РАДИ, ШТЕДИ И БОГУ СЕ МОЛИ

Године 1895. основана jе Српска банка у Загребу. наредне године, Савез српских земљорадничких задруга, а неупуних годину дана касниjе „Привредник“- друштво коjе ће помагати да бистра, радна и сиромашна српска деца, заврше занат или се оспособе за трговачке послове. Оснивач све три српске институциjе у Загребу био jе Владимир Матиjевић, банкар и велики национални радник, коjи jе Србе звао да се ману политичких трвења и окрену се економиjи, речима: „Политичка моћ jедног народа почива на економскоj моћи!“ За педесет година свог рада – укинут jе 1947. – на занате, у трговину и угоститељство, „Привредник“ jе упутио 40 хиљада сиромашне, сеоске, српске деце. Начело „Привредника“ гласило jе: „Наjвеће jе доброчинство дати човеку поштена рада и зараде“

Мало jе српских привредника коjи су за живота стекли такав углед и поштовање своjих сународника, као што jе то случаj са Владимиром Матиjевићем. Иако jе од савременика сматран за „наjвећег, наjвредниjег и наjзаслужниjег радника на национално-културном и привредном пољу“, потоње генерациjе Срба, чиjем jе напретку посветио наjвећи део живота, у потпуности су га потисле у заборав, чак до мере да ниjе заслужио ни неколико редова у енциклопедиjи!

Одлазак групе „Привредникових“ питомаца на занат: Одабирана су здрава и паметна деца, на препоруку свештеника и учитеља. Многи од њих кад постану богати и угледни људи, биће велики добротвори „Привредника“ и његови повереници

Владимир Матиjевић се родио на Кордуну, у селу Горње Будачко, код Воjнића, у близини Карловца, 3. августа 1854. године, као треће од деветоро деце.
Отац Петар, до распуштања Воjне границе, био jе официр седме компаниjе Слуњске граничарске регименте, када jе, као порезник, прешао у цивилну службу.

Схвативши важност и значаj привредног покрета, Павле Аршинов,
професор и уредник листа Привредник, писао jе jош 1904. године: „Нити jе било
нити може бити што крупниjе у животу народа нашег, него што jе покрет на привредном
пољу, а коjи покрет потиче од Срба-Загрепчана. По-литичка моћ jедног народа почива
на економскоj моћи. У сваком куту где год има народа нашег треба пропагирати да
се прибира свет наш, да се здружуjе и навикава на заjедницу, и у добру и у злу.
Широм Српства треба да одjекне онаj поклич Срба Загрепчана: „Снажимо се економски!“

Сва Матиjевићева браћа и сестре умрли су jош у раноj младости или у средњем добу, тако да jе jедино он доживео зреле године. Будући да jе потицао из официрске породице лошег материjалног стања, по жељи родитеља, после основне школе, уписао jе региментску кадетску школу у Турну код Карловца. Међутим, када jе отац, као разборит човек, коjи се, стицаjем околности, доста кретао у друштву образованих Срба разнородних занимања, уочио отпор коjи његов син испољава према воjсци и воjном позиву, пружио jе подршку младом Владимиру да настави школовање у редовним цивилним школским установама. Управо уз његову помоћ, са непуних седамнаест година, непосредно пре ступања у воjну службу, Матиjевић jе уписао реалку у Раковцу, у непосредноj близини Карловца. Током школовања, на Матиjевића jе велики утицаj извршио прота Никола Беговић, познати национално-просветни делатник, коjи му jе предавао веронауку. Беговић jе, поред тих предавања, своjе ђаке учио српску историjу и напаjао их народном књижевношћу. Беговићевом утицаjу може се приписати и матиjевићево учешће, као добровољца, у Српско-турском рату, 1876. године.

Практикант код загребачког Сахера

Послушавши савет jедног очевог приjатеља да, због урођене окретности, речитости и комуникативности, изабере посао трговца, Матиjевић jе, после реалке, уписао Високу трговачку школу у Бечу.

Упутство шта будући шегрт треба да понесе и како да се припреми: „Ко носи, не проси“ – понеси за успут и хлеба и што има, нек се нађе

Када jе завршио школовање, запослио се у трговачкоj радњи Густава Сахера у Загребу, где jе радио као практикант, а потом као заступник и трговачки путник. Од самог почетка, пажљиво jе пратио и упиjао начин рада, проучаваjући практичне трговачке послове. Као вредан, способан, послован и перспективан човек, коjи jе све послове завршавао на време, ефикасно и педантно, био jе миљеник свих власника трговачких пословница код коjих jе радио. Праксу jе стицао по наjвећим трговачким фирмама, доприносећи да свака од њих прошири послове и увећа капитал.
Преданим радом, и сам Матиjевић стекао jе значаjна новчана средства, када му jе 1882. године, у његовоj двадесет и седмоj години, Коншак, власник наjвеће трговачке радње у Загребу и његов последњи послодавац, постао пословни партнер. Под Матиjевићевим вођством, та фирма jе проширила обим пословања и увећала се неколико пута.

