Драгомир Анђелковић: Темељи модерне српске трагедије

Англосаксонци и Немци срушили су Југославиjу. Али, Лондон и Вашингтон, за разлику од Берлина, нису начелно против jугословенства. Штавише, неки вид jугословенског повезивања сматраjу не само прихватљивим, већ и пожељним, под условом да jе тзв. западни Балкан устроjен онако како им одговара. А то значи да су Срби подређени елемент. Зато jе титоистички концепт, иако не од истог тренутка у оба поменута центара глобалне моћи, уживао велике симпатиjе евроатлантских кругова. Зато нам данас толико причаjу о његовом модификованом продужетку: регионалноj сарадњи у коjоj Срби клече и свима се извињаваjу, те им подређуjу своjе интересе.

ПЛАНИРАЊЕ СРПСКЕ ПРОПАСТИ

Оно што jе од свих евроатлантских средишта моћи постепено прихваћено као модел решавања „српског проблема“, суштински jе jош 1913. године, у  своjоj књизи „Југословенско питање у Хабзбуршкоj монархиjи“, дефинисао Ситон-Вотсон. Таj, политички врло утицаjни британски историчар – како с правом каже наш угледни историjограф Радован Калабић – поставио jе темеље Британске политике према Србима коjу су САД наследиле, те коjу су и не тако малоброjни Срби, нажалост, усвоjили као пут ка стварању „хармоничног Балкана“. Ситон-Вотсон jе сматрао да би jачање српског фактора допринело продору Русиjе ка топлим морима, односно да би „триjумф српске идеjе“ у контексту решавања jугословенског питања „значио и победу источне над западном културом и био би фаталан ударац прогресу и модерном развоjу.” Стога, православни Срби треба да буду у сенцни католичких (западну оданих) Хрвата и Словенаца, односно териториjално-државно подељени унутар шире зоне интеграциjе.

У складу са тим, када су Енглези увидели да jе пропаст Аустроугарске неминовна – а царска Русиjа коjа jе могла да се супротстави њиховим намерама била избачена из шаховске игре на „Евроазиjскоj табли“ – уложили су велике напоре да не буде створена „реална Србиjа“ по мери распростирања српског народа (за коjу су наши неприjатељи натурили погрешан придев „велика“), већ уместо ње заjедница Јужних Словена. У томе су им, некада из ирационално схваћеног родољубља, а некада и из чистог користољубља, помагали неки масонски и други некритички прозападно настроjени српски кругови. Тако jе рођена прва Југославиjа. Но, она ипак ниjе испала онако како су прижељкивали у Лондону. Тамо су комбиновали како им одговара, али први резултати нису били по њиховим „стандардима“.

Краљ Александар I Карађорђегић, иако jе из jугословенских убеђења и владарских претензиjа – нажалост – прихватио концепт стварања уjедињене државе Срба, Хрвата и Словенаца, ипак jе њу базирао на српскоj традициjи и државности, односно тако поставио ствари да њом доминира српски фактор. Но, тиме ниjе окончана енглеска антисрпска игра већ jе само отпочела њена нова, вероватно и jош опасниjа, фаза. „Лондон се ниjе мирио с реалношћу да jедна српска породица заузима краљевски престо у Југославиjи, и у Београду као престоници. Зато jе заклете неприjатеље и Карађорђевића, и Југославиjе, попут Мусолиниjа и Павелића, тесно везивао уз себе, као своjе плаћенике. На ово су се наслањали и други Александрови противници из редова бугарских и албанских екстремиста“. (Р. Калабић, Равногорски венац Субjел, стр. 103-104).

