су се прогоњени од Немаца нашли у вртлогу грађанског рата, сведочи и судбина Јосифа Анафа. Он се са породицом, након окупациjе, склонио из Београда у Пожегу па у Ариље у нади да ће избећи прогон. Потказани од суграђана његов син Јеша и зет Ешкенази су били ухапшени па уз помоћ подмићивања ослобођени. На краjу су синови Јеша и Исак уз помоћ фалсификованих докумената и под српским именима преко Скопља отпутовали у Албаниjу и успели да преживе рат. Сви остали чланови породице угушени су на Саjмишту или стрељаи на Бањици укључуjући и Јосифа коjи jе стрељан 3.августа 1942.године. Све то ниjе било довољно да се Анаф, одлуком Државне комисиjе за утврђивање злочина окупатора и његових помагача не нађе на листи злочинаца[29]. За злочинца га jе препоручило што се у jедном тренутку нашао на „погрешноj“ страни у грађанском рату на тлу Србиjе и без обзира на то што су га по налогу Немаца ухапсили управо недићеви четници и спровели у Београд[30].
ЈВуО jе била воjска свих грађана Краљевине Југославиjе коjи су се ставили под њен барjак. Сваки Јевреjин коjи се одлучио да jоj приступи био jе добродошао[31]. Истовремено не само да ниjе било никаквог расно или верско мотивисаног прогона Јевреjа од стране припадника ЈВуО већ су они узимани у заштиту кад год jе то било могуће. Апсурдно звучи али jе и тачно, када су Јевреjи били жртве идеолошког прогона то jе само потврдило да су третирани равноправно као и Срби према коjима jе у грађанском рату ипак била уперена оштрица ове братоубилачке борбе.

Генерал Михаиловић jе као министар воjске и морнарице и начелник штаба Врховне команде био претпостављени над jош две структуре Воjске краљевине Југославиjе, Југословенском воjском у заробљеништву и Југословенском воjском у иностранству.
Јевреjи су били значаjно заступљени у официрском кору воjске Краљевине Југославиjе. Од 476 активних официра из реда националних мањина њих 212 (45%) били су Јевреjи а од 2786 резервних официра Јевреjа jе било 1460 (52%)[32]. Након слома Краљевине Југославиjе и капитулациjе њене воjске у априлском рату 1941. године у заробљеничке логове jе одведно преко 400 официра Јевреjа. Већина официра jе била смештена у логорима у Нирнбергу и Оснабрику[33] и према њима у почетку нису примењивани дискриминациони поступци. Почетком 1942. године немачке власти су отпочеле са дискриминационим мерама, противним Женевскоj конвенциjи из 1929. године коjа jе забрањивала дискриминациjу заробљеника по верскоj и расноj припадноасти, издваjањем Јевреjа у посебне павиљоне (злогласни павиљон „Д“ у логору Оснабрик са баракама 37 и 38 само за Јевреjе) и наређуjући им да мораjу носити посебне ознаку.

Све ове мере као и честа пресељења заробљеника нису могла сломити чврст антифашистички дух заробљеника Јевреjа. Захваљуjући међународном надзору и солидарности огромне већине других заробљеника Јевреjи – ратни заробљеници избегли су уништење[34].

Јевреjи коjе jе капитулациjа Југословенске воjске затекла у иностранству или су успели да избегну из земље одмах су се укључили у антифашистичку борбу. Јевреjи, чиновници у међународним представништвима наставили су рад под покровитељством избегличке владе у Лондону и Каиру. У лето 1944. године они су се, у оквиру унатарполитичког раслоjавања, изjаснили „за Тита“ и приступили НОП-у.
Посебно jе интересантно учешће Јевреjа као припадника 10. Индиjске дивизиjе. У оквиру ове дивизиjе, у логору између Газе и Јерусалима, налазио се моторизовани батаљон састављен од Словенаца коjи су заробљени као припадници италиjанске воjске и коjи су се изjаснили за ступање у Југословенску воjску. Официри су им били углавном Словенци али jе било и „ прилично Јевреjи, наших држављана, или бивших држављана из Палестине“[35].

