Жртве источне Билогоре од 1991. до 1997. године

Под источном Билогором чиjе су жртве предмет овог истраживања подразумиjевамо про-стор са површином од око 700 км² смjештен на сjеверозападу данашње Републике Хрватске и ограничен на западу насељима православне парохиjе Северин, на сjеверу селима парохиjе Мала Трешњевица, на jугу Великим Зденцима, док jе његова источна граница село Јасенаш, односно линиjа на коjоj строго географски гледано престаjе Билогора – превоj дуж коjег се пружаjу пут и пруга Бастаjи – Сухопоље.

Оваj списак погинулих бораца и у терору страдалих цивила у току оружаних деjстава 1991. године те приjе и послиjе њих у периоду од 1991. до 1997. односи се на жртве чиjи су егзеку-тори хрватске паравоjне формациjе, као и терористичке групе и поjединци организовани или подржани од хрватских власти. На списку се налази и неколицина жртава страдалих од посљедица терора и рата коjи jе завршио 1995, као и оних чиjа jе смрт посљедица србомржње под-гриjане у том периоду и за коjу нема индициjа да ће у догледно вриjеме нестати.

Треба напоменути да су 1991. убиства починили воjници и цивили тада међународно непризнате хрватске државе, а да су жртве лоjални грађани и формациjе териториjалне обране тада jош постоjеће СФРЈ чиjи су сви припадници без изузетка рођени у билогорским насељима или ту живjели низ година. Узгред речено, становништво нападнуто 1991. год. од стране хрватских власти и њених паравоjних снага са циљем ликвидациjе или протjеривања jе домицилно становништво овог подручjа, коjе ту има наjдубље кориjене коjи сежу jош у 16. виjек, до 1597. године. Утолико, затирање српске популациjе у 2. свjетском рату и његов егзодус 1991. год. представља чист случаj геноцида без преседана у свjетскоj историjи. Он не говори ништа ново о екстремноj хрватскоj политици коjа jе већ вjековима препознатљива као проду-жена рука ватиканског прозелитизма, али говори много о свиjету на почетку трећег милениjума и антиципира праксу коjом ће се будући сукоби рjешавати. Злочинац се 1991. вратио на мjесто злочина, а свиjет jе глатко прешао преко тога и наградио га. То се ниjе могло незнати и тако jе у Билогори 1991. и касниjе у Краjини почињен први планетарни, цивилизациjски злочин. Нека нам jе свима Бог у помоћи послиjе оног што нам предстоjи.

Списак коjи слиjеди направљен jе на основу до сада обjављених изjава и свjедочења, властитих биљешки, те консултациjа са Стевом Ђукићем, Миланом Басташићем, Кљаjић Радом, Даницом Чакмак, Живком Лолићем, Петром Вучковићем, Александром Лолићем, Д.М, Ц.Г, Орић Драгом, Зором Попржан, Р.С, Стевом Радаковићем, Б.Б, М.Р, Миланом Диjаковићем, Јованом Мамула, Анком Вучковић, Анком Вукадиновић, Покраjац Љубаном, Милновић Вла-дом, Б.П, Тулум Љубишом и другима.

А/ ПОГИНУЛИ ИЗ САСТАВА СРПСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА

1. МИЉАНОВИЋ Милана ЗДРАВКО из Јасенаша, р. 1960, погинуо 2. септембра 1991. на мосту на риjеци Илови према Ремовцу. Тог дана припадници хрватских снага, полициjе и ЗНГ из три правца су напали Јасенаш, а осим Здравкове погибиjе рањене су jош три жене и два два борца териториjалне обране – Душан Станчић и Владо Милновић. Са под-ручjа источно од Илове погинуо jе п.поручник Мраковић Зоран из Дарувара и три припадника териториjалне обране из Бастаjа, коjи су нађени заклани у шуми. Становништво Јасенаша се повукло према Цjепидлакама гдjе jе jедан дио и остао, док су се остали вратили у Јасенаш. У поновљеном нападу на мjесто ови цивили су заробљени и држани у некоj врсти логора у сеоскоj школи, одакле су под контролом пуштани у току дана да нахране стоку. Од тих цивила jедан jе стариjи човjек послиjе премлаћивања умро од задобиjених повреда.