Британски став према Србима ниjе се променио ни пошто jе краљ Александар убиjен, ни када jе отпочео Други светски рат, ни пошто jе он завршен. Неке ствари су ако не геополитичке константе онда елементи дугог траjања. А британски негативан однос према Србима, свакако спада међу њих. Интереси живе наjдуже, а то што су се Срби по цену огромног страдања – вероватно ништа мање ирационално од опредељења за заjедничку државу са Хрватима и Словенцима – сврстали на страну Британиjе онда када jе нацистичка Немачка господарила већим делом Европе, ниjе променило, па ни ублажило став Лондона према њима. Срби су били пожељно топовско месо, али тиме нису купили веће уважавање своjих легитимних претензиjа од стране англосаксонских „савезника“. Енглези нису одустаjали од своjе намере да послератну Југославиjу тако устроjе да Срби у њоj падну у сенку Хрвата коjи су се 1941. године сврстали на страну нацистичких неприjатеља Уjедињеног краљевства. Наравно, ниjе им сметао ни накнадни бољшевички етно-менаџмент на коjи су осудили Србе, а ни Ситон-Вотсон ниjе био толико опаке маште као вођи коминтерне па да чисто српске огранке, као што jе онаj црногорски, прогласи за посебне нациjе.

ТРАГАЊЕ ЗА СПАСОНОСНОМ ИСТИНОМ

О свему наведеном али и закулисном ратном путу коjим су Британци реализовали своjе намере, тj. подржали модел антисрпске федерализациjе Југославиjе и при томе њу искористили као средство плаћања Совjетима за њихово немилосрдно жртвовање руског народа током Другог светског рата (како би што мање Британаца и Американаца страдало, по цену препуштања пола Европе бољшевицима) – детаљно и упечатљиво, целовито, али и уз помоћ осврта на ниво конкретних људских судбина (умногоме и помоћу сjаjних фотографиjа), казуjе нам аутор књиге „Равногорски венац Субjел“. Радован Калабић у њоj приповеда о иностраним опаким плановима, српском чоjству и jунаштву, али и онима коjи су издали своjу нациjу и њене виталне интересе а чиjа духовна деца то настављаjу да раде и данас.

Да битка између Срба и домаћих анти-Срба jош траjе сви добро знамо, а Калабић нас, на примеру људи коjи потичу из jедног малог али jуначког места на западу Србиjе (базираном на сjаjним фотографиjама коjи говоре о људима и важним локалитетима некада и сада, те документовано оповргаваjу бољшевичке лажи о „лику и делу“ Дражиних четника), подсећа колико jе важно да сви они у коjима jош има патриотског набоjа, на начин на коjи то могу тамо где се налазе, у њоj узму учешће на страни свог народа. Калабић ниjе обичан писац српске историjе и аналитичар наше друштвено-политичке збиље. Он jе трагалац за дубинским узроцима наше несреће, коjи се налазе како у нама тако и у геополитичком контексту у коме смо се налазили, и у коме живимо данас. И то ниjе све. Калабић пише са намером да подстакне Србе да нешто науче из своjих грешака те да у будуће много паметниjе раде у интересу своjе нациjе и њених држава.

Радован (1960) – коjи већ децениjама ради и живи у Београду – рођен jе у прекодринским краjевима, али у оном источном делу западног огранка нашег националног корпуса, где се српска традициjа, упркос комунистичком испирању мозгова, вероватно боље очувала него било где другде у Отаџбини. Дипломирао jе и магистрирао књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета, али jе своjе надахнтуо перо – изузетан стил комбинован са дубинским истраживачким приступом – примарно ставио у функциjу национално-ангажованог писања повести српског народа. При томе ниjе отишао у краjност, коjа непотребно а контрапродуктивно привлачи немали део српске патриотске jавности, да занемари обjективност ради националног рада. Нама то не треба. Истина jе на нашоj страни. Довољно jе да са хладном, научничком строгошћу, њоj приступимо, и jасно се види ко смо ми и шта смо чинили те чинимо, односно ко су наши неприjатељи и шта су радили и настављаjу да раде. Њима требаjу манипулациjе и лажи, а нама jе довољна истина и обjективност. Они Срби коjи то не схватаjу и заступаjу коjешта, само компромитуjу нашу ствар и заправо раде у прилог оних коjи нам не желе добро.

