САВО ШТРБАЦ : Потерница за „Tопничким дневницима“

Ако имате „Топничке дневнике“ – онда имате све. Хрвати су врло добро знали шта значе, па су их сакрили. То jе могао да уради само неко моћан, што се иначе приписуjе Карамарку, шефу ХДЗ-а и свих таjних служби у Хрватскоj

Правник и дугогодишњи судиjа Саво Штрбац, своjевремено и секретар Владе Републике Српске Краjине, као дугогодишњи председник документационо-верификационог центра „Веритас“, за „Печат“ говори о борби за истину о страдању Срба у Хрватскоj, посебно кроз призму хрватско
-српских правних битака пред међународним судовима.
 

Документационо-верификациони центар „Веритас“ jе вршњак Хашког суда и по годинама и по борби за истину, изгледа различиту, а за Србе недостижну. Хрватски генерали Готовина и Маркач су у „процесу столећа“ за „Олуjу“ прво осуђени за учешће у „удруженом злочиначком подухвату“, а онда ослобођени. Како сте доживели ову пресуду? Шта Србиjа може да уради да се она промени?
Врло тешко. Очекивао сам сто посто да ће пресуда бити осуђуjућа. Веровао сам у правду и у своjу браншу. Знао сам коjи су докази отишли тамо. Сваки доказ и сваког свjедока сам знао у прсте, са сваким од њих разговарао.
У наjгорем случаjу, морао jе бити барем „Удружени злочиначки подухват“(УЗП) са Готовином и Маркачем као помагачима. А УЗП jе требало да остане свакако. Предаjе нема. Постоjи могућност обнове процеса хрватским генералима са новим доказима, случаj Шљиванчанин показуjе да jе то могуће и у Хагу. То су тзв. Топнички дневници на коjима jе тужилаштво у Хагу инсистирало годинама. Док ниjе донета првостепена пресуда, многи притисци су вршени на Хрватску и од стране тужилаштва преко УН-а и од ЕУ. Хрвати су све то издржали, и нису их дали. Нису ни спорили да су постоjали. Вjеруjем, као и многи други, да постоjе и данас. Образложење из Кабинета председника Хрватске за њихов нестанак jе „да их jе неко украо и негде склонио“. Они негдjе постоjе и дан-данас. Могу ли се пронаћи? Србиjа би требало да учини све да дође до „Топничких дневника“ да би се поново судило Готовини и Маркачу, jер оваj хрватски злочин мора кад-тад да се казни.
„Топнички дневници“ су списи коjе jе водила свака артиљериjска jединица ХВ-а коjа jе гађала читаву Краjину, и градове и села на сектору „Југ“ коjим jе командовао Готовина. У њима се наводи колико jе коjа jединица задужила мунициjе, коjи су били циљеви, коjи су циљеви гађани, колико jе циљева погођено, колико промашено, дакле све оно што се нагађало до сада, jер су анализирани само неки удари. Од 900 граната коjе су за неколико сати пале на Книн, свега jе пет удара граната анализирано. А jа сам то доживио. Кад jе почело бомбардовање Книна, мислио сам да су све топовске циjеви света уперене на Краjину. То jе кљуцало као град.
И без тих списа првостепени суд jе закључио да jе гранатирање ХВ у „Олуjи“ било неселективно и незаконито, и да jе довело до егзодуса Срба. Ако имате „Топничке дневнике“ – онда имате све. Хрвати су врло добро знали шта значе, па су их сакрили. То jе могао да уради само неко моћан, што се приписуjе Карамарку, шефу ХДЗ-а и свих таjних служби у Хрватскоj. Он jе и Готовину лоцирао пре хапшења, означен jе као човjек коjи jе са своjим сарадницима узео награду од пет милиона долара од САД-а за хватање Готовине, као и 250.000 куна колико jе Хрватска била расписала.
У Хрватскоj говоре како Саво Штрбац тврди да Карамарко има „Топничке дневнике“. Ниjе њему сада лако, jер су га и раниjе у Хрватскоj прозивали за издаjу саборца, с обзиром на функциjу и моћ коjу jе имао. Питање jе шта ће бити у односима ова два Далматинца.
 