2. БЕРАК МИЛЕ, Србин из Лончарице, р. 1968, погинуо код Ивановог Села 21. септембра 1991. године.

3. ВЕРИЋ Ђуре ВЕСЕЛКО из Бачковице, 1965, рањен и заробљен код Ивановог Села 21. септембра 1991. године, има индициjа да га jе на краjу убио Вељко Марић и да jе закопан булдожером у кукурузима Зденка Зиме коjи jе имао имање на почетку Пољана.

4. КУЧЕРА ВЛАДИМИР из Грубишног Поља, по оцу из Грбавца мађарског, а по маjци српског пориjекла. Рањен и заробљен у борби код Ивановог Села 21. септембра 1991. године од припадника хрватске воjске и послиjе мучења погубљен.

5. КЛЕУТ Митра ДРАГО, рођен 1962, из Јасенаша, погинуо од гранате у Цjепидлакама у октобру 1991.

6. ШУКИЋ Васе МИЛЕНКО, родом из Велике Барне, погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дjаковцу.

7.  ГЛЕЖНИЋ ДУШКО, из Велике Дапчевице погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дjаковцу.

8.  СМИЉАНИЋ (име непознато) зван Паjур, унук Смиљанић Саве из Растовца, погинуо 31. октобра у Растовцу, сахрањен 1. новембра на гробљу у Дjаковцу.

9.  ИЛИЋ ЈОВО из Зринске, погинуо на положаjу у Зрињанским брдима 31. октобра 1991.

10.  БОЈИЋ ДУШАН из Малог Грђевца, погинуо на положаjу у Зрињанским брдима 31. октобра 1991. године погођен снаjпером, сахрањен у Гакову.

11.  ЛАЗИЋ ЗОРАН из Нове Писанице, рањен 31. октобра у Зрињанским брдима и послиjе тога погинуо.

12.  ХОРВАТ ЂУРО из Чађавца, Хрват, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991.

13. КОКОТ МАРИО из Грубишног Поља, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991. и спаљен од стране хрватских боjовника заjедно са Познић Живком.

14. РАДОЈЧИЋ Милана НЕНАД, 1970, из Горње Ковачице, погинуо приликом напада хрватских снага 31. октобра 1991. у Горњоj Ковачици. Ненад и отац Милан буквално су бранили властиту кућу и прилаз селу од усташа коjи су надирали из правца Писанице и св. Ђур-ђа. Кад jе Ненад рањен и пао „Милан баци аутомат и преда се. Милана вежу за тракторски прикључак, а Ненад лежи на земљи тешко рањен. У великим мукама каже оцу – Jоj тата ал jе тешко умриjети! На то jедан усташа извади пиштољ и убиjе га хицем у чело пред оцем Миланом“.

15.  ПЕНДЕЉ НЕНАД из Мале Ператовице, Хрват, р. 1968., погинуо у Горњоj Рашеници 31. октобра 1991. од тенковске гранате. Сахрањен код Частека у дворишту.

16.  ПОЗНИЋ Раде ЖИВКО из Малих Зденаца, р.1957. у Турчевић Пољу, заробљен од припадника ЗНГ у Растовцу 31. октобра 1991, звjерски мучен, набиjен на колац и жив спаљен.

17.  СМИЉАНИЋ РОБЕРТ, погинуо 31. октобра 1991. на положаjу у Растовцу од тромблонске мине, потом спаљен.

18.  БОРОТА Стево БОШКО из Грубишног Поља, р.1952. г. у Горњоj Рашеници, погинуо као припадник Барањске дивизиjе приликом напада хрватских снага 1993. на дравском насипу у близини Невесиња.