РЕЗИМЕ

Генерал Михаиловић jе себе и своjе присталице сматрао делом антифашистичке коалициjе, извршавао jе налоге избегличке владе коjа се налазила у Лондону под директном контролом Британаца. Делом и због тога, а jош више jер генерал Михаиловић и огромна већина његових сарадници нису гаjили антисемитска осећања, припадници ЈВуО сматрали су Јевреjе као наjвеће жртве нацизма и пружали су им сваку могућу помоћ и подршку. И Јевреjи коjи су избегли немачке прогоне налазили су помоћ и заштиту од припадника ЈВуО, укључивали се у њихове jединице и пружали им подршку.
Грнерал Михаиловић се налазио на челу jедне хетерогене и децентрализоване организациjе у коjоj ниjе увек било могуће остварити пуну контролу над своjим снагама. Због тога се не може искључити могућност да jе поjединачно могло доћи до случаjа нетрпељивости према Јевреjима. Посебно у условима грађанског рата Јевреjи комунисти могли су бити идентификовани са политичким противницима – комунистима и тако изложени прогону. На исти начин и Јевреjи комунисти могли као своjе неприjатеље идентификовати припаднике ЈВуО, без обзира што су оба покрета и комунистички и националистички били у суштини антифашистички.

[1] Немачке власти су већ од 16. априла 1941. године отпочели са посебним мерама према Јевреjима да би Наредбом воjног заповедника за Србиjу, коjа се односи на Јевреjе и Цегане од 31.маjа 1941. године (обjављеноj у листу уредаба бр. 3  Јевреjи дефинитивно били стављени под посебне расне прописе. ЈИМ, Х, К-2.
[2] Самарџић Милослав, Дража Михаиловић и општа историjа четничког покрета IV, Крагуjевац 2007, 11-12.
[3] Детаљниjе о активностима квинслишких власти у прогону Јевреjа у књизи Божовић Бранислава, Специjална полициjа у Београду 1941-1944, Београд 2003.
[4] Остало jе познато обавештење Драгог Јовановића, управника града Београда коjе се односило на обезбеђење исхране логораша у логору „Саjмиште“: „Потребни артикли биће испоручени логору тек кад све остале потребе Београда буду задовољене“.
[5] Милорад Моjић, Српски народ у канџама Јевреjа (Београд, Луч 1941); Лаза Прокић, Ко су они? (Београд 1941); Јевреjи у Србиjи (Београд 1941); Георгиjе Павловић, Под шестокраком звездом (Београд, Просветна заjедница 1943);
[6] Између осталог и књига «Крвава листа комунистичких злочина у Србиjи» обjављена од стране Недићеве управе 1942. године у коjоj jе наброjан већи броj Јевреjа коминиста.
[7] Уз личну сагласносте генерала Недића спасен jе председника београдске jевреjске општине др Фридрих Попес и његов секретар Морис Абинун, коjи jе иначе директно сарађивао са комунистима. Недићеви службеници су били покровитељи Злате Кикел, Аврама Баруха, инжењера Станислава Јосифовића, итд. Костић Лаза, «Срби и Јевреjи», Саутпорт-Канада 1988.[8] Детаљниjе о Јевреjима припадницима НОП-а, Романо Јаша, „Јевреjи Југославиjе 1941-1945.
Жртве геноцида и учесници НОР-а“, Београд 1980.
[9] Мошић Александар, Учешће jугословенских Јевреjа у НОР, Зборник радова са научног скупа „50 година победе над фашизмом“, Београд 1997, 404-411.
[10] Мартиновић Ратко, Од Равне горе до врховног штаба, Београд 1989, 37.
[11] Према сећању поручника Фрање Сеничара. Кнежевић Радоjе , Књига о Дражи, Винзор 1956, 12.
[12] Зборник докумената, том XIV, књига 1, 865.
[13] Чарапић Миле „Записник о саслушању др-а Курта Левиjа“, Ужички зборник (33/2009), 80.
[14] Симон Паун (посбљено име Сима Паук) из Вуковара, ухапшен jе са групом илегално организованих официра БЈВ у рациjи 24.децембра 1941.године у Београду.
[15]Воjни архив, ЧА, 33-1-22 и 66-2-36
[16]Воjни архив, ЧА, К-282-17-1-1[17] Воjни архив, ЧА, К-12-1-2
[18] Јевреjин Миша Данон jе након бекства из Јасеновца прихваћен од припадника ЈВуО на планини Мотаjници и преко њих се придружио партизанима. Велибор Малетић, Горски штаб 314, Србац 2009, 146. Јевреjке Малвина Ваjс удата Хумски из Суботице и Бланка Карић из Београда су се 1942.године jавиле капетану Кости Маринковићу команданту четничког «Посавског одреда» (касниjе посавске бригаде ЈвуО) у Степоjевцу коjи им jе изричито потврдио да ЈВуО не прогони Јевреjе и да могу остати без опасности у Степоjевцу, што су оне и учиниле. Новости, фељтон Страдање српских Јевреjа, Јаша Алмули, Бункер под креветом 21.12.2009.године.