С друге стране, добар пример национално продуктивног рада – посвећеног Српству али утемељеног на аргументима, колективном прагматизму и одговорном размишљању – представља опус Радована Калабића. Он jе до сада обjавио преко сто научних радова и више стотина публицистичких текстова у часописима и на саjтовима. Ипак, круну његовог стваралаштва чине књиге, коjих jе до сада издао десетак, а многе од њих су доживеле више издања. Поменућу само нека његова дела: „Књига о Калабићу“, „Српска емиграциjа“, „Споменица Дражи 1946-1996“, „Грофовска времена“, „Под прекорним погледом историjе“ … А идеjе коjе jе у тим делима заступао, у пракси jе покушао да оствари кроз своj медиjски и генерално jавни рад. Био jе на дужности главног и одговорног уредника часописа „Видици“ и „Новинарство“, као и недељника „Београдске новине“. Уз то, био jе директор и главни уредник радио Индекса те председник Матице исељеника Србиjе.

Сада нам jе Калабић поклонио jош jедно изузетно дело. То jе већ поменути „Равногорски венац Субjел“. Он на неки начин представља синтетички плод његовог досадашњег успешног стваралашта. Проблеми и теме коjима се бавио, наше националне дилеме са коjима се суочавао, одговори коjе jе нудио, преламаjу се кроз ту, иначе чак и графички изузетну књигу, те вапе српскоj jавности да из свега тога коначно нешто научи. Оно што нам се дешавало jуче, дешава нам се и данас, али ако наставимо да грешимо и допуштамо разним отимачима наших душа да са нама манипулишу и гураjу нас преко jош jедне литице (било да се издаjу као лажне патриоте коjе играjу на ирационалност или су нескривени анти-Срби коjи нуде паклене евроатлантске „дарове“), питање jе да ли ћемо имати другу шансу. Крчаг иде на воду док се не разбиjе, а наш jе већ озбиљно напукао. Отуда, обратимо више пажње на оне наше сународнике коjи нам указуjу на стазе спаса коjима треба ићи, те опасности коjе нам са разних страна прете. Међу њима jе, свакако у групи оних коjи иду на челу колоне – без претеране похвале коjу приjатељ приjатељу упућуjе (у шта свако ко прочита неку од његових књига лако може да се увери) – Радован Калабић.

ПРОДУКТИВНИ ОТПОР АГРЕСИЈИ

У књизи „Равногорски венац Субjел“, Калабић на фону историjске истине о Другом светском рату код нас али и у свету, посредно говори и о српскоj будућности, односно о путевима отпора духовноj окупациjи коjа нас и даље притиска, те прети да рукама самих Срба, за рачун наших историjских регионалних и даљих неприjатеља, коначно поломи кичму нашег већ осакаћеног народа. Пише о првоj, славом овенчаноj, (равногорскоj) герили у Европи; о актерима, таоцима и троjанским коњима историjе; о Дражи и Титу као антиподима … Али, све то jе прожето оним што представља конкретан историjски пример самопрегорног, али реалности прилагођеног деловања, у циљу стварног националног спаса. И на тим основама одржавања и актуелног пламена националног отпора на темељу правих вредности, коjи ће се пре или касниjе, претворити у спасоносни национални пожар.

То jе jако важно jер српски народ jе и даље изложен своjеврсноj агресиjи, коjа jе у много чему у континуитету са несрећом коjа нас jе задесила током Другог светског рата. Нико више не може да нас бомбардуjе како би нам отео део териториjе, али то не значи да се против нас и даље не спроводи агресиjа другим средствима, срачуната на то да се у првоj фази разним манипулациjама већина Срба пасивизира и отупи, а мањина већ тада идентитетски препарира (Воjвођани по узору на лажну црногорску нациjу и тзв. евро-Срби, коjима jе национални идентитет небитан). Тако би постепено били створени услови за jачање аутономиjе Воjводине и креирање других квазидржава унутар Србиjе (нпр. тзв. Санџак), наметање тзв. евроатлантских „вредности“ као што jе величање хомосексуализма, итд. У следећоj фази би можда започело и апокалиптични сценарио свођење Србиjе на обим Предкумановске Србиjе, односно идентитетског препарирања већине Срба на начин да се српска нациjа траjно подели на неколик нових (Србиjанци, Воjвођани, Црногорци, утапање Срба у РС у некакву босанску нациjу).