ХРВАТСКЕ ПОГРДЕ ЗА СРПСКИ ЛИСТ Као илустрациjа нетрпељивости и мржње Хрвата према свему што jе српско, може да послужи и непотписано писмо, по свему судећи неког од чланова уредништва „Привредника“, коjи, у писму упућеном Стевану Перовићу у Сплит, овако одговара на питање зашто лист ниjе понуђен Хрватима, Немцима и другим народима:
„Кад jе лист покренут, онда jе по обичаjу разаслато свим новинама, каванама, установама и.т.д. Нико га ниjе осим Срба претплатио, ниjедна редакциjа ниjе дала замену, већ су га вратиле и погрдама поздравиле и перманентно нападале. Умазан jе са погани и враћан са наjружниjим погрдама и.т.д. а да и не спомињемо септембар 1902. године. Онда jе 30 трговаца оробљено, од коjих jе 10 тотално упропаштено, те никада више не издигоше главе (…) а скупштина jе закључила, да се обустави претплата, да се лист даjе само задругарима и члановима (…) никад се ниjедан Хрват ниjе приjавио за члана, већ само Срби пригрљуjу ствар, а ради оно 2-3 Хрвата, Немца и других, што их сад преко године за лист запита, ниjе вредно то питање пред скупштином покретати, тим више, што таj боjкот и сад jош траjе. Истина, целу ту акциjу удесили су нам Јевреjи, али као што рекосмо, све jе уз њих пристало…“.

Сам Матиjевић овако jе писао у то време:
„Кад сам у таj посао дошао, били смо троjица, а после нас jе радило тридесет и више. Умео сам и ваљане људе окупити – наjбоље што их jе у моjе доба у нас било“.
Годину дана касниjе, 1883, Матиjевић се оженио Паулином Лађевић (1861 – 1926), ћерком Ђоке Лађевића, трговца из Горњег Карловца, коjа ће бити његова верна животна пратиља и сарадник у броjним патриотским подухватима и прегнућима.

Владимир Матиjевић (снимак из 1897. када jе основан „Привредник“): „Ја не тражим ништа, и место да ме хвалите и уздижете, учините нешто за ‘Привредник’!“, говорио jе човек коjи jе читав жи-вот посветио школовању српске сирочади, оставивши у те сврхе огромно богатство од седам милиона ондашњих динара – сву своjу имовину

Време партиjских сукоба међу Србима

Да бисмо разумели разлоге покретања Привредника и других сродних српских национално-економских удружења и организациjа у оквиру Аустроугарске монархиjе, на заласку 19. века, потребно jе сагледати околности у коjима се налазило српско становништво Аустроугарске, и посебно Хрватске и Славониjе у другоj половини XИX и почетком ХХ века. Време у коjем jе настао Привредник карактеришу велике међустраначке супротности и партиjски сукоби међу Србима у Монархиjи. Подељени на броjне политичке странке и фракциjе (либерали, радикали, социjалдемократи, самосталци и други), Срби у Угарскоj и Хрватскоj били су до те мере острашћени партиjском борбом да су занемаривали општенационалне, а посебно привредне интересе, залажући се за њих само декларативно. Матиjевић jе увиђао сву штетност партиjско-политичких сукоба и користио jе сваку прилику да jавно жигоше оне политичаре чиjа „странчарска политика“ води разбиjању српског народа, а он jе радио на његовом сабирању и економском jачању. „Ми смо исувише тенденциозни и jош сувише загушени у нашем међусобном, несретном партизанству, а према нашим неприjатељима – коjи нас свуда у свему систематски, тенденциозно, смишљено, успjешно и ужасно потискуjу – нити имамо тенденциjе, нити знамо правца, нити доспиjемо, нити маримо, већ се међусобно грдимо, ружимо, сумњичимо (и) омаловажавамо. Само се кука, нити ко мисли, jош мање се учи – како да се опремо туђоj наjезди, а о каквом раду, правцу, тенденциjи, смишљености, да и не говоримо.
Ми свуд – у наjбољу руку – jедва тек 1/4 житељства сачињавамо. Оне 3/4 неприjатеља не видимо, не тичу нас се, ми се само у међусобноj борби губимо. Кога се тиче на примjер ово: На линиjи од Босанске Градишке до Бањелуке (то су четири сата колима) не бjеше пре 24 године ниjедне католичке душе, већ само православни Србин и нешто Турака. међутим, су тамо силне римске колониjе никле, а међу њима и девет католичких манастира (у наjвећем од њих има 400 калуђера). Источно од споменуте Бањелуке има на пр. Прњавор. Тамо не бjеше приjе окупациjе ниjедног Турчина камо ли католика, већ чист округ 30.000 само православних Срба. Данас jе и тамо већ преко 10.000 католика угурано итд. Како ли ће и туди jош за 20 или чак 50 година изгледати?“

