МУЧЕНИЧКОМ СТАЗОМ ЈАДОВНИЧКОМ

Мученичка стаза jадовничка протеже се Велебитом, од Шаранове jаме до мjеста логора Јадовно, у Чачић долцу. То jе 7.300 метара свете земље, освештане крвљу и зноjем предака наших страдалих у комплексу логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг.

Измрцварени, понижени у смрт поведени, везани  бодљикавом жицом по двоjе, по троjе и у већим групама корачали су ,,голготом  српском – jадовничком“  знаjући да крст своj носе. Страшни план злочиначког ума без душе, да се jедан народ побиjе, покрсти и протjера уз сву монструозност, нељудскост и суровост небића овдjе jе 1941. године доживио своjу материjализациjу у пуном смислу, коjа jе тешко разумљива и обjашњива.

Али таj привремени триjумф зла, дуго одржаван вjештачким дисањем прикривања, порицања и опструкциjе достоjанства жртве и истине према њоj, разбио се у пармпарчад  24. jуна  2012.године.  Таj исти часни крст безброj пута сурван у jаме и поноре заjедно са онима  коjи га понесоше подигнут jе поново. Риjека корака потомака и поштовалца жртава узносила jе часно знамење на олтар мучеништва упркос свему. Метафизичка матица незаустављивог триjумфа живота, оних коjи претекоше да свjедоче и да се сjећаjу, мљела jе уз стране велебитске.

Сваки корак значио jе награду, свака кап зноjа и количина напора  значили су сjедињење са онима коjи туда прођоше, па нема jош ни 71 љето. И та мала цртица на скали временскоj сваким метром нестаjала jе, разбиjана крстом на челу као кормилом, постала jе тако небитна у вjечности.

Корачали смо заjедно и они из ’41. и ми недостоjни иза њих…

24.  jун – дан сjећања на Јадовно установљен jе као опомена на вриjеме када логор Јадовно поприма своjе максималне просторне обрисе и капацитете броjа интернираних жртава. Истог дана камена пустиња  увале Слана на  jадранском острву Пагу постаjе ново мjесто комплекса логора, коjа ће одниjети хиљде невиних живота. Дан за опомену, дан за помен, дан за сjећање на претке, дан за живот будућих… Комплекс логора  Госпић-Јадовно –Паг као организован државни посао однио jе по досадашњим истраживањима  40.123  живота, са териториjе читаве тадашње НДХ, коjа jе заузимала просторе данашње Хрватске, БиХ и jедног диjела Србиjе (област Срем).

Териториjална и системска свеобухватност, бруталност и специфичност злочиначког приступа раширеног на велики броj људи, у овом случаjу, тема су о коjоj свакако могу и мораjу бити написане многоброjне студиjе , не само историjске, него и психолошке, социолошке, демографске и друге. Заиста, такав злочин  геноцида над Србима православцима и Јевреjима прокламован и извршен од наjвећег диjела хрватског друштва и државе те 1941. године, од коjег су се гнушале и њемачке и италиjанске трупе, никако не може добити jедноставне и jедносложне описе и „оправдања“ коjих нема.

Присуствовати овом духовном уздигнућу у jединство и саборност значило jе присуствовати моменту коjи брише све забораве. И ко jе био у Чачић долцу под крстом таj никад то заборавити неће и знам, сигуран сам, да ће доћи поново..

Контрола сjећања у комунистичком систему, зарад братсва и jеднистава, зарад фикциjе  и нечега што никада ниjе постоjало, са свим своjим аутодеструктивним софистицираним методама само jе доприниjела да сjећање данас, кад се буди из интимних рана и постаjе полако, али сигурно  дио матрице идентитета , буде jош jаче и jош интензивниjе, него што би можда било у нормалним процесима мемориjализациjе након протеклог временског периода.

И тако интензивна и готово нестварна колона сjећања и живота настваљала jе уз Велебит. Ни неуређени дио мученичке руте, ни  тешка ориjентациjа, ни умор, коjег ниjе било, нису jе могли зауставити. Риjека коjа тече уза страну улила се, коначно, у Чачић долац. Помиjешаше се, напокон, преци и потомци, они земаљски  живи и они живи у вjечности стадоше под крст коjи заjедно уздигоше, узниjеше и поставише.

Присуствовати овом духовном уздигнућу у jединство и саборност значило jе присуствовати моменту коjи брише све забораве. И ко jе био у Чачић долцу под крстом таj никад то заборавити неће и знам, сигуран сам,  да ће доћи поново, не сам него са jош оних коjи за ово чудо чуше и доћи пожељеше, на поклоњење овом  светом мjесту.

Догодине на Јадовну!

Нека ти jе вjечнаjа памjат  jадовничко племе моjе!

Предраг Лозо