Увелико се, поводом теме „дневника“ спекулише о расписивању позамашних награда!?
САД су 2000. расписале награду за хватање Караџића и Младића од по пет милиона долара. Влада Србиjе 2007. расписуjе награду од милион еура за информациjу коjа би могла довести до њиховог хапшења. Такође, по 250.000 еура за Горана Хаџића и Стоjана Жупљанина. Милион некима ниjе било довољно, већ Србиjа 2010. повећава суму на чак 10 милиона еура.
Као што се у Хрватскоj спекулише ко jе узео награду за хватање Готовине, тако постоjи и прича о узимању новца за хватање Караџића и Младића. Таj jе новац био обезбеђен и неко га jе узео.
Како су биле расписане позамашне награде за људима, тако се могу расписати награде и за кључним доказима, као што су „Топнички дневници“. Ја бих кренуо са наградом од милион еура, све док се не откупе. Све има своjу циjену.
Па мени су jош у jесен 1995. двоjица млађих људи тврдили да знаjу човjека коjи има подужи видео запис о масакру Срба у акциjи „Бљесак“ на Окучанскоj цести. Када сам затражио снимак, рекли су да човек заузврат тражи кућу у Београду, на Дедињу. Био сам запањен понудом и одбио сам jе. Сада знам да jе то била грешка. Та се касета ниjе поjавила до данас нигде. То може да значи да jу jе откупио неко коме jе било у интересу да се она не поjави.
 

Постоjи, дакле, и своjеврсно „црно тржиште“?

Да постоjи то црно тржиште, постоjи, и то нико не спори. Зашто људи тргуjу тим стварима? Оно с чиме сам се сусретао jе следеће: наjважниjи, али и наjређи разлог jе – савjест коjа мучи те људе коjи су нешто лоше урадили, па се тиме искупљуjу.
Другу групу чине они незадовољни своjим статусом у новоформираноj држави. Очекивали су много више, добили мало. Због љубоморе, зависти, незадовољства, недовољне награде по сопственоj процени за оно за шта су се борили, типа „онаj гори од мене jе постао министар, а jа нисам ништа“.
Наjучесталиjа jе трећа група – чистих трговаца. Има докуменат, хоће новац и – тргуj.
Људи знаjу да мене интересуjу страдања Срба из Краjине у Хрватскоj, и знаjу да ако имаjу какав доказ, коме би то требало понудити. Новац би се сигурно нашао. Сигурно!
Да jе Американцима било стало да Готовина и Маркач буду осуђени, могли су да распишу награду и за „Топничким списима“.
Како год, оваквом пресудом имате то што имате. У Хрватскоj еуфориjу, а у Србиjи гњев и огорченост. Е онда, симптоматично, jер се jош ниjе стишала ова еуфориjа, ми са хрватске стране добиjемо позив за ексхумациjу српских лешева у околини Шибеника, што смо тражили jош од 1996, па ништа. Врло чудно. Краjем новембра, на шибенскоj локациjи Света Маре ексхумирани су остаци 31 лица, док их jе 13 већ раниjе ексхумирано. Нико не спори да jе реч о Србима, просечне старости преко 68 година коjи су убиjени после „Олуjе“. Готовина и Маркач су били команданти на том подручjу, ово су жртве њихових jединица, у њиховоj зони одговорности.
Не веруjем да су Хрвати ово сада учинили сами, своjом вољом. Зашто би сад кварили то што су добили овом пресудом, а добили су „домовински рат без мрље“? Да то ниjе тако показуjе и jедан леш без главе из ове „шибеничке групе“.
У селу Сонковић, близу Скрадина, у Шибеничком залеђу убиjен jе, између осталих, и Марић Стеван, рођен 1915. То jе дjед познатог кошаркаша Алекса Марића, играча „Партизана“ и репрезентациjе Аустралиjе. Његов дjед ниjе хтио отићи из свог дома, и зна се данас коjе комшиjе су дошле у његову кућу, одсjекле му главу и играли се с њом.