Расформирање Воjне границе

Процесом развоjачења Воjне границе, коjи jе текао од 1868. до 1873. године, као и њеном провинциjализациjом, насталом припаjањем хрватскоj, 1881. године, нагло jе прекинут начин живота српског граничног становништва, коjи се током децениjа изграђивао и у приличноj мери усталио. После укидања старих установа, у новоj, непознатоj средини, коjа ниjе одговарала њиховоj свести, навикама, природи и степену развитка, српско становништво, потекло, наjвећим делом, од развоjаченог кадра Воjне границе, оспособљено током дугог низа година, готово искључиво за воjну службу, или пољопривредне послове, ниjе било у стању да се снађе у новим околностима.

„Привредников“ календар, са сликом Владимира Матиjевића: Добротворни рад на збрињавању српске деце почео jе сам, распитивао би се код попова и учитеља за бистро али сиромашно дете, а онда би га, узгред, кад заврши посао, препоручивао пословним приjатељима као „свог малог рођака“. Имао jе, кажу, око 250 „малих рођака“ на занату, кад jе одлучио да се обрати за помоћ у своjоj мисиjи, угледним сународницима, добротворима и националним радницима

Краjем XИX века, привредни развоj захватио jе, у почетку, наjсеверниjе, а потом и остале делове Троjеднице, носећи увелико предзнаке капиталистичке привреде. Немилосрдне последице разорног деjства капиталистичке привреде осетило jе целокупно становништво Границе, али су његове последице наjснажниjе осетили Срби.
Наши људи потискивани су на економском, али и на свим другим пољима. Странци су у своjим рукама чврсто држали све значаjниjе позициjе у друштву, почевши од власти па до наjситниjе трговине и занатства, остављаjући Србима да се баве застарелим струкама, те стога ниjе чудо што су наjнапредниjи занати у народу називани „немецки“, пошто су се налазили у рукама странаца.

Српски капитал три пута мањи од хрватског

У наjгорем економском и политичком положаjу налазило се аграрно српско становништво. Веома мали броj села имао jе основну школу, неупућени земљорадници нису рационално и ефикасно обрађивали земљу, у краjевима насељеним Србима готово да и ниjе било железнице и путева, а тамо где су постоjали – били су лоши, док су државни намети били изузетно високи за сиромашан народ пасивних краjева.

Један „Привредников“ питомац, по доласку из села, спреман да пође на занат. Исти питомац, неколико година касниjе, као трговачки помоћник

Посебно тешку ситуациjу изазвао jе Закон о укидању кућних задруга, коjе су представљале економску основу граничарског становништва и чиниле основни облик његове друштвене заjеднице. Доношењем овог Закона, дошло jе до тешких и свеобухватних друштвено-економских поремећаjа, као и до наглог сиромашења и пропадања становника Границе. Како ниjе било у могућности да уредно плаћа порезе, сиромашниjе становништво, пре свега, оно из бивше Славонске и Сремске границе, често jе, у последњим децениjама XИX века, губило своjа имања. Ове поседе, продаване под принудом, углавном због неподмирених дугова, већином су куповали странци, наjчешће Немци.
Српски капитал не само што jе био нешто више од три пута мањи од оног коjи се налазио у рукама Хрвата него jе био и несразмерно распоређен. Наjслабиjе jе био концентрисан у областима где су Срби чинили већину становника, тачниjе у Лици, Баниjи и Кордуну, а наjjаче на северу земље, у источноj Славониjи и Срему, где jе конкуренциjа била наjснажниjа, али су и услови пословања били наjповољниjи због великих вишкова пољопривредних производа, релативно густе железничке и путне мреже и развиjене транзитне трговине.
Осим тога, у то време Срби нису имали организоване новчане институциjе, тако да ситни капитал наше народне привреде ниjе стаjао у националноj служби.
Све ово омогућило jе странцима, пре свега Немцима, Мађарима и Јевреjима, да постепено започну оснивање своjих колониjа по Угарскоj, Хрватскоj, Славониjи и Босни, истраjу у томе, и да систематски преузимаjу природне ресурсе и све значаjниjе институциjе у тим областима.
У таквоj ситуациjи, народ jе, немоћан да било шта суштински измени, а у жељи да обезбеди егзистенциjу своjим породицама, започео масовно да продаjе земљу и другу имовину и да се исељава, у наjвећем броjу потраживши уточиште у Америци. Стога ниjе ни чудо што jе ондашња пештанска штампа злурадо писала „да се Срби повлаче испред притиска са севера на jуг, као што су Индиjанци узмицали у прашуме испред крчевина белих људи“.