19. ФАРКАШ ЖЕЉКО, рођен у Сибенику у мjешовитом браку од оца Мађара и маjке Хрвати-це, погинуо у Барањи.

20.  ЛАЛИЋ Гоjко ГОРАН из Грубишног Поља, 1974, погинуо у Барањи као борац Барањске дивизиjе на линиjи обране према Осиjеку 1993.

21.  САВИЋ НИКОЛА из Зринске, послиjе повлачења из Билогоре погинуо у саставу Воjске Републике Српске.

22.  БОЈИЋ ДУШАН из Велике Ператовице рањен 21. септембра код Ивановог Села, послиjе одласка са Билогоре погинуо на Влашићу (1993?) у саставу Воjске Републике Српске.

23.  ЦВИЈАНОВИЋ ДУШАН из Лончарице, рањен 21. септембра 1991. у Горњоj Рашеници, касниjе погинуо на Влашићу у саставу Воjске Републике Српске.

24.  МРКИЋ МИЛЕ , 1949, из Велике Дапчевице, погинуо у Барањи.

Б/ УБИЈЕНИ И ПОГИНУЛИ ЦИВИЛИ

25. ПЕУЛИЋ Стевана ЖИВКО jе прва жртва пориjеклом из источне Билогоре страдала од хрватских паравоjних формациjа. Рођен jе у Лончарици 1948. од оца Стевана Штековића и маjке Анкице Пеулић. Шездесетих година са маjком прелази да живи у Осиjеку, ту заснива породицу и са супругом Љубицом има два сина. По исказу Љубице Пеулић, она и Живко су 11. jула 1991. били сами у породичноj кући у Осиjеку, а малољетни синови су склоњени на сигурно у Србиjу. Припадници ЗНГ су опколили кућу у намjери да ухапсе Живка, он jе пружио отпор из подрума служећи се оружjем коjе jе посjедовао као ловац. У размjени ватре jе погинуо, а Љубица изгубила руку враћаjући бомбе коjе су зенговци убацивали у подрум.

26.  СТАНИЋ ДМИТАР, припадници МУП-а и ЗНГ Републике Хрватске под командом активисте ХДЗ-а Стоjана Густина из Вировитице, локална хрватска паравоjна формациjа под политичком контролом вође ХДЗ-а Анте Делића из Грубишног Поља и полицаjци из гру-бишнопољске полициjске станице под вођством начелника Гладоjић Стеве незаконито су ухапсили и држали под тортуром у импровизиваним затворима у Грубишном Пољу и по-друму хотела „Билогора“ у току августа 1991. г. низ Срба из Грубишног Поља и околине. Тада су малтретирани и физички злостављани (батињање, рањавање ватреним оружjем, са-каћење, пљачкање, хапшење и одвођење у непознатом правцу) Милан Бозета, Илиjа Стоjић, Милорад Бубић, Млађен Кекеровић, Др. Душанка Даљуг, Боривоjе Димић, Сукур Живко, Живко Ћетковић, Милан Дробац, Ђуро Љуштина, Мачак Драган, Торбица Милорад, Ми-лошевић Спасоjе, Милоjко Раjлић, Саво Карановић и други. У тортури су активно учест-вовали и неки локални активисти ХДЗ-а. О томе постоjи низ изjава, од jедног од мучених коме су одсjекли уво, Млађена Кекеровића (Извjештаj Српског сабора о прогону српског народа и етничком чишћењу Западне Славониjе од стране власти Републике Хрватске, стр. 5, Анекс II), преко извjештаjа СПЦ-а (митрополит Епархиjе загребачко-љубљанске Јован) М. бр. 324/92 од 05. децембра 1992. и свjедочења размjењених заточеника попут Живка Сукура и докторке Душанке Даљуг до изjава раднице хотела „Билогора“ Раjлић Недељке. 