Хрватска jе очигледно све урадила у своjу корист, ако jе оваква пресуда у хуманистичком смислу икаква корист за Хрвате. Шта jе урадила Србиjа или шта ниjе, а могла jе, да се ово не догоди?
Могла jе, и требало jе Србиjа да лобира. Не да лобира „више“, него да лобира уопште, jер то ниjе нимало чинила.
Док су Хрвати одмах после првостепене окривљуjуће пресуде њиховим генералима кренули да „бране“ своjе интересе, Срби нису радили ништа. Предсjедница Владе РХ Јадранка Косор jе тада изjавила да jе „државни приоритет и циљ да се поништи ова пресуда“. Схватали су да jе то била пресуда Хрватскоj, а не хрватским генералима.
Одмах су поново ангажовали познату америчку адвокатско-лобистичку фирму „Патон Богс“ и групу тзв. 12 стручњака коjу су чинили 10 Американаца, воjних аналитичара, и неки адвокати коjи су као правници и тужиоци били раниjе ангажовани у Хагу. Људи коjи раде за новац. Брига њих за Готовину и Хрватску. Они су направили критичку анализу правила 200 метара и тражили су да им суд да статус „приjатељи суда“, jер брину о будућности света наводно са идеjом да више не буде ратова. Суд jе одбио да буду „приjатељи суда“, али jе уважио њихово мишљење.
До првостепене пресуде, на читав адвокатски тим коjи jе чинило у ствари стотине људи на терену у прикупљању информациjа од значаjа за одбрану Готовине или сакривању информациjа коjе га терете, Влада РХ jе потрошила преко 32 милиона еура. Томе би требало додати приватне донациjе, коjе су износиле чак и по 10 милиона долара, као и добровољне прилоге широм Хрватске за „Фондациjу за обрану Готовине“.
С друге стране, ми нисмо довољно дали ни нашим људима у Хагу, а тек нисмо да би поjачали доказе против Готовине. Па од оснивања Хашког трибунала из Министарства правде нико никад ниjе посетио ниjедног Србина у Шевенингену. Тек ће садашњи министар правде Селаковић, како рече, ићи тамо први.
Даље, Орић, Готовина и Харадинаj и остали су испраћани у Хаг у униформама, уз почасти, или су се враћали као Готовина и Маркач авионом Владе Хрватске, уз масовне дочеке. Ко jе код нас дочекао Шљиванчанина? Нико.
И не само то. Хрвати су шврљали по Србиjи тражећи Србе коjи ће за новац сведочити за Готовину исказима да су Срби отишли из Краjине на позив Милошевића и захтjев Мартића. Срећом, откривени су сви и похапшени.

Чини се да се овде нису извукле никакве поуке из ових искустава?
Требало jе осjетити шта ради друга страна, контрирати на неки начин, вршити притисак на судиjе као што су и други радили. Да jе само jедан jош био на нашоj страни, улоге би биле измењене. То нам нико ниjе бранио. Држава jе требало, а и сад може, ниjе касно, да направи тимове за лобирање, за сарадњу са свим битним институциjама у свету, а не да сав терет падне на „Веритас“, неколико људи и врло скромна средства.
Сем тога, у оквиру „Олуjе“ хрватским генералима се судило само за злочине почињене у сектору „Југ“. Злочини почињени у сектору „Север“ нису ни поменути. Наше правосуђе требало би да покрене ово питање што пре.