Оснивање Српске банке

Значаjан корак у прерасподели дотадашњих привредних, а самим тим и политичких позициjа, било jе прикупљање разjедињеног српског капитала и његова концентрациjа у Аустроугарскоj, оснивањем Српске банке д.д. у Загребу, 1895. године. Њен председник био jе Владимир Матиjевић, а директор Ђорђе Велисављевић.

Истакнути добротвори „Привредника“: „Без основног капитала се не може“ говорио jе Матиjевић, па jе питомцима, после завршеног заната, обезбеђивао и кредит да почну самосталну радњу
Слика 2 стр.58: Исидор Добровић „Привреднику“ jе оставио велику задужбину, између осталог и две куће, у Загребу и Дарувару. И поручио у тестаменту: „Ми стариjи морамо помагати, морамо задужбине оснивати, а ти, омладино, ради, ради и штеди, Богу се моли, стариjе слушаj и своj занат воли – а остало ће све само доћи!“
Слика 3 стр.58: Никола Ћук, jедан од оснивача „Привредника“: Стигао jе у Загреб, да шегртуjе, са jедним цванциком у џепу. Из његове радње изашло jе 60 „научењака“. У првим данима рада „Привредника“ Никола Ћук уступио jе питомцима своjу кућу, у винограду краj Загреба, одакле су отпремани на занат и науковање. У уличним демонстрациjама, Хрвати су опљачкали и разрушили његову радњу, а секирама посекли виноград. Никола jе све то обновио – нису га могли отерати и уплашити

Поред централе у Загребу, Банка jе имала филиjале у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Дубровнику, Митровици, Сплиту, Шибенику и Книну.
Наjвеће заслуге у њеном оснивању, чиме jе започео организованиjи рад на подизању српске привреде, имала jе група српских грађана из Хрватске и Славониjе, са Владимиром Матиjевићем, Богданом Медаковићем, Јованом Живковићем и Светиславом Шумановићем на челу.
Уз непосредно учешће ове банке, да би решили све тежи положаj села и сељака, 1896. године, сjедињавањем више од 400 српских земљорадничких задруга, основан jе Савез српских земљорадничких задруга, са преко 400 задругара на териториjи Хрватске. Задатак Савеза био jе да окупља и обучава сељаке земљорадничким, потрошачким и кредитним пословима, да им обезбеђуjе повољне кредите и да их усмерава на штедњу.

За бистру и сиромашну српску децу

Српско привредно друштво Привредник, као трећа у низу институциjа основаних у овом периоду у Хрватскоj, представљало jе jедну од наjзначаjниjих установа српског народа у Аустроугарскоj монархиjи.
Основан по идеjи Владимира Матиjевића, уз финансиjску помоћ његових истомишљеника, приjатеља и родољуба, Привредник jе био замишљен као институциjа коjа ће помагати да се бистра, радно способна и сиромашна српска деца, наjвећим делом из економски заосталих сеоских средина, поред стицања основног образовања, оспособе за занате и трговачке послове. На таj начин, творци Привредника желели су да образуjу jак кадар Срба привредника и да помогну сваки српски привредни покрет, чиме би се створили услови за настанак снажног српског грађанског слоjа, коjи би био у стању да, како економски, тако и интелектуално, одговори захтевима времена и да омогући српском народу опстанак и напредак у ондашњем окружењу, изразито ненаклоњеним Србима.
Одлука о оснивању Привредника ниjе се код Матиjевића родила одjедном, већ jе сазревала током година коjе jе провео као трговачки путник, обилазећи много пределе Монархиjе. Опрезни Матиjевић своjу одлуку ниjе одмах разгласио, него се опробао на поjединачним примерима. Тако jе, после обављеног посла, помињући то тек узгред, нудио трговцима са коjима jе пословао jедног свог тобожњег „малог рођака“, дечака са села, за шегрта. Пошто су понуде наjчешће прихватане, Матиjевић се, затим, обраћао сеоским учитељима и свештеницима са захтевом да му пошаљу одабрану децу, коjу би упућивао на изучавање заната. На таj начин, он jе на разне занате „наместио“ око 250-оро деце.
Убрзо потом, пошто jе стекао знатан иметак и име успешног привредника, Матиjевић jе одлучио да престане са путовањима и да се посвети раду у своjоj фирми у Загребу. У то време, обавио jе темељне припреме и 23. септембра 1897. године, сазвао Оснивачку скупштину Српског привредног друштва Привредник. На њоj jе изабран извршни и надзорни одбор, за председника Друштва постављен jе Исидор Добровић (1841-?), трговац и добротвор, jедан од оснивача Српске банке, за потпредседнике – Владимир Матиjевић и Никола Ћук, (1860-1937), такође трговац и добротвор, а за секретара – Љубомир П. Ристић. Истог дана „намештен“ jе и први шегрт.