СТАНИЋ Милана ДМИТАР, рођен 1952. г. у Великоj Ператовици ухапшен jе 16. августа 1991. и убиjен тог дана или непосредно послиjе, што се односи и на друге убиjене.

27.  МАЧАК ДРАГАН, ухапшен и убиjен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. године од припадника jединице Стоjана Густина за коjег се, на основу свих расположивих чињеница, може закључити да jе био онаj коjи jе одлучивао o животу и смрти.

28.  МИЛОШЕВИЋ СПАСОЈЕ, ухапшен и убиjен у Грубишном Пољу 16. августа 1991. год. Индициjе о извршиоцу – син зубара из Великог Грђевца Златка Буковца, Круно Буковац коjи jе такође у августу у Великом Грђевцу на бензинскоj пумпи без икаквог повода тешко ранио рафалом из аутоматске пушке Миленка Басташића, Србина из тог мjеста, оца четворо малољетне дjеце.

29. ТОРБИЦА МИЛОРАД из Растовца, р. 1953, малтретиран и убиjен августа 1991. у згради бившег штаба ТО преко пута аутобуског колодвора у Грубишном Пољу. Мртво тиjело jе одвежено и остављено у дворишту у Рашеници, гдjе jе живио Ђуро,брат Милорадов.

30.  ПОЧУЧ МИЛОРАД – послиjе бjекства брата Мирка и његове супруге из Великих Зденаца 15. августа 1991. пред групом хрватских терориста коjи су намjеравали да Мирка убиjу, Милорад jе заjедно са Миланом Царићем 27. септембра 1991. затворен и пребиjан. Послиjе тога jе пуштен и требало jе неколико операциjа и уграђивања пластике да би се санирале све повреде. Након свега, већ послиjе рата, Милорад тужи државу Хрватску, на суду траже доказ о степену инвалидности, он ради тога одлази у вировитичку болницу гдjе послиjе седам дана на пречац „умре“.

31.  ВАСИЉЕВИЋ МИЋО из Грубишног Поља, убио га jе Вељко Марић септембра 1991. г. у Грубишном Пољу.

32. ТВРДОРИЈЕКА Ђуре СТЕВАН, 1927, Србин из Грубишног Поља, изузетно ситуиран и угледан домаћин убиjен 20. септембра 1991. По изjави Хараузек Жељка из истог мjеста, коjи jе са колегом Хорват Ивицом случаjно био свjедок овог догађаjа, Стевана су убили Марић Вељко и Трегнер Рудолф зван Јумбо, оба из Грубишног Поља. Они су у дворишту Пере Вучковића коjи jе тада већ избjегао из Хрватске убили Стевана Тврдориjеку, раско-мадали тиjело и у двиjе пластичне вреће од ђубрива га одниjели и закопали на локациjу Прдавац десно од пута Грубишно Поље – Велика Барна. Марић jе ухапшен на основу међународне потjернице у Димитровграду при покушаjу преласка у Бугарску, 17. априла 2010.

33. ГАШПАРОВ ЉИЉАНА, рођ. Вучковић из Велике Трешњевице, убиjена 17. септембра 1991. у спаваћоj соби у породичноj кући њених родитеља коjима jе дошла у посjету и на коjу jе испаљена тромблонска мина. У Великоj Трешњевици у току рата ниjе било борбених деjстава, а по изjави Поткоњак Милана из овог мjеста извршиоци злочина су припадници ЗНГ Републике Хрватске.  Повод за убиство jе вjероjатно супруг Љиљанин, Хрват са коjим се вjенчала 4. маjа исте године и коjи jе отишао у Њемачку да избjегне мобилизациjу у хрватску воjску. Послиjе убиства, припадници ЗНГ одводе те ноћи у импровизовани затвор Љиљанину маjку Анку и шеснаестогодишњег брата Далибора, туку их и муче  на незамисливо монструозан начин два дана. По изjави Анке Вучковић, ту би били убиjени да их ниjе извукла хрватска полициjа послиjе приjаве њиховог нестанка од стране комши-нице из хрватске породице.

