У новоj књизи Драге Мастиловића „ИЗМЕЂУ СРПСТВА И ЈУГОСЛОВЕНСТВА – српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославиjе“ можемо прочитати ову изузетно обрађену тему, значаjно чвориште различитих историjских процеса и њихових посљедица. Описуjући резигнираност, апатиjу као и безидеjност и безидеалност српских политичких представника након Анексиjе Босне и Херцеговине од стране Аустроуграске српски књижевник и национални радник Владимир Гаћиновић као да наводи данашње стање цjелокупног српског народа и његовог система вриjедности растрганог идеjом да ЕУ интеграциjе немаjу алтернативу као ,на жалост, ни хашке ослобађаjуће пресуде нашим крвницима. Тако на страни 102. овог изванредног Мастиловићевог дjела читамо:
„Признање анексиjе од стране Србиjе, а посебно прихватање српских политичких група у Босни и Херцеговини да уђу у конструктивну фазу своjе политичке дjелатности, то jест, њихова спремност да сарађуjу с владом на основу Устава, коjи jе новоанкетираним покраjинама дао цар Фрањо Јосиф, оставило jе поражаваjуће утиске на већину српских омладинаца из Босне и Херцеговине. То вриjеме Гаћиновић jе описао на сљедећи начин: „Ми, у своjоj земљи, преживели смо jедну од наjвећих срамота коjа jе икада била. Пре малокрвни било смо сада резигнирани и скептици. Гледали смо црним очима и видели све само трагично. После трзања и бура, дошло jе сиво, ситно време. Пали смо колико смо дуги, добили чисту двоjку из своjе опште вредности…[1] Посебно огорчење Гаћиновић jе показивао у вриjеме саборског дjеловања српских политичара, поготово када су прихватили реалност анексиjе и политику компромисног погађања са владом,сматраjући да су они: „У дубинама немоћни и млаки, васпитавани под режимима коjи гуше и обараjу, без душе на жртву, они у нашем друштву дижу владу компромиса, уступака, тактичких провлачења, коjа долазе после великих националних падова. Примивши од идеjа увек мањи део и примењуjући га (случаj са „српских реализмом“), они су допринели не мало, да српски живот даjе утисак пустиње без споменика и сводова, да су српски кровови поцепани и срска душа под питањем. Нико као они ниjе потпомагао да српство данас изгледа тако мизерно, очаjно и болно, да jе српска садашњица без светлости и у jедноj великоj злослутноj тишини.“[2] У таквоj ситуациjи опште резигнанциjе и апатиjе међу српском омладином у Босни и Херцеговини, сасвим неочекивано и потпуно индивидуално, без наjава и претходно jасно формулисаних програмских начела и циљева, засиjала jе револуционарна звиjеда Богдана Жераjића.
„Био jе сав мутан, потресен. Лице му, увек без маске, било пуно мрачних боjа, иза коjих jе био бол, мука, разочарење. Док се у његовим друговима будио притаjени инстикт, он jе у мртвим самоћама преживљавао jедну од наjдубљих криза.“
Колико знамо ми о Жераjићу данас? Па, вjероватно, као и о многим значаjним темама из наше историjе, мало или ни толико. Заклопимо на тренутак Мастиловићеву књигу. На интернету се може наћи нешто мало више од овога…
„Богдан Жераjић , неустрашиви борац за слободу, родио се у Невесињу, фебруара 1886.
Сиромашни сељачки родитељи послали су га у мостарску Гимназиjу, коjу jе морао напустити због сукоба са наставницима странцима. Вриjеме прекида гимназиjе провео jе слушаjући, у дугим зимским ноћима, пjесме и jауке о биjеди и невољи свога народа. То вриjеме jе било судбоносно у његовом животу. Одатле jе донио своj касниjи идеал, тамо jе налазио велики ослонац идеологиjи коjу jе платио животом. Послиjе jе опет дошао у гимназиjу, довршио jе, уписао се на права на Загребачком универзитету. Прве године права прешао jе у Србиjу, учитељевао jе неко вриjеме у крушевачком округу, одатле се вратио у родно мjесто, гдjе га jе и затекла анексиона катастрофа.
Човjек знања, осjећања, сентименталан и узбудљив, Жераjић оставља своjу земљу и поново прелази у Србиjу, да тамо дочека рjешење кризе у прољеће 1909. године. Разочаран и преварен у очекивању, живио jе послиjе у Загребу. Тамо дозна за отварање босанског Сабора, и риjешен да ватром протестуjе, реченог дана извршио jе (неуспjешан)атентат на Марjана Варешанина(поглавара земље, генерала,) испаливши на њега пет револверских метака, а шестим изврши самоубиство.“
На страни 110 настваљамо чиатње Мастиловићеве књиге ИЗМЕЂУ СРПСТВА И ЈУГОСЛОВЕНСТВА – српска елита из Босне и Херцеговине и стварање Југославиjе:
„У своjим текстовима из тог времена, посебно оним посвећеним Богдану Жераjићу, он( В. Гаћиновић) недвосмислено осуђуjе политику „српског реализма“ у Босни и Херцеговини и сматра да долазе нове генерациjе Срба „коjи ће се jавити после великих грехова своjих оцева, свршених у моментима личне и социjалне исцрпености, изгубљености сваког критериjа и погашених свих идеала. У тим малим и jадним ћути велико срце, спава велика воља и тече нова идеjа, jош слепа, несврстана, али огромна као звона, сфинге, стихиjа. Они ће бити нова Српска Плеjада, крила наших снова, велико стихиjско буђење српске савести…“[3] Он jе тада дубоко вjеровао да jе та „нова Српска Плеjада“, кадра за „Стварање новог типа коjи ће припремити директну акциjу и заљуљати српском садашњицом, у вези са нашом традициjом, коjа jе богата патњама, конспирациjама и бунама“, а то, према Гаћиновићи, треба да jе „велики и брзи циљ садање српске тишине… Од дна до врха треба прокопати цело друштво, споjити га у великоj завери за слободу, и умирући створити ново време и нов принцип у своjоj отаџбини.“[4]
Свака сличност са данашњим временом, означена подебљаним текстом, у овим редовима jесте намjерна.
Знамо ли ко смо, шта смо и куда идемо ???
Предраг Лозо