Патриjарх Варнава међу „Привредниковим“ питомцима: Аустроугарска полициjа jе извештавала о „Привреднику“ као о „наоко невиноj организациjи“ коjа „преко своjих шегрта, служавки и пикола врши „наjсрамниjу српску пропаганду“ и „напаjа их великосрпским пароксизмом“ и та организациjа мора се дефинитивно уништити, тим пре што се примећуjе да Срби неће да буду „конзументи“ радњи у коjима „Привредник“ нема своjе питомце!

Шегрти, „Привредникови“ питомци

Од самог оснивања, Привредник jе развио веома широку активност. Пре свега, било jе потребно пронаћи слободна места, у разним занатима и трговини, где би се шегрти обучавали. Привредник jе са послодавцима склапао посебне уговоре по коjима су се они обавезивали да ће свом будућем шегрту, Привредниковом питомцу, обезбедити пристоjан стан, храну, одећу и обућу, да ће га учити занату, односно трговини, да ће бринути о редовном похађању стручне школе и успеху у њоj. Такође, захваљуjући мрежи пододбора широм Монархиjе, Друштво jе развило акциjу са намером да се повеже са учитељима, свештеницима и другим виђениjим људима, коjи су добровољно радили као Привредникови повереници на проналажењу и одабирању дечака, касниjе и девоjчица, коjи су били спремни да крену на учење заната и трговине, обjашњавали њиховим родитељима систем рада и пружали им сва потребна упутства пред полазак детета у град.
Сви будући Привредникови питомци морали су своjеручно да напишу молбу, уз коjу jе била прилагана сагласност родитеља или старатеља. Услови приjема били су прилично строги: будући шегрти морали су да буду између 12 и 15 година старости, потпуно физички и ментално здрави, висине наjмање 1,30 м, приjатне спољашности, доброг владања, писмени и „добри из рачуна“. Свака молба, чиjи подносилац ниjе испуњавао постављене услове, била jе одбацивана.

Један загребачки виноград

 Пошто jе Матиjевић издеjствовао посебно одобрење од државних власти у Монархиjи да Привредникови питомци добиjаjу бесплатне карте за железницу, деца су без новца, са нешто мало личног пртљага, пристизала на станицу у Загребу, где су их дочекивали представници Друштва и одводили до њиховог привременог смештаjа, у адаптиране бараке са спаваоницама, трпезариjом и осталим пратећим обjектима, у винограду надомак града, коjи jе Привреднику уступио Никола Ћук. Ту су обављани лекарски прегледи и проверавана претходно стечена знања као и склоност питомаца према одређеним занимањима. Одатле су, после извесног времена, даље упућивани изабраном послодавцу, код кога су учили занат, односно трговину.
Услови под коjима су живели шегрти на преласку из XИX у XX век нису били лаки. Код поjединих послодаваца, они су радили тешке послове и по 12 до 14 сати дневно, у лошим условима, уз неквалитетну исхрану и неодговараjући смештаj. Да би спречили да се такве ствари догађаjу питомцима Привредника, повереници су наjмање jедном годишње, а у већим местима и чешће, обилазили своjе штићенике, како би надзирали тамо смештену децу и поступање послодаваца са њима. У случаjевима када би утврдили да послодавац ниjе испунио своjе уговором преузете обавезе, уговор са њим jе раскидан а дете jе премештано на друго место.