34.  СЛИЈЕПЧЕВИЋ ПЕТАР, Србин из села Растовца, убиjен септембра 1991, постоjе индициjе да jе то учинио Вељко Марић, криминалац коjи се придружио активистима ХДЗ-а.

35. ЉУШТИНА Илиjе НИКОЛА, стар око 70 година, заробљен средином септембра у Јасе-нашу у поновљеном нападу хрватских снага на ово мjесто, држан jе у импровизованом логору, премлаћиван и умро од задобиjених повреда.

36.  ПОЗНИЋ Станка РАДЕ, рођен у Турчевић Пољу 1935, отац Познић Живка, одведен 28. октобра из куће у Малим Зденцима од припадника грубишнопољске полициjе под коман-дом Гладоjевић Стеве. Из Полициjске станице у Грубишном Пољу Раде jе одведен у Бjеловар гдjе jе убиjен, тиjело ниjе нађено.

37.  КРАВИЋ РАДЕ, ухваћен од припадника ЗНГ, држан jедно вриjеме у затвору у Бjеловару и пуштен. На путу кући у Дапчевачке Брђане нестаjе у шуми иза Грубишног Поља гдjе jе и нађен. Сахранила га jе кћерка у Дапчевачким брђанима.

38.  ВУДРАГ ДАНИЦА, старица из Велике Дапчевице, села на магистралном путу Грубишно Поље – Вировитица убиjена током зиме 1991/1992. рафалима из аутоматске пушке коjе су испалили припадници вировитичке jединице ЗНГ коjа се враћала са ратишта код Пакраца. Детаље о убиству сазнала jе Даничина унука Јованка удана за Вучан Марка у Словениjи, кћер Шегић Николе из Мале Ператовице и Милке р. Вудраг коjа jе умрла као избjеглица у Барањи.

Мика Лолић, кћер Дане и унука Данила Лолића из Дапчевачких Брђана се удала код Трбо-jевића у Велику Ператовицу, а њена кћер Даница за Вудраг Стеву у Велику Дапчевицу, гдjе jе имала Милку и Јованку. Даница jе имала jош троjе дjеце и jедну од наjтрагичниjих билогорских судбина, тако да због сувог, фактографског набраjања људи и догађаjа аутор од будућег читаоца ових редова тражи опрост. Једно од те дjеце, Драгу Вудрага у доби од око двиjе године усташе отимаjу са непознатим броjем других малишана 1941. у парку у Грубишном Пољу (по неким индициjама Драго jе данас у Канади). Даница успjева накрат-ко побjећи усташама, тада jе већ поново била трудна и они jе сустигну, пред њима роди близанце коjе ови одмах, пред њеним очима убиjу. Даница jе имала кућу у Великоj Дап-чевици одмах преко пута Марка Јуришића, jедног од неколико Хрвата у оближња три срп-ска села и коjем у два рата „ни овца ниjе фаљела“. Даница 1991. остаjе у кући по одласку Срба из Билогоре и хрватски боjовници jе убиjу у дворишту Филипа Глежнића. Тако се круг злочина затворио.

39.  ОРИЋ ЉУБАН из Тополовице заклан од стране припадника ЗНГ 2. новембра 1991. год. и послиjе тога са супругом Љубом спаљен. Стари и болесни нису се усудили кренути на дуги и исцрпљуjући пут са осталим народом породици сина Саве, официра ЈНА у Београду.

40. ОРИЋ ЉУБА, супруга Љубана Орића из Тополовице, заклана и спаљена од стране усташа,  припадника ЗНГ из Вировитице, 2. новембра 1991.

41.  ОТКОВИЋ ЉУБА из Растовца, убиjена од стране Вељка Марића у новембру 1991, а бес-помоћни очевидац злочина био jе њен супруг.

42.  ВУКОВИЋ Захариjа ЗОРКА, рођена Кравић у Турчевић Пољу, стара 75 година, погинула у октобру 1991. г. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаjа тзв. „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.

