Јадовно, матица свих усташких злочина

Јадовно – На простору НДХ готово да нема ниjедне српске или jевреjске породице чиjи директни или индиректни потомци нису страдали на Јадовну – стоjи у прогласу Удружења Јадовно поводом „Дана сећања на Јадовно 1941“. Управо ово jе наjвредниjи плод поклоничког путовања, наjзначаjниjе сазнање оних коjи су путовали у недељу 24. jуна на место страшног страдања српског народа, места чиjи значаj ни до данас ниjе представљен у правим размерама.

Као што су за истину о Сребреници и за пробоj многих наших истина наjвеће бариjере управо овде у Србиjи, у Београду, где су чувари лажи, оних западних и оних коjе су против нас смислила наша разбраћа католичке и исламске вере, исто важи и за Јадовно. Чувари, ти „кербери“  добросуседских односа и регионалне сарадње, чиjи лидер столуjе у Београду, не допуштаjу да се зна пуна истина о стратишту Јадовно. Њима jе драже да свет зна колико jе дубоко њихово извињене у име српског народа. Но, бариjере су и у нашоj незаинтересованости за судбине наших предака коjу jе наjбоље изразио Душан Басташић, потомак jадовинских жртава и оснивач Удружења:

– Када сам 2005. године почео да се бавим овим, био сам запрепаштен колико мало о томе знаjу саме породице оних коjи су зверски побиjени – рекао нам jе Басташић. И заиста у три аутобуса из Београда и Новог Сада и у jош десетак са разних страна Бањалуке, Приjедора, Загреба мало jе било оних коjи су потомци жртава.

– Њима jе утеран страх, они не смеjу да се поjаве овде – обjаснио jе jедан од организатора путовања. Након парастоса краj Шаранове jаме и церемониjалног дела обележавања Дана сећања у коjем су говорили и венце, између осталих, положили у име хрватског Сабора Милорад Пуповац, те Душан Басташић, Славко Голдштаjн, брат у Јадовну убиjеног Иве Голдштаjна, и представници jевреjске заjеднице у Загребу, као и представници кровних избегличких организациjа из Србиjе, поклоници су кренули на „историjско ходочашће“, прву масовну посету месту где jе био логор у коме су сабирани Срби, Јевреjи и, као што jе рекао Голдштаjн, „они Хрвати из ХСС-а коjи нису хтели у усташе“.

Полицаjац: Шта тражите ви овде?

Хрватска полициjа обезбеђивала jе скуп код Шаранове jаме и ходочашће кроз Велебит ка логору Чачић долац, како не би дошло до инцидената, али на лицима полицаjаца ниjе се очитовала добродошлица.

Једног од њих питали смо: „Где jе то место стратишта?“, а оваj jе кроз зубе узвратио: „Шта ви тражите овде?“.

Ношена су два крста. Један, коjи jе Милан Тадић, младић из Руме, донео са Голготе, па након Шапца и славе престонице Спасовдана, наменио „Србима свугде где пате“ са краjњим одредиштем – неко од места где живе Срби у Албаниjи. Други jе постављен на средину пропланка на коме су окружени митраљезима, пре ликвидациjа, били сабирани Срби не само из Лике него, како jе речено Гацка, Требиња, Вишеграда… То место jе пре две године уз помоћ доктора Ђуре Затезала „jедва пронађено“.

Јахура: Жртве и из Љубиња

Говорници на Јадовну споменули су Гацко и Требиње, али Миленко Јахура, становник Гроцке, каже да су ту у некоj од велебитских jама завршили и његови из Љубиња, малог места између Требиња и Стоца, jедног од наjстрашниjих стратишта у коме су три крашке jаме усташе предвођене Мехмедом Зекићем, учитељем из Гацка, напуниле до врха.

– У Јадовну су страдали они коjи су из Љубиња и Стоца 1. августа 1941. године довезени камионима и аутобусима. Нема места у Херцеговини без жртве овде. Неки су помрли или побиjени у путу, а неки овде или на острву Паг, у тоj каменоj пустињи. Да би сакрили трагове злочина, усташе су из Лике возили људе у херцеговачке jаме, а Србима из источне Херцеговине пунили велебитске бездане. Тела оних коjи су пребачени на Пага су спаљивана и Италиjани су када су извршили реокупациjу дезинфиковали та места. Усташе су вадили људима утробе како лешеви не би испливавали на површину мора, тако да неке никада нећемо пронаћи. И после свега они са одушевљењем слушаjу Томпсона – рекао нам jе Јахура чиjи су породични корени у Љубињу.

Шибуљине, jедино српско село на мору

Један од оних коjи jесте потомак, али коjи се не боjи да дође на Велебит и  поштуjе своjе страдале, jе млади Александар Пољак (1974) из Стапара код Сомбора. Његови су из jединог православног села на обали Јадрана, Шибуљине код Трибња, где су живеле српске породице претходно настањене на страни Велебита окренутоj мору.

– Од око 100 побиjених Шибуљана, из моjе породице jе убиjено 53. Драгана Пољака лично jе у католичку веру превео Анте Павелић. Име ниjе мењао и вратио се у православље. Има и супротан пример. Једног од чланова моjе фамилиjе усташе су отеле од моjе бабе коjа се бринула о њему као двогодишњоj беби коjоj су усташе убили маjку, док jе отац погинуо. Пред рат 1990. нам се jавио из Лас Вегаса и послао слику. Таj Карло, када смо му писали да jе од нашег рода и да jе православац, ниjе нам се никада више jавио. Могуће да му порука никада ниjе стигла jер jе ишла преко католичког попа – прича нам Александар чиjи jе деда успео да се извуче из jаме.

