ВЕРИТАС: Саопштење поводом ликвидације Госпићких Срба у јесен 1991. године

Хрватска воjска и полициjа су у Госпићу и околним мjестима, у jесен 1991. године,  углавном под маскама, одводили српске цивиле из њихових кућа и станова и ликвидирали их разним методама и на више мjеста.Ликвидирани су углавном виђениjи Срби (судиjе, тужиоци, директори, новинари, полицаjци, пензионери…) коjи су били лоjални новоуспостављеном хрватском “демократском” режиму. Према ВЕРИТАС-овим подацима, у том периоду и на такав начин, убиjено jе наjмање 123 лица српске националности, међу коjима и 35 жена, од чега скоро половина 17. и 18. октобра.

Милан Левар над Шарановом jамом 

Међу ликвидиранима су и десет брачних парова и четири пара по jедног родитеља и дjетета. Међу ликвидиранима jе и комплетна породица Пантелић: Милан (1934) шеф Хидрометереолошке станице у Госпићу, његова супруга Анђелка (1941), по занимању трговац и њихова кћерка Мирjана (1963), студентица, сви одведени из њиховог стана ноћу од стране особа у униформама и под маскама, од коjих jе до сада идентификовано Миланово тиjело, док се Анђелка и Мирjана jош воде као нестали.

Са ликвидациjама српских цивила био jе упознат циjели политички, воjни и полициjски врх хрватске државе. А након што су припадници ЈНА, краjем децембра исте године, пронашли 24 поугљенисана леша српских цивила у зони раздваjања сукобљених страна, упознати су, преко познатих свjетских медиjа и хуманитарних организациjа, и представници Међународне заjеднице, под чиjим “притиском” jе тадашњи предсjедник РХ ФРАЊО ТУÐМАН наредио истрагу о ликвидациjама госпићких Срба. Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце тих убистава, случаj jе врло брзо стављен ад ацта, а лешеви убиjених су из примарних премjештани у секундарне гробнице, коjе jош увиjек криjу око стотињак неидентификованих лешева.

Тужилаштво Хашког трибунала, убрзо по оснивању, водило jе интензивну истрагу о овом догађаjу и случаj jе, приjе него jе оптужница подигнута, у циљу одржања Рачанове владе, уступљен хрватском правосуђу.

Жупаниjско државно тужилаштво у Риjеци, у марту 2001. године, подигло jе оптужницу против пет припадника хрватске воjске и полициjе због ратног злочина против цивилног становништва, а теретило их се за безразложно хапшење и за ликвидациjу наjмање 50 лица.

Правоснажном пресудом Жупаниjског суда у Риjеци, из марта 2003. године, проглашени су кривима: ТИХОМИР ОРЕШКОВИЋ, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу и МИРКО НОРАЦ, тадашњи командант 118. бригаде ХВ-а, што су, у временском периоду од 14. до 18. октобра 1991. године, наредили припадницима Хрватске воjске и Воjне полициjе да безразложно ухапсе наjмање 50 цивила хрватске и српске националности, коjе jе, по њиховом наређењу, СТЈЕПАН ГРАНДИЋ, комадант ИИ боjне (пука), заточио у касарни Перушић; што су затим Норац и Орешковић, 17. октобра исте године, у вечерњим сатима, у просториjама тзв. Оперативног штаба у Госпићу, присутнима наредили да мораjу извршити ликвидациjу jедног броjа похапшених цивила коjи су из касарне Перушић довежени на локалитет Пазариште, гдjе су исте вечери пуцањем из оружjа усмртили наjмање десеторицу, с тим да jе Норац први усмртио jедну женску особу; што jе Грандић, 18. октобра 1991. године, у jутарњим сатима, поступаjући по претходном договору са Орешковићем и Норцем, наjмање 39 до 40 заточеника из касарне Перушић довезао на локалитет Липова Главица, гдjе их jе заjедно са припадницима ХВ, од коjих су неки били маскирани, из ватреног оружjа усмртио, а затим 10 до 11 убиjених закопао на сметлиште Разбоjиште, а jош наjмање петорицу убиjених одвезао камионом у непознатом правцу, док су 24 леша поливена бензином и запаљена, коjе су у таквом стању и пронашли припадници ЈНА у децембру исте године, од коjих су до сада 22 идентификована. Суд их jе због тога осудио и то: Орешковића на 15, Норца на 12 и Грандића на 10 година затвора.