[19] Авакумовић Иван, «Михаиловић према немачким документима», Београд 2002, 88.
[20] Самарџић Милослав, Разговори са равногорцима, Погледи, Крагуjевац 2011, 187 и 304. Драгомир Спилманс, студент фармациjе из Суботице се након бекства из борског рудника прикључио jединицама ЈВуО и обављао дужности у санитетскоj служби; у болници Горске краљевске гарде у селу Горња Шаторња радила су три лекара од коjих су двоjица били Јевреjи. Самарџић Милослав, Албум Динарске четничке дивизиjе у 1000 слика, Погледи 2012, 80. Шеф болнице Динарске четничке дивизиjе био jе Јевреjин Људевит Деже, потпуковник, до рата начелник воjне болнице Врбаске дивизиjске области у Бањалуци.
[21] Самарџић Милослав, Генерал Дража Михаиловић и општа историjа четничког покрета V, Крагуjевац 2010, 713-715.
[22] Воjни архив, НОВЈ к-223-12/1, Јевреjин Рудолф Каопфер ( посрбљено име Бранко Костић), интендант код Баћевића у источноj Херцеговини.
[23] Родољуб или издаjник, случаj генерала Драже Михаиловића, 306. Порука потиче од бившег амбасадора Краљевине Југославиjе у Вашингтону Константина Фотића а обелодањена jе на паралелном суђењу генералу Михаиловићу у САД 1946. године.
[24] Пилетић Велимир, Судбина српског официра, Крагуjевац 202, 98.
[25] Воjни архив, ЧА, К-277, бр. 4/1
[26] Скривао се код породице Лазаревић у улици Кумановска бр. 10 у Београду. Након бекства из Београда преко равногорске везе одлази у Мионицу после рата вратио се у Београд и касниjе иселио у Израел. Према изjави др Огњана Адума из ЈУРАО.
[27] Припадници ЈВуО (у то време jош увек организовани као четници) стрељали су 15.марта 1942. године код Братунца седам заробљених бораца 2.пролетерске бригаде из ужичког краjа између осталих и Рафаjла Левиjа, аутомеханичара из Ужица; Шкоро Гоjко,Терор и злочини у ужичком округу 1941-1945, 100.
[28] Маjер Јосиф-Тарцан, предратни скоjевац, као комесар чете у Тамнавском батаљону заробљен jе од стране Немаца и обешен 27.03.1942. године у Ваљеву. У лето 1941.године Маjер jе учествовао у зверском убиству Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева. Самарџић Милослав, „Генерал Дража Михаиловић и општа историjа четничког покрета I“,Крагуjевац 2005,118.
[29] Одлуком о утврђивању злочина окупатора и његових помагача броj 2903, Архив Југославиjе, Фонд Државне комисиjе. Под описом и квалификациjом злочина се наводи: „Водио jе оружану борбу против партизана, као командант пожешког одсека“ а у делу коjи се односи на поjединости злочина: „Анаф, комесар за исхрану у одредима Игњатовића и командант пожешког отсека водио jе оружану борбу против НОВЈ. Чим jе образован пожешки четнички одред ступио jе у исти и обављао посао комесара за набавку намирница. У нападу пож. четничког одреда на Ужице против партизана Анаф се борио са пушком у руци а при одбрани Пожеге био jе чак командант jедног четничког одреда“.
[30] АЈИМ.Ал.1948,п.к.827. Далеко бољу судбину доживео jе Никола Биненфелд, коjи jе после рата у Крагуjевцу осуђен на 18 месеци затвора због „сарадње са четницима“[31] Божовић Бранислав, Специjална полициjа у Београду 1941-1944., 178, Београд 2003, Случаj Емила Пискара, за ким jе Гестапо трагао као за „четничким куриром“. При томе се чак скретала пажња да jе именовани, коjи jе радио под лажним именом, „добро наоружан и собом носи ручне бомбе“.
[32] Поповић Небоjша „Јевреjи у Србиjи 1918-1941“, Београд, 130.
[33] Ознаке „Oflag XIII B“ и „Oflag VI C „[34] Детаљниjе о Јевреjима у заробљеничким логорима Романо Јаша „Јевреjи Југославиjе 1941-1945. жртве геноцида и учесници НОР-а“, Београд 1990, 179-183.
[35] Жуjовић Младен, Ратни дневник 2, Врњачка Бања 2004, 232.

Извор: ПОГЛЕДИ форум