43. ЧАКМАК Петра РАНКО, рођен 1941, погинуо у октобру 1991. код гранатирања Турчевић Поља са положаjа „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.

44. ЧАКМАК МАРА, р. 1938. у Батињанима, погинула у октобру 1991. приликом гранатирања Турчевић Поља са положаjа „topničkе grupе 52. samostalnog bataljuna ZNG-a Daruvar“.

45. ЈАВОРИНА МИЛАН, 1951, родом из Мале Дапчевице радио jе у комуналном предузећу у Грубишном Пољу и био свjедок свих сахрана страдалих. Послиjе одласка Срба из Билогоре инсценирана jе саобраћаjна несрећа у коjоj jе Милана пред зградом Шумариjе у Грубиш-ном Пољу прегазио извjесни Чвек.

46.  ГЛЕЖНИЋ СТЕВАН зван Кузман, р. 1920, из Велике Дапчевице, затекао се почетком новембра 1991. у Лончарици гдjе су га заклали хрватски боjовници из Вировитице.

47.  МИШЧЕВИЋ ЖИВКО, 1948, заклали га у властитом дворишту у Лончарици припадници ЗНГ у Лончарици почетком новембра 1991.

48.  ПОПОВИЋ МИЛАН, 1928, заклали га хрватски боjовници у Лончарици почетком новембра 1991. године.

49. СОКОЛ ФРАЊО, Хрват, отац Анђелке удане за Србина Душана Мркшића из Грубишног Поља, убиjен у властитоj кући по доласку хрватских снага из Копривнице и Вировитице у Велику Дапчевицу почетком новембра 1991.

50. ИБИШАЈ Тема МИРОСЛАВ, рођен 1963. у Малом Грђевцу од оца Албанца и маjке Српкиње, био jе предмет хрватских пропагандних лажи попут оне о Луци Шербеџиjа из Тополовице коjу су тобоже „ćetnici“ убили у Зринскоj, а радило се о томе да jе она боравила код Балог Ђуре, Хрвата из тог мjеста коjи jе из само њему познатих разлога активирао у кући бомбу од коjе jе Луца погинула. Тако jе и за Мирослава Ибишаjа, ваљда због његовог по оцу албанског пориjекла медиjски експлоатисана прича о томе да су га Срби убили. У наjбољоj усташкоj традициjи Мирослав jе чак сликан са ножем у грудима, а вjероjатно због потреба педагогиjе постоjи, да се традициjа не заборави, и групна слика са жртвом. Истина jе да jе он jедан од оних цивила коjи су остали у билогорским селима, ниjе због психичких сметњи носио ни пушку као његова браћа, а послиjе повлачења српских снага су га убили хрватски боjовници по уласку у то мjесто 1. новембра 1991, а постоjе индициjе да jе прво одведен у Велики Грђевац и тамо ликвидиран. Детаље тог догађаjа сазнао jе и испричао Миленко Ибишаj, брат Мирославов коjи се као и трећи брат Милорад 1991. године борио у саставу ТО општине Г. Поље, био jе и рањен, а након Билогоре се нашао у саставу Воjске Републике Српске.

51.  МАЧАК СТЕВО из Мале Јасеноваче остао jе са супругом Љубом у селу и послиjе повла-чења српског становништва 1. новембра 1991. са Билогоре. По доласку хрватских снага Стево jе пребиjан и мучен, присиљаван да копа себи раку и до пола затрпаван и остављен у шуми. Једва се довукао до куће, гдjе jе умро од задобиjених повреда.

52.  МИЛИЋ Стеве ВОЈИСЛАВ, пориjеклом из Зринске, непосредно приjе рата живио у Ждра-ловима, по одласку Срба из Билогоре одлази у новембру 1991. у Зринску да види шта му jе са породицом и имањем, у повратку га припадници ЗНГ извуку из аутобуса код циглане у Великом Грђевцу и убиjу уз пут у граби.