Истом пресудом суд jе, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковића и ИВИЦУ РОЖИЋА за ликвидациjу троjице Срба из Карлобага, коjи су 25. октобра 1991. године одвежени и убиjени на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док jе, због одустанка тужиоца, оптужбу одбио против ЧАНИЋ МИЛАНА.

Иако jе процес “госпићкоj групи” био озбиљниjи од свих других процеса вођених пред хрватским судовима против Хрвата, пресуда jе, по оцjени многих правних аналитичара, компромис. Наиме, суд jе као отежаваjуће околности своj троjици осуђених цjенио сљедеће чињенице: да су жртве цивили “коjи нису били припадници паравоjних неприjатељских формациjа” и броj “безразложно ухићених и усмрћених”; да су лешеви убиjених са локациjе Пазариште премjештени, а лешеви убиjених на локациjи Липова Главица запаљени и остављени да их развлаче животиње, те да jе jедан дио тих лешева поразбацан на сметлиште Разбоjиште, а jедан дио одвежен ко зна гдjе; да jе чак четверо дjеце остало без оба родитеља, да jе убиjена циjела jедна породица; да jе имовина одведених и потом ликвидираних цивила уништена, у станове су усељени други људи итд., па се с правом поставља питање колико би jедан хрватски воjник требао да убиjе српских цивила и коjом методом да би добио максималну казну затвора.

Поставља се и питање зашто нису процесуирани и остали за коjе jе “ван сваке сумње” утврђено у судском процесу “госпићкоj групи” да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидациjама госпићких Срба, по командноj или индивидуалноj одговорности, а таквих jе више десетина, од коjих су неки и данас на високим функциjама и положаjима у хрватскоj воjсци, полициjи и власти, као што се то ради у другим случаjевима и у другим државама региона.

Породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава и онеспокоjава сазнање да jе, ускоро по правоснажности пресуде “госпићкоj групи”, тадашњи предсjедник РХ Стипе Месић помиловао осуђеног Грандића, ублаживши му казну за двиjе године, коjу jе већ одавно и издржао; да се осуђеном Норцу, коjем jе, у jулу 2010. године, казна за оваj и случаj “Медачки џеп”( правоснажно осуђен на 6 година) обjедињена на 15 година затвора, омогућавао скоро нормалан живот у  затвору (студирање, вjенчање, прослава родjења и крштења сина у родном селу пред великим броjем званица, од коjи су неки били на високим државним функциjама и то под пажњом свих медиjа у Хрватскоj) и што jе, по одлуци Комисиjе за условни отпуст Министарства правосуђа РХ, од 25. новембра 2011. године на условноj слободи; да се осуђеном Орешковићу за вриjеме издржавања казне веома погодовало, тако што jе дуже времена, због наводне болести, умjесто у затворскоj болници,  провео на слободи, а у затвору jе из затвореног, противно правилима, премjештен у полуотворено оделење, те да ће и он, по недавноj одлуци поменуте Комисиjе, изићи на условну слободу већ у новембру ове године, док се, с друге стране, ништа не предузима у проналажењу посмртних остатака њихових наjмилиjих,

У Београду и Бања Луци, 16.10.2012.

Извор: ВЕРИТАС

Везане виjести:

MILAN LEVAR:U TRI DANA U GOSPIĆU JE UBIJENO NAJMANJE STOTINU CIVILA, SRBA I HRVATA!

Slučaj Milana Levara