Свему томе морамо да се супротставимо, а то пре свега сада можемо и морамо да радимо на плану културно-идентитетске политике. Лако jе причати празне приче о великим делима коjа у овом тренутку нису могућа. Од тога неће бити никакве користи, а реална jе штета jер губимо време и енергиjу на бесмислице. То jе прибежиште лењих и инертних људи, коjи своjу савест умируjу ирационалним баjкама и оптужбама на рачун других да „неће у шуму“ а све друго jе, наводно, бесмислено (док сами удобно седе и ништа не раде за нациjу). Опет, буде ли већ сада критична маса Срба остваривим делима подстакнута да буде национално свесна и отпорна на разне манипулациjе, силе коjе нам не мисле добро ништа неће моћи да нам учине. Агресор води битку за душе Срба и томе морамо да се одупремо уместо да чекамо његов успех утонули у нереалне националне снове. Стога, сви ми коjи знамо ко смо и шта jе наша нациjа, те шта jоj се спрема, дужни смо да упорно говоримо, пишемо, убеђуjемо, протестуjемо и повлачимо друге потезе коjи могу да имаjу неки ефекат. То све посвећено ради Радован Калабић, али нам указуjе и на људе за коjе многи од нас нису раниjе знали, а коjи то чине маестрално материjализуjући дух наjбољег равногорског наслеђа.

СУБЈЕЛ НА БРАНИКУ ОТАЏБИНЕ

Не треба да идеализуjемо чак и оно што jе у основи било позитивно у нашоj прошлости. Бити заточеник прошлости лоше jе колико и ње се неселективно одрицати ради, наводно, светле будућности. Прошлост треба да нас инспирише да делуjемо у складу са садашњошћу у коjу ћемо уграђивати употребљиве елементе наше традициjе. Умногоме, то jе била и идеjа водиља Равногорског покрета и Драгољуба Драже Михаиловића. Равногорци нису – што се као плод бољшевичке пропаганде неретко погрешно мисли – тежили jедностраноj рестаурациjи старог, већ национално конструктивном споjу онога што jе у међуратноj Југославиjи вредело и нових решења у интересу српског народа. Далеко jе од тога да у Краљевини Југославиjи много тога ниjе било криво постављено. Дража и његови сарадници су тога били свесни и желели су да нову, поратну државу, изграде на принципима коjи би много више водили рачуна о правди, односно националним и социjалним интересима нашег народа.

Припадници Равногорског покрета – од стране титоистичке послератне пропаганде набеђени за све мрачне особине коjе су у стварности карактерисале не њих већ партизански врх састављен углавном од пробисвета и друштвеног отпада  – борили су се не само за национално ослобођење већ и свеколики препород нашег друштва. Зато Равногорски покрет не симболише сам обичан устанак против окупатора већ уистину оличава борбу за искорењивање корупциjе, политичке неодговорности, системског лоповлука, културног дефицита и свих других зала коjе спутаваjу да се размахну крила иначе надареног српског народа (што се широм света, у бољем системском амбиjенту, jасно види). Зато jе велики подухват коjи jе предводио Дража Михаиловић, Радован Калабић с правом назива „Трећи спрски устанак“, коjи се надовезуjе на велика дела Карађорђа и Милоша. Да jе успешно окончан, а не издат и продат од стране лажних западних савезника и прегажен бољшевичким тенковима праћеним хордама домаћег црвеног башибозука (при томе не мислим на обичне, часне партизанске борце, већ њихове титоистичке предводнике) – судбина српског народа не би била чемерна каква jе данас. Но, главе горе. Нисмо jош дотучени. Духовна деца оних коjи су били на бранику отаџбине 1941-45. (а ниjе битно на коjоj су страни били њихови биолошки преци) и даље су ту, те носе бакљу отпора.