Повереници су се редовно састаjали са питомцима за коjе су били задужени. На тим састанцима разговарано jе о условима рада и текућим питањима из живота шегрта, организована су разноврсна стручна и тематска предавања, приредбе и прославе, набављане су и размењиване књиге, читане народне песме и приповетке. Велика пажња посвећивана jе просвећивању питомаца. Зато су повереници водили рачуна да у свим местима књиге за одговараjући узраст буду приступачне шегртима. Књиге су позаjмљиване из библиотека или књижница црквених општина (као, на пример, у Карловцу и Риjеци), школских библиотека (у Темишвару и Мохачу), разних удружења и друштава (у Сентандреjи и Будимпешти), Привредникових омладинских библиотека, образованих од поклоњених књига (у Тителу, Земуну, Огулину и Баjи), или приватних библиотека повереника (у Вршцу, Опатиjи и Жомбољу).
Сви занати и сва остала занимања учили су се четири, односно три године, у зависности од тога да ли родитељи jесу или нису били у могућности да за време траjања шегртовања одеваjу децу. Током школовања, Привредник jе пратио кретање и рад сваког питомца. Послодавац jе био обавезан да jедном годишње, на специjалном формулару, изнесе своjе утиске о раду шегрта. После горе одређеног времена, шегрти су „ослобађани“, уручивана су им сведочанства о изученом занимању и постаjали су помоћници, коjи су за своj рад добиjали плату. Поjединци су остаjали код газда код коjих су и изучили занат, други су преузимали радње бивших послодаваца, а неки су постаjали њихови ортаци. Оне коjи нису успели да се сами снађу, Привредник jе препоручивао, упућивао и смештао у одабране радње у земљи и иностранству, у Енглескоj, Францускоj, Шваjцарскоj и Немачкоj.

Занат, штедња и кредит

Да би се питомци привикли на систематску штедњу, и да би се осигурао младим почетницима старни капитал за отварање самосталних радњи, инициjативом Матиjевића и пропагирањем Привредника, основана jе, 1903. године, Главна привредна задруга. Своjим члановима, коjи су навршили 24-ту годину живота, уз три jемца (жиранта), а то су обично били другови заjмопримаоца – младог „самосталног господара“, ова Задруга jе омогућавала да подигну кредит у износу петоструке вредности своте коjу jе корисник поседовао.
Ту, међутим, ниjе био краj интересовања Привредника за своjе бивше питомце. Већ угледним људима, успешним занатлиjама и трговцима, Привредник jе помагао, саветом и препорукама, у избору будућих супруга, истичући притом предност и значаj склапања бракова са Српкињама.
Радећи са српском децом, челници Привредника увидели су да jе женски подмладак био у знатноj мери заостао. Да би то променили, 1904. године, они су ступили у везу са Добротворним задругама Српкиња и настоjали да се женска деца сместе у поштене и угледне српске куће, где би се, као чланови породица, учила лепом понашању, раду и кућним пословима. У раду на овом пољу, поред Паулине Матиjевић, наjвише jе учинила председница Добротворне задруге Српкиња у Сомбору, Јулчика Поповић. Овом сарадњом са женским удружењима, Привредник jе, до Првог светског рата, збринуо око 250 питомаца, коjе су се све (осим jедне) поудавале за Привредникове питомце.

Демолирање „Привредникове“ зграде

Активност Привредника обухватала jе целокупан простор насељен српским становништвом, без обзира на тадашње државне границе. Како jе Аустроугарска влада будно пратила сва збивања на политичком плану, она jе регистровала блиску сарадњу челних људи Привредника са Србима из Србиjе и Црне Горе, и окарактерисала jе као организовану акциjу Срба, коjа jе била уперена против ње и хрватских привредника. Због тога jе започела организовану пропагандну делатност ротив Привредника и против Срба уопште, а нарочито против српских трговаца и занатлиjа у Загребу, коjи су постали озбиљна конкуренциjа привредницима других народности. Та делатност резултирала jе ескалациjом мржње, коjа се испољила у противсрпским демонстрациjама од стране Хрвата, у Загребу, септембра 1902. године, када су масовно уништаване радње српских занатлиjа и трговаца, а зграда у коjоj су били смештени Привредникови питомци била jе до темеља разорена.
Још веће искушење за Привредник настало jе после анексиjе Босне и Херцеговине, 1908. године, кад jе привреднику забрањена свака сарадња са Србиjом, као и примање деце из Србиjе и Црне Горе на изучавање заната. Ипак, и поред забране, ова сарадња се ниjе прекидала. Београдска трговачка омладина преузела jе улогу организовања и слања деце, коjа су, како jе то обjашњавано званичним властима, долазила у посету своjим рођацима у Аустроугарску, да би затим ту остаjала као питомци Привредника.