Идуће године пред федералним судом у Чикагу почиње суђење америчкоj компаниjи „МПРИ“ за саучесништво у геноциду над Србима почињеном у „Олуjи“. О чему jе ту реч?
Августа 2010. jе у САД-у поднета тужба групе грађана, Краjишника, против компаниjе „МПРИ“ због саучесништва у геноциду. Ако имате саучесника, имате и извршиоца.
Влада Хрватске jе октобра 1994. склопила уговор са фирмом „МПРИ“ о пружању свих услуга везаних за воjна питања. То се дешавало у време ембарга на увоз оружjа на просторима бивше Југославиjе, коjи су Американци први рушили, наоружаваjући ХВ наjмодерниjим наоружањем, па чак и беспилотним летелицама. Лицемерjе тих пензионисаних високих америчких официра из „МПРИ“-а jе било то да су знали историjу страдања Срба у Другом светском рату, ко су нацисти, ко усташе, шта jе НДХ, знали су и за „Аушвиц“, и за мучења у „Јасеновцу“. И поред тога су, за новац, радили не само као консултанти већ су били и непосредни учесници „Олуjе“ на терену. Сем тога, Краjина jе била под заштитом УН. Саучесништво у геноциду над Србима jе било тако очигледно.
Ништа Србиjа ниjе овде урадила. Американци су се сами понудили. Правни тим три адвокатске канцелариjе, коjи поред Американаца Ентони Д. Амата и Кевина Роџерса предводе Џон Остоjић и Боб Павић jе поднела тужбу против „МПРИ“-а због нанетог душевног бола и траума, као и последица прогона преко 220.000 Краjишника са њихових вековних огњишта. За разлику од свих других, ови адвокати не траже новац унапред. Има их ангажованих преко 80. Траже jедну трећину по окончању пресуде или нагодбе, ако изгубе спор, они ће изгубити новац. Буквално кредитираjу Краjишнике, па и Србиjу, од коjе траже само информациjе и документа.
За преко 200.000 прогнаних у „Олуjи“ траже нематериjалну штету за изгубљени завичаj по глави 25.000 долара и пет одсто камате од 1995. наовамо за сваку годину до подношења тужбе, па се тако дошло до цифре од 10,4 милиjарди долара.
Судиjа Рамон Кастиљо, jедини хиспањолац у САД-у на нивоу судиjе федералног суда, оценио jе да jе тужба основана и да би суђење требало да се одржи у Чикагу. За Србе jе то наjбоље због наjвеће српске заjеднице у САД-у, због доступности суда сведоцима из САД-а, али и из Европе и Србиjе. Позвао jе странке на нагодбу. Адвокати „МПРИ“-а нису хтели ни да разговараjу о томе, па jе заказано рочиште за фебруар 2013.
Од материjалне, без сумње jе овде значаjниjа она друга, морална добит!
Нама новац ниjе битан, већ пресуда и то баш америчког суда, а не било коjег, америчкоj компаниjи, са америчким адвокатима. Срби су ту само – жртве. Ако они успиjу доказати да jе „МПРИ“ била саучесник у геноциду, онда ми имамо оцjену наjjаче државе на свету да jе „Олуjа“ била геноцидна. Ако то заврши у нашу корист до почетка главног претреса пред Међународним судом правде (МСП) због контратужбе Србиjе против Хрватске за геноцид, то ће нам бити jак ветар у леђа. Ова три поступка, Готовини у Хагу, тужба Краjишника у Чикагу и тужба пред МСП-ом су као систем споjених судова.
У Хрватскоj jе ово суђење схваћено врло озбиљно, као могућност компромитациjе Хрватске као државе. Тако jе хрватски генерал Крешимир Ћосић прилично сигуран да ће ово суђење имати и те како озбиљне штете за Хрватску.

Била би ирониjа да пред америчким судом добиjемо правну сатисфакциjу за сву несрећу коjу су нам управо Американци нанели.
Хрватска jе 2. jула 1999. године, непосредно после НАТО бомбардовања СР Југославиjе, МСП-у поднела тужбу против Србиjе за геноцид, а Србиjа узвратила 4. jануара 2010. контратужбом против Хрватске за геноцид и етничко чишћење.
Суђење jе заказано за почетак 2014. И врло jе важно да не дође до одустаjања од суђења и до нагодбе политичких елита коjе су тренутно на власти и у Хрватскоj и у Србиjи. Нека суд пресуди.
Нисам члан правног тима Србиjе, али сам позван као експерт за ова питања. Ми смо у контратужби на око 1.000 страница обухватили цjеловиту „Олуjу“, и сектор „Југ“ и „Север“, и не само август и септембар 1995, него период до 1997, до кад jе тамањено и уништавано све српско, и људи и ствари. У том периоду jе донесено чак двадесетак закона коjи су онемогућавали повратак Срба у Хрватску, а српски станови, куће и имања дељени Хрватима из Босне, Јањевцима са Косова и другима.
„Олуjа“ jе jедини догађаj из ратова деведесетих коjи испуњава пун капацитет за геноцид по Конвенциjи УН-а из 1948, зато што се десила на великом простору, зато што jе траjала свега неколико дана, зато што jе у току тих неколико дана побиjено преко 2.000 људи, спаљено и опљачкано преко 22.000 српских кућа, уништени верски обjекти и гробља, и протjерано 220.000 Срба.
Постоjе „Брионски транскрипти“ коjи су, у ствари, сценарио за извођење „Олуjе“. Из њих се види да jе реч о кривичном дjелу „зле мисли“ коjу jе Туђман изнео на састанку хрватског воjног и политичког врха, коjем су присуствовали Шушак, Бобетко, Червенко, Норац, Домазет, Јарњак, Радић, Лаушић, Круљац (Бобетко и Червенко су били директно надређени Готовини, а Јарњак Маркачу прим. аутора) говорећи да би Србе требало „потjерати или уништити“. После тог састанка jе постала видљива „геноцидна намjера“. Кад се повеже шта jе речено и шта се десило, онда jе „Олуjа“ удружени злочиначки подухват са циљем присилног и траjног протjеривања Срба из Хрватске, на чиjем челу jе био предсjедник Хрватске Фрањо Туђман, коjи jе био и командант оружаних снага.

