Одмиче вриjеме, године, мjесеци, дани… старимо и нестаjемо. Иза нас оста jош jедно „прохуjало љето“ са свим своjим радостима, тугама, успjесима, падовима, обазирањима, чекањима, надањима.
Оде неповратно, за увиjек!
Остали сте ви, ми. Остали су наши снови и наше жеље. Остали су они коjи вjеруjу у боље сутра и они коjи немаjу куда.
Остале су неузоране њиве и неискрчена дворишта, несазидане куће и неоплакани гробови. Остала су попаљена огњишта и напуштена домаћинства. Стара насеља са новим људима. Култура у подрумима
ускладиштена а памћења у књигама прецртана.
Ако се историjа понавља зашто баш на нама? На нама Србима из Хрватске. Увиjек на нама?
И приjе су одлазили наши преци, моjе генерациjе очеви и дjедови у колонама пред бездане jаме, прелазили су црквене прагове. Своjом крви боjили риjеке и море. Сагињали главу и врат подмицали. Умирала су дjеца поред родитеља, кумови поред кумова… нестаjала су читава села а опет се нешто из ништа рађало.
Из пепела се дизало. У баjтама, сламарицама су градили нову будућност, а ударали и копали темље држава за чиjе име и поредак их нико ниjе питао. Други су их поткопавали. Па и припадници народа нашега!
Окретали се истоку а на западу кичму подмицали.
Заборавише вjеру православну а упамтише несрећу сталну. Клели се Партиjи а пушку на тавану сакривали. Сваке 50-те године са тавана пушку скидали. И у нове ратове корачали.
Палили туђе и своjе. Око ватре коло играли а за немање друге кривили!
Свим воjскама генерале дали а по сваком диму пет регрута у рат слали. Гинули од Москве до Париза. Пред Наполеона излазили а испред комшиjе бjежали. Воjском Аустроугарске командовали а у своjоj главу губили.
И гдjе смо сада, на прагу 13-те године новог виjека?
Претци ваши и моjи преживjеше 1941 и отеше се од 1945 године. Ми коjи смо могли, не прескочисмо 1991 а побjегосмо из 1995 године.
Отjера нас хрватска воjска и српска политика.
Наши краjеви су сада под „посебном државном скрби Републике Хрватске“. У Загребу се сви „скрбе“ да се не вратимо а у Београду „нервираjу“ што смо отишли.
Ви, преостали Срби у моjоj Домовини Хрватскоj, ма гдjе били jесте, чувари сте огњишта и имена српског. Лиjепо jе знати да вас има тамо гдjе смо увиjек били а тужно jе признати да вас неће бити тамо од куда отићи нисмо требали.
А да ли смо морали? Је л’ биjаше другог пута?
Лако ли jе послиjе битке паметан бити!?
Неће се у Хрватскоj више родити ни jедан Тесла, ни Миланковић Милутин а ни Јосиф Панчић. Неће више српске руке ноте написати као што то учини Јосиф Руњанин, ни пjесме спjевати као што их спjеваше Прерадовић, Матавуљ, Десница, Витез…
Ни спрски Патриjарси се више у Хрватскоj рађати неће. Хрватску бранити ни устанке дизати неће нико од Срба моћи, jер ни Кончара више ниjе.
Са овог свиjета оде и Павле Јакшић и Гоjко Николиш…
Чуjем jош тешка корака ’ода Раде Булат генерал земље коjе нема.
Своjе мjесто не заузе нит’ порода у Хрватскоj остави Светозар Прибичевић. Не разумjеше га ни Срби ни Хрвати.
Да ли ће Милорад Пуповац ишта моћи у своj своjоj немоћи?
Земља без народа а народ без jаких политичких представника jе изгубљен народ. Он jе сам!? Ко треба да га jоште подржи?
Народе моj, народе српски…
Желим да вас у слиjедећоj години неки нови „торнадо“ или нека нова „олуjа“ врати на просторе коjима припадате, на земљу коjа jа ваша увиjек била. Да у нашоj Домовини запушу вjетрови коjи ће све магле растjерати и мржње одагнати. Да у другоj Отаџбини кошаве и буре одуваjу све заблуде и лажна надања, а народ наш пошаље у села и градове коjе су ваше политике лажним обећањима запљуснуле биле.
Да никну нове куће и творнице, да дивље свиње домаћим замjените, да се ласте опет нама врате…
Да живите и наџивите све страхове и све несреће коjе вас пратише у посљедњих 20 година.
У времену коjе и сам памтим и коjе носим у себи.
Да дjечjи плач надjача све jауке прошлости а младост све сахране садашњости.
Нека вас здравље прати а памет служи.
Живjели и сретни били!
Никола Кобац,
Бивши директор бивше фирме „Петровац“ Вргинмост,
Грађанин бивше Хрватске и бивше Југославиjе
Пjесник у пролазу. Луталица непролазни
Садашњи Никола Кобац!