53.  ЛАЗИЋ Стеве ЗДРАВКО, Србин из Бачковице, убиjен 8. октобра 1991. године. Здравко jе требао имати раднике за пољске радове па jе пошао дан раниjе у Велику Писаницу по на-мирнице, али и да прода телад за коjе jе тог дана био откуп. По истом послу с њим jе пошао и Царевић Миленко. Здравко тог дана продужуjе и у Велики Грђевац, а у повратку га хапсе полицаjци хрватске воjске код угоститељског обjекта „Шумска вила“ под оптужбом да вози „крух за ћетнике“ и живог баце у септичку jаму на воjно-полициjском полигону у шуми Кукавица између Великог Грђевца и Мале Писанице.

54.  ЦАРЕВИЋ Илиjе МИЛЕНКО, р. 1952, из Чађавца, ухапшен од хрватске воjне полициjе у Великоj Писаници 8. октобра 1991, одведен на полигон у шуми Кукавица, малтретиран и тучен, а у томе се истицао „да би се додворио Хрватима“ припадник полициjе Ивановић Душана Бранко, Србин из Равнеша. Снажним ударцем ноге он jе Миленку отворио трбуш-ну шупљину и потом га убио рафалом из аутоматске пушке.

55. НН, мушкарац, Србин из Равнеша коjем за сада нисмо успjели сазнати име и вриjеме стра-дања 1991, пуцао jе из ловачког оружjа да застраши групу хрватских екстремиста коjи су се у току ноћи „шуњали“ по његовом дворишту, вjероjатно са намjером да нешто украду или запале. Сутрадан, оваj домаћин jе одведен од куће, звjерски претучен, од чега jе умро.

56.  ПЕУЛИЋ СТЕВО, Србин из Лончарице, послиjе изласка са Билогоре страдао у Барањи.

57.  ЈОВЕТИЋ Стоjана НЕДЕЉКО, из Чађавца, ухапшен почетком октобра (?) 1991. године у Великоj Писаници. Непознато гдjе jе убиjен, иако има индициjа за шуму Кукавица.

58. РАДАКОВИЋ СЛОБОДАН из Бачковице, пориjеклом из Велике Барне, ухапшен и одведен почетком октобра, непознато гдjе jе убиjен.

59. ЛАЗИЋ Саве ЗОРАН, рођен 1970. у Имљанима у БиХ, приjератни досељеник из Босне на Полум, ухапшен 6. октобра 1991. у Великоj Писаници, непознато гдjе jе убиjен.

60. ПОПРЖАН Јосифа РАДЕ, Србин из Цремушине р. 1926. вратио се из Тење гдjе jе боравио код кћери и њене породице у родно мjесто гдjе га убиjаjу хрватски екстремисти 1996.

61. РАДЕЛИЋ Андриjе МИЛАН (1923) из Великог Грђевца jе посљедња жртва Србима наметнутог рата и србомржње коjа се наставила и послиjе завршетка ратних деjстава. Та мржња jе код поjединаца досегла такве димензиjе да се о њоj може говорити као о супституциjи за религиjу, на што упућуjе и голо тиjело жртве у ноћи 24/25. април 1997, на Велики Петак, жртва злочина са елементима ритуалног, сатанистичког убиства. Милан jе убиjен са три хица у главу из „калашњикова“ руске производње пориjеклом из Мађарске коjе jе своjим активистима диjелио ХДЗ краjем 1990. Злочинца Јосипа Мариjана из истог мjеста су хрват-ске власти ухапсиле, бранио се шутњом, а по исказима мjештана имао jе саучесника коjи се доводи у везу са Златком Грдинићем из Павловца, хадезеовцем коjи већ краjем октобра 1990. задужуjе jедан од 25 „калашњикова“ руске производње довежених из Вировитице за грубишнопољски ХДЗ и код коjег jе пронађен читав арсенал оружjа. Милан jе осма жртва усташа у два рата из ове породице и посљедњи са тим презименом у Великом Грђевцу.