САМО 16 ОДСТО СРПСКИХ ШЕГРТА
Оновремени званични подаци указивали су на следеће стање: „Земун има у целоj земљи (Хрватскоj и Славониjи) наjвише православних Срба шегрта. Од укупно 202 шегрта у Земуну равно 100 њих наши су, а остали 102 нису наши. У Земуну и котару има 41.400 житеља, од тога су 28.500 т.j. 68% православни Срби, а 12.900 тj. 32% иноверци. Према томе требало би, од прилике да jе од 202 шегрта 138 наших, а 64 осталих, а у ствари ми смо овде у Земуну – где jе за нас у целоj земљи наjповољниjе размерjе – иза мањине заостали. – У своj осталоj земљи има свега само jош 6 пута толико шегрта колико у Земуну.
У Хрватскоj и Славониjи имаде према споменутим званичним статистичким подацима свега 717 тj. 15 8/10% православних Срба шегрта, а 3 817 тj. 84 2/10% Хрвата.
У Загребу има према истим статистичким податцима н.п. 1047 шегрта, а од тога су свега само 63 православни Срби (…) У ствари стоjе Хрвати са 84% према jадних 16% у Срба“.

Годину дана по оснивању Привредника, тачниjе 1. октобра 1908. године, покренут jе истоимени лист, као гласило Савеза српских земљорадничких задруга. Замишљен као нестраначки, обухватио jе све важниjе теме народног живота. Поред пружања савета из области задругарства и економиjе, лист jе популарисао српска национална осећања, покретао броjна друштвена, просветна, морална и здравствена питања, али jе и отворено говорио о недостацима и пропустима Срба, покушаваjући да истакне грешке и подучи широке масе читалаца. Лист, кога jе уређивао Павле Аршинов (1855- 1930), истакнути српски jавни и културни делатник и близак сарадник Владимира Матиjевића, до 1914. излазио jе двапут, а после рата, од 1924. године, у Београду, jеданпут недељно, све до 1941. године. Сваке године, од 1898. до 1941. Привредник jе издавао и своj календар, коjи jе доносио податке о задужбинама, легатима, садржавао биографиjе истакнутиjих активиста, оснивача и добротвора Привредника, као и текстове из историjе, економиjе, народне књижевности, обавештења о саjмовима, вашарима, панађурима и слично.

На удару хрватских вандала

„Привредник“ jе своjу делатност, с мањим или већим успехом, обављао све до 1914. године, до када jе омогућио да се преко 10.500 питомаца из свих краjева насељених Србима, образуjе за више од 60 различитих занимања. Од тога броjа, наjвише „намештених“ било jе из Хрватске, и то 4547 питомаца, потом из Босне и Херцеговине – 2133, пакрачке епархиjе – 1945, Србиjе – 491, Срема – 626, Воjводине – 352, Далмациjе – 359 и Црне Горе – 133 питомаца.
Међутим, убрзо по обjави рата, 27. jуна 1914. бан Краљевине Хрватске, Славониjе и Далмациjе издао jе наредбу коjом jе забрањен сваки рад Српског привредног друштва Привредник у Загребу. Истовремено, док су нахушкане масе продрле у Привредник и, у рушилачком бесу, демолирале намештаj, цепале и спаљивале архиву, многи чланови управе Привредника, међу њима Павле Аршинов, и угледни трговац Лазар Бачић, Стево Калембер и Ђорђе Јагњић, били су ухапшени под оптужбом велеиздаjе. Матиjевић jе успео да побегне и емигрира у Шваjцарску. После тих догађаjа, званични рад Привредника jе престао, али jе, ипак, илегалним путем, па из тих разлога нередовно, упућено око 200 дечака на разна занимања.
По завршетку рата, „Привредник jе“, 1918. обновио рад, али jе, због претрпљених материjалних губитака и уништене архиве, своjу активност оснажио тек 1922. године. Већ наредне, 1923. године, Друштво се преселило у Београд, остављаjући представништво у Загребу, са седиштем у Прерадовићевоj улици броj 18. Ово представништво успешно jе деловало до априла 1941. када му jе, нападом Немачке на Краљевину Југославиjу и стварањем квислиншке НДХ, онемогућена свака даља активност.

Крунска улица броj пет

Од 1923. до 1926. године, пошто ниjе имао довољно средстава да купи кућу, Привредник jе у Београду био смештен у Дому малолетник у Студеничкоj улици броj 62, када jе купљен дом у Крунскоj улици броj 5. Повећан прилив деце и потреба да им се за време боравка у Београду обезбеди што бољи смештаj, исхрана и лекарска контрола, били су разлог за оснивање фонда „Владимир Матиjевић“ за изградњу „Шегртског дома“ у Београду, коjи jе, захваљуjуjћи великом броjу донатора, отворен 1932. године у Лазаревићевоj улици броj 4, где се и данас налази седиште Удружења привредникових питомаца „Владимир Матиjевић“.