Време jе да у вези са реченим, пређемо са општег на поjединачно. У фокусу Калабићеве књиге налази се славно место Субjел (општина Косjерић, Златиборски округ) – коjе jе у првоj половини деветнаестог века било духовно и културно средиште Црногорског среза – а у коме jе током Другог светског рата Дража Михаиловић наjдуже боравио. У питању jе део западе Србиjе коjи има „изузетно важан стратешки положаj“ и коjи одликуjе „слободарска традициjа становништва“. То све jе определило „ђенерала Михаиловића да неко време баш ту семести своj Врховни штаб, Центар везе, своjу децу, болницу, штампариjу, регрутни центар … О узаjамном поверењу коjе jе владало између Драже и народа у том делу Србиjе говори и податак да jе у Другом светском рату 237 бораца из Црногорског среза погинуло под четничким знамењем. Међу њима су 22 били мештани Субjела и Мушића“ (стр. 4).

У делу „Равногорски венац Субjел“ испричана jе трагедиjа целог српског народа, упоредо са освртом на самопрегорну борбу народа Црногорског среза за интересе наше државе и нациjе. Ту имамо jасан контраст између заблуда многих Срба и националног мазохизма (из разних побуда, од идеалистичких до лукративних) немалог дела наших сународника, и национално одговорне, до краjности пожртвоване, делатности мештана jедног морално и национално неисквареног дела Србиjе. Ту jе као ретко где горео и гори пламен наше традициjе, изворних вредности и патриотизма – што jе дошло до изражаjа током Другог светског рата а на темељу сећања на равногорску епопеjу поново долази у први план. Декаденциjа модерне епохе, са свим погубним последицама по национални идентитет, срећом jош ниjе стигла да контаминира те брдовите краjеве Србиjе настањене горштацима чистог и jаког духа, већином пореклом из Херцеговине и Црне Горе.

СПОМЕН ПАРК НАЦИОНАЛНОГ ПРЕПОРОДА

Мештани Субjела и људи пореклом из тог места коjи сада не живе тамо где се налазе њихови корени, али су и даље покретани наслеђем предака, подигли су спомен парк чича Дражи и Равногорском покрету. У питању jе добро осмишљен уникални мемориjални комплекс, а не само споменик Дражи Михаиловићу, каквих, хвала Богу, све више има широм Србиjе. Духом велико место Субjел тако ниjе одало само пошту Равногорском покрету, његовом jуначком предводнику, те своjим прецима коjи су се раме уз раме са њим борили – већ jе и засеjало jош jедно важно семе будућег отпора и поjачало већ постоjећи. Са подизањем равногорског спомен парка, по броjу становника мало али у погледу националних дела велико место у западноj Србиjи, постаће средиште окупљања српских патриота и васпитавања, на продуктиван начин национално свесних генерациjа. Другим речима, постаће своjеврсни бацач пламена српског отпора и  симбол неугасиво тињаjуће слободарске мисли, што ни децениjе комунистичког тоталитаризма и евроатлантксог испирања мозгова нису успели да униште. А пред нама jе jош дуга борба коjа захтева мудрост и стрпљење!

У њоj морамо да поступамо као ђенерал Дража: да будемо одлучни у отпору, самопрегорни у делима али и национално прагматични, како би избегавали непотребне жртве нашег већ jако напаћеног народа. Као што праве патриоте нису они коjи су олако спремни да жртвуjу (по правилу туђе) српске животе и то неретко чак и за рачун неких других сила, то нису ни од стране англосаксонских служби подржавани лажни „НАТО четници“, коjи данас причаjу бесмислене приче о нашем „савезништву и приjатељству“ са Енглеском и САД, те нас позиваjу да га себи на штету, цементираjући оно што су нам Англосаксонци и титоисти наметнули, чак и у воjно-политичком погледу обновимо. Морамо наћи прави баланс коjи води рационалном отпору срачунатом на постепено побољшање положаjа нашег народа, те на тим основама етапну победу. Свакако и ту ће бити много хода по трњу, али на краjу дух Равне горе мора да триjумфуjе. Да jе то и у националним размерама могуће, сведочи нам и пример Субjела, само jе потребно да имамо веру и истраjност тамошњег народа.