Ц/  СРБИ УБИЈЕНИ У САСТАВУ ХРВАТСКИХ ВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА

62. ШКРБИНА Младена ПРЕДРАГ, 1968, из Оровца. Послиjе почетних немира 1991. године, Предраг jе, вjероjатно не сналазећи се наjбоље у новонасталоj ситуациjи, остао као млад полицаjац радити у Полициjскоj станици у Новскоj. Краjем jула 1991. гине у сукобу хрватских и српских снага у Костаjници, што jе службено тумачење из хрватских извора, док друге информациjе то доводе у озбиљну сумњу.

Прву од њих jе Милици Раделић пренио брат Емил, Предрагов дjед. Наиме, одмах послиjе Предрагове погибиjе у Оровац jе дошао млади пар, иначе Хрвати из Новске коjима jе Предраг био вjенчани кум. Емилу су у повjерењу испричали да им се Предраг жалио да jе од колега Хрвата у полициjскоj станици добио задатак да мора ликвидирати седморицу дру-гих колега Срба ако сам намjерава остати жив. Предраг jе обавиjестио Србе што се тражи од њега, они су се склонили, а он убиjен на путу према положаjу на Баниjи, гдjе су га тобоже убили „ћетници“.

По другоj информациjи коjу jе у Барању дониjела жена избjегла из Новске, презименом Удовчић, Предрага су убили „jош у ауту“ на путу за Костаjницу, а ову причу употпуњуjе и тврдња jедног од спашених Срба полицаjаца коjу jе она прениjела, да jе Предраг имао дjевоjку Сњежану, Хрватицу, коjа jе то била само „по задатку“, да би лакше био наведен на ликвидациjу седморице колега. По свему судећи, Предраг ниjе погинуо под новокомпонованом хрватском заставом, већ да би заштитио своjе другове. Под том заставом ниjе ни сахрањен у Оровцу 30. jула 1991, jер jе склоњена и спаљена у кухињскоj пећи.

63. МИТРОВИЋ Боривоjа ГОРАН, затворен 1991. због уништавања плаката ХДЗ и Туђманових слика лиjепљених по Великоj Трешњевици. По пуштању из затвора мобилисан jе под приjетњом смрти у хрватску воjску. У току 1992. са другим воjницима jе свратио у крчму у Питомачи, гдjе му jе сељанин из Велике Трешњевице Дакић (брат саборског заступника Јосипа Дакића) читавим рафалом од око 20 хитаца пуцао у ноге и затим у торзо. Ни на поновљене молбе му нико ниjе желио пружити помоћ, тако да jе убрзо искрварио и умро.

Оваj попис jе ажуриран са закључно 11. октобром 2012. и jош увиjек се нажалост не може сматрати коначним, jер jе могуће да западниjе, даље од зоне ратних деjстава има понека жртва у сериjи систематских застрашивања коjа су захватила током рата 1991. до 1995. године читаву родословну зону, од минирања и паљевина кућа до малтретирања и пребиjања српских житеља. Исто тако, ниjе искључено да у Бjеловару или на некоj другоj локациjи широм бивше Југославиjе ниjе страдао jош неко пориjеклом са источне Билогоре. Оптимистичка jе процjена да таквих, неевидентираних жртава нема више од пет.

Аутор: Ранко Раделић

Везане виjести:

Ранко Раделић: Хрватска акциjа Откос – триjумф усташтва и фашизма!

СЈЕЋАЊЕ НА ПРОГОН СРБА ИЗ ГРУБИШНОГ ПОЉА

Бесjеда проф. Станише Лалића на парастосу Србима, побиjеним у хрватскоj акциjи „Откос“

Подсjећање: Потресна свjедочења избjеглица из западне Славониjе о стравичном терору усташа

Видео: Грубишно поље – 28. IX 2012. – парастос и комеморациjа