Тако добиjамо дефинициjу етничког чишћења. Друге и боље дефинициjе ни нема…
Сем тога, у поднеску од неколико хиљада страна МСП-у има и доказа о страдањима Срба током Другог светског рата у логорима „Јасеновац“ и „Јадовно“, коjи говоре о томе да су Хрвати већ jедном починили геноцид над Србима и да су заправо повратници у вршењу истог кривичног дела.

У Хрватскоj се расправља о доношењу „Закона о обjави регистра бранитеља“. Зашто jе таj регистар битан и за Србиjу?
Хрватска jе сада нама неприjатељска држава. „Веритас“ и мене лично Хрватска доживљава као неприjатеља хрватске државе броj jедан. Свакодневно се у хрватским медиjима и у многим политичким институциjама напада и ружи Србиjа и српство на разне начине.
У оквиру свега тога у Хрватскоj расправља се да ли би требало обjавити списак хрватских учесника тзв. Домовинског рата. Једни су против, други, осиони су за. Сад се ту накупило пола милиона „бранитеља“, jер сви имаjу неке привилегиjе. Туђман jе 1996. спомињао 370.000. Одакле се накотило jош преко 100.000 нових, нико не зна. Чак су у Хрватскоj коментарисали да их jе стварно било пола милиона, могли су „и до Москве стићи, а не само потjерати Србе“.
Они коjи су против, плаше се „Веритаса“ и Саве Штрбца, jер ако се ми дочепамо тог списка, онда ћемо многе од њих процесуирати, подићи оптужнице.
Краjем новембра у Сабору се министар „бранитеља“ и савjетник предсjедника Јосиповића Предраг Матић Фред, иначе поносни учесник рата, залагао за обjављивање тог регистра и доношење Закона о обjави регистра бранитеља. Тада jе изjавио:„Ма плаше вас безвезе са тим Савом Штрпцем. Кога год ухапсе на границама или ван граница Хрватске, а буде његово име у том регистру, jа ћу уместо њега ићи на издржавање казне.“
Ако се регистар буде обjавио, и ако знамо и ратни пут jединица и њихов састав, као и мjеста где су ексхумирана тела страдалих Срба, онда се то лако може довести у везу са њима као починиоцима. Примjер за такво откривање злочинаца jе убиство осам хендикепираних стараца у Двору, 8. августа 1995. У овом случаjу су имена и презимена убица била поткрепљена и сведочанством данских воjника коjи су као чланови УНПРОФОР-а то посматрали, не предузевши ништа да то спрече. После 15 година савjест jе постала jача од ћутње и добили смо сведочанство о том злочину.
Ниjе само простор Републике Српске Краjине затрпан српским лешевима коjи чекаjу ексхумациjу и правду, већ и многи други делови Хрватске, где рата ниjе било. Сва та убиства и злочини мораjу да буду расветљени, а починиоци осуђени.

Разговарао Златко Богатиновски

Извор: ПЕЧАТ