Логор Чачић долац: Једини преживели Бранко Цетина

До централног логора пешачили смо шумском цестом направљеном ради експлоатациjе беле букве и туризма. На раскршћима су истакнути путокази за рекреативце на бициклима. Питамо се како неко може да дође овде на уживање и рекреациjу.

Сећамо се речи владике Атанасиjе Јефтића:

– Јадовно jе тих летњих месеци крваве 1941, можда наjвише крварило, али се крв његових жртава ниjе дала видети, као што jе и данас његов мученички мир и покоj, тако тих и смеран, тако невидљив а опипљиво жив, живо присутан у нама.

Једини преживели из овог логора jе, према речима Анете Лалић из Српског народног виjећа, Бранко Цетина.

– Живот у овом логору траjао jе до пет дана – каже нам ова девоjка из Пакраца.

И данас леже на дну jама

Жртве Јадовна и данас леже на дну jама дубоких и до неколико десетина  метара (Шаранова jе дубока 42 метра).  Оне коjи су страдали у Чачића долцу покушали су ексхумирати 50-их година, али jе установљено да су тела на врху полураспаднута, док су она дубље очувана, због хладноће Велебита. Од ексхумациjе се дефинитивно одустало.

Речи Душана Басташића на пољани димензиjа 180 са 90 метара, где су биле надстрешнице направљене од трава и грања коjе су штитиле логораше, саслушане су са пажњом и осећањем поштовања према жртвама:

– Ово jе место логора Јадовно, а не оно jутрос где смо били (Шаранова jама). Децениjама су доводили људе пред Шаранову jаму и говорили: ово jе Јадовно, а то jе само jедна од 32 jаме. Комплекс ових логора у Госпићу, на Велебиту и острву Паг успостављен jе у маjу 1941. године. Кроз те логоре прошло jе око 45.000 људи. Овде нису страдали само људи из Лике, већ и из целе НДХ, Сремских Карловаца, Сембериjе, Бањалуке, Кордуна, Баниjе… Наjпре су људе смештали у затвор у Госпићу, па када jе то постало мало, у железничким магацинима, потом у Максимовића шталама, а на концу овде. Овде ниjе било обjеката, биле су само сенице (надстрешнице), српске, jевреjске и jедна мала хрватска – обратио се Басташић. По први пут након што jе 1951. године на пољану где jе био логор мали крст донео и поставио „часни“ Коста Поповић, донесен jе и постављен велики православни крст.

На то место удаљено 6,5 километара од Шаранове jаме допешачио jе и Миодраг Пуповац коjи, као да jе наслутио шта се после свега што су сазнали, витла у душама окупљених:

– Немоjмо мрзети, увек смо као народ побеђивали ако смо се томе одупрли.

Линта: Лажно помирење са Хрватима

На речи захвалности Басташића да му jе срце пуно jер се „по први пут дошло до самог места логора Јадовно, места потпуно запуштеног са срушеним спомеником над бетонираном крашком jамом“, Миодраг Линта, избеглица из Вргин Моста и председник Коалициjе избегличких удружења, каже:

– После овог историjског похода ништа више неће бити исто. Сигуран сам да ће следеће године на оваj дан бити два пута више поклоника и да ће много тога морати да се промени. Добро jе да jе овде Пуповац рекао да Јадовно мора бити у хрватским уџбеницима, али осим неколико путоказа коjи намернике усмераваjу ка стратишту, ниjе учињено много. Више jе разлога за то, а добар део пада на терет оних коjи према Хрватскоj воде политику лажног помирења. Не видим зашто треба да одустанемо од поштовања наших мртвих, убиjених у усташком погрому. Те жртве су неексхумиране, неидентификоване и несахрањене. Само истина може нас водити ка стварном добросуседству – закључуjе Линта.

И Миодраг Миша Коjић из Удружења „Ћирилица“ сматра да треба бити упоран

– Допало ми се што jе Пуповац рекао да jе систем логора Јадовно матица свих усташких злочина, да jе таj злочин почињен из идеолошких разлога. Међутим, ми смо данас видели jаму и логор, коjи jе био само jедан од четири-пет сабирних центара у овом комплексу коjи би да ниjе било италиjанске реокупациjе, затро српски народ и српске семе. Надам се да jе отворено jедно ново поглавље и да ћемо превасходно себи обелоданити истину о Јадовну, а онда са новим људима, коjи ће нас водити, са том истином стати пред свет – рекао нам jе Коjић.
Лика без Срба

Усташе су жалиле што посао нису довршили до краjа и за утеху им jе било што су „поправљале статистику“.

Данас Лика готово да нема Срба. Један од локалних Срба коjи jе био у организациjи са тугом jе слушао речи владике горњокарловачког Герасима о Србима страдалим „од руку злочинаца наших побиjених овде и свуда по Велебиту“:

– Бобетко се хвалио како jе операциjа „Чагаљ“ успела. Тачно jе то, неће нас овде бити. Чули сте овде: „Нема уџбеника у коjима пише истина, нема ни људи да jе кажу, они негираjу и данас да jе био овде злочин.

Мало jе усташа одговарало за злочине овде и то нам се поновило.

Драган Башовић

Извор: pravda