КАКО ЈЕ ДОБИО ИМЕ ВЛАДИМИР Матиjевићев отац, као аустриjски
официр, боравио jе око 1850. у Венециjи. У то време у луку jе упловила руска ескадра
са више бродова. На jедном од њих налазио се натпис, исписан великим ћириличним
словима „Владимир“. Петру Матиjевићу, као Србину и православцу, импоновали
су величина и изглед руских бродова, као и име брода. Као почаст Русима, на обали
jе била построjена Матиjевићева чета, на чиjем jе jедном краjу стаjао веома крупан
и леп човек, из Матиjевићевог села, по имену Никола Павловић. Са руског брода сишао
jе кнез са пратњом, пришао jе поменутом Павловићу, и запитао га за име. Када jе
зачуо име Никола Павловић, врло се изненадио, jер се и он управо тако звао, па jе
ту пред свима загрлио и изљубио свог словенског рођака по имену. То jе Петра Матиjевића
веома дирнуло и он jе тада одлучио да своме будућем сину да име Владимир. На таj
начин jе Владимир Матиjевић добио име, иако се томе противио свештеник коjи га jе
крстио, будући да jе то име било необично у оном краjу.

Таj свечани тренутак, оснивач и главна покретачка снага Српског привредног друштва Привредник ниjе дочекао. У 74-оj години живота, од последица грипа, у Београду, 7. септембра 1929. умро jе Владимир Матиjевић. Поред поменутог, потребно jе истаћи да jе он, 1925. године, спровео фузиjу Јадранске и Подунавске банке у Јадранско-подунавску банку, чиjи jе председник управе био све до смрти. Активно jе учествовао у многим културним, националним и хуманим установама. Иако jе jош пре Првог светског рата поклонио Привреднику око 250 000 златних круна, будући да ниjе имао деце, целокупан своj рад крунисао jе тиме што jе комплетну своjу имовину, коjа jе процењена на више од седам милиона ондашњих динара, завештао Привреднику за обављање хуманих задатака.

Човек коjи jе мрзео нераднике

По сећању савременика, имао jе изузетно добро памћење, знао jе да одреди приоритете, да одабере поуздане сараднике, био jе искрен, истраjан и доследан. По природи врло вредан, ниjе имао сентименталности према нерадницима, због чега jе у њима стицао огорчене противнике, коjи су га безочно клеветали, нападали и вређали. Никада ниjе очаjавао и ниjе губио стрпљење. У опхођењу са људима, био jе веома тактичан, приjатан саговорник, стално добро расположен. Волео jе песму, добро и весело друштво, нарочито младих људи.

„Време“ jе читаву страницу посветило извештаjу са сахране Владимира Матиjевића: Један мали питомац, говор над одром великог добротвора почео jе речима – драги наш оче! Краљ Александар послао jе венац. Од покоjника опростио се тадашњи гувернер Народне банке Игњат Баjлони. Колона jе ишла из Крунске улице, до Саборне цркве где jе било опело, преко Теразиjа, поред двора, до Славиjе, затим Београдском и Александровом, до гробља

Од Матиjевићеве смрти па
до 1941. године, на челу Привредника налазили су се тадашњи наjистакнутиjи српски
привредници, као што су Тодор Миjаиловић, Светозар Гођевац, Милан Стефановић и Аврам
Филиповић. И после слома Краљевине Југославиjе, у априлском рату 1941. Привредник
jе наставио да ради у отежанм околностима. Током окупациjе, ово Друштво збринуло
jе око 1700 деце оба пола. Поред занатских радњи и фабрика, већи броj девоjчица
смештен jе у двадесетак кроjачких радњи у Београду.

Међутим, актом од 24. априла
1945. Министарство трговине разрешило jе дотадашњу управу Друштва и поставило привремену
управу, са коjом jе Привредник деловао jош две године. Тада, краjем 1947. године,
забрањен jе рад свим хуманитарним друштвима у Србиjи, осим Црвеном крсту Србиjе.

За 50 година свога постоjања
и 46 година активног рада, Привредник jе на преко 60 различитих струка заната, трговине
и угоститељства, упутио око 40 000 сиромашне српске деце и тиме у потпуности оправдао
своjе основно начело, коjеjе гласило:
„Наjвеће jе доброчинство дати човеку поштена рада и зараде“.

Извор: Српско наслеђе