Тесла, пепео

Пре неколико година, у jеку летњих врућина,
затекао сам jедног национално освешћеног песника како у башти Коларца, пред невеликом али одабраном публиком, опсесивно говори о свом новом (књижевном) проjекту. Радило се о несвакидашњоj инициjативи спаjања земних остатака, након
смрти раздвоjених брачних парова, пре свега Милоша Црњанског и његове супруге Виде, као и Васка Попе и његове супруге Хаше. Песник jе том приликом исприповедао о свом искуству силаска у заjедничке гробнице великана, те о плиновима коjи су га том приликом обузели, одузимаjући му, изгледа засвагда,
моћ расуђивања.

Поред овог “песничког” проjекта, постоjи у
Србиjи читав низ инициjатива започетих jош осамдесетих година (и раниjе), коjе
су до данас углавном реализоване, а тичу се ексхумациjа и поновног сахрањивања
великана по “законима божjим”. То се наjпре догодило са остацима владике
Николаjа Велимировића. Таjни пренос родоначелника светосавског национализма из
Либертвила у Лелић, маjа 1991, знатно jе утицао на потоње буђење новог
богомољачког покрета у СПЦ-у као и антизападњаштва коjе jе данас наjjаче у
партиjама коjе баштине управо његову политичку доктрину – Демократскоj странци
Србиjе и Дверима српским. Нешто слично се десетак година касниjе догодило са
посмртним остацима Јована Дучића, а прошлог децембра и са Слободаном
Јовановићем, чиjи су остаци пренети из Лондона у Београд, где jе (поново)
сахрањен у Алеjи заслужних грађана на Новом гробљу.

У позадини ових операциjа, иза коjих су
углавном стаjали САНУ и СПЦ, некада заjедно а некада наизменично, одвиjа се дуг
период копања и трагања за необележеним гробом Драже Михаиловића. Спектар
организациjа и поjединаца коjи су иницирали ову повесну ексхумациjу заиста jе
огроман, и напослетку се срећно стекао у Министарству правде Републике Србиjе.

Тесла као Свети Сава

Међутим, ексхумациjама и поновним сахранама
никада краjа. Сада jе на реду пепео Николе Тесле коjи се чува у његовом Музеjу
у Београду. Инициjативу за његово сахрањивање по “законима божjим” покренула jе
пре шест година група владика, да би jе краjем прошлог децембра обновило
Друштво “Свети Сава” са предлогом да се урна са Теслиним пепелом сахрани испред
Храма Светог Саве на Врачару. Заиста, магнетна индукциjа национализма на овом
брижљиво уређиваном београдском платоу непрестано расте. С jедне стране
показуjе кризу светости, а с друге вишак проблема с прошлошћу. Настоjећи
децениjама да реше ову компликовану jедначину, СПЦ и САНУ истраjаваjу на своjоj
платформи за идентитарне политике коjе наjвећу снагу црпу управо из подземног
националног капитала. На њихову срећу, српска политичка елита, демократска или
радикалско-напредњачка, увек jе отворена за оваj вид популизма коjи има
несагледиве последице.

Урна са пепелом чува се од 1957. године у
Музеjу Николе Тесле. Донесена jе у Београд после смрти Теслиног рођака Саве
Косановића, коjи jе располагао његовом заоставштином и коjи jе донео одлуку да
се његови земни остаци кремираjу. Као део мемориjалне збирке, у Музеjу се
чуваjу и посмртна маска Николе Тесле, као и отисак његове десне руке. Све су то
примамљиве ствари за цркву. Враг однео његове реквизите коjима jе правио
електрицитет, само нека нам пепео даjу, мисле владике. Направиће они од тога на
Врачарском платоу већу атракциjу од бежичног преноса струjе на даљину. То мисли
и неизбежни академик Матиjа Бећковић, песник и управитељ сахранама (Киш, Ђилас
и др.): “Мислим да jе и по закону обавезно да се земни остаци предаjу земљи, а
не да се чуваjу по кућама. Ако се то односи на све, зашто се не би односило и
на Николу Теслу. Он jе потомак 40 