Равногорци су се борили за социjално праведну и на традиционалном моралу подигнуту српску државу унутар jугословенске заjеднице (што jе био оквир коjи формално нису могли да одбаце), коjа би обухватила све српске земље. Титоисти и њихови енглески савезници борили су се за териториjално и етничко распарчавање српског народа и подређивање његових интереса онима коjи су у нашем региону током рата били савезници Адолфа Хитлера. И успели су да раскомадаjу Српство, те и даље раде у прилог комадања његових остатака. А титоистичко наслеђе спутава снаге великог дела нашег народа те место да се злу сложно супротставимо ми се непотребно делимо и свађамо; уместо да усредсредимо снагу против оних коjи нам раде о глави, не баш малоброjни Срби, некада чак и у накарадном уверењу да поступаjу патриотски, њима иду на руку.

ЧАСТ И СЛАВА

Немало оних коjи у томе учествуjу нису продали своjе душе ђаволу, већ су изманипулисани пропагандом наших неприjатеља. А морали би коначно да схвате да нам петокрака ништа добро ниjе донела, и да убудуће само лоше може да нам донесе. Српски и руски народ су наjвеће жртве комунизма, а захваљуjући инерциjи многих, кариjеризму плиткоумних вођа и пропагандноj делатности оних коjи су нам са запада послали црвено семе самоуништења, и даље су у великом броjу индоктринирани директним или прикривеним бољшевизмом. Уместо да се врате своjим изворним вредностима они заливаjу туђинско, паклено семе. Борби против тога канцера коjе код нас има посебно опасан титоистички и неотитоистички вид, своjе животно дело, чиjи jе важан елемент књига кроз  чиjу призму га сада посматрам, посветио jе Радован Калабић. То су учинили и сви они људи коjи су подигли спомен парк Субjел. Калабић и они, због тога заслужуjу поштовање и признање.

О Катону Млађем (I век пре Христа) – човеку коjи jе, у временима када jе егоизам политичара већ увелико узео маха у сутон републиканског Рима, био спрема да себе подреди интересима државе и очувању римских традиционалних вредности – историчар Гаj Салустиjе Крисп написао jе следеће: „Што jе мање тражио почасти и славе за себе, то их jе више заслуживао“. Ни Калабић, ни људи заслужни за подизање спомен парка Субjел и очување изворног равногорског наслеђа из кога jе таj мемориjал произашао, не траже ни славу, ни почаст. Али заслужили су  и jедно и друго доследном борбом за идеале националног отпора и препорода, у временима када се много више исплати или продати се атлантистима и неотитоистима, или причати празне приче и тапшати себе по „патриотском“ рамену а ништа конструктивно не чинити (или у горем случаjу гурати нациjу у чељусти немани).

Угледаjмо се на борце за Српство коjима смо се бавили, и промишљено, посвећено и на дуги рок радимо у циљу особођења и препорода нашег народа. Ако свако од нас на неки начин бар jедног заблуделог сународника изведе на прави пут, нисмо са становишта националних интереса улудо живели а српски народ ће бити jедан корак ближи ослобођењу и препороду. Када би већ данас учинили броjне такве (наизглед мале) кораке, српски народ и његове подељене земље, постали би довољно jаки да се већ сада изборе са натурањем даље национално-идентитетске ерозиjе, те би били у стању да створе „мостобране“ за свестрано решење „српског питања“, када се довољно промене за нас jош неповољне геополитичке околности.

Извор: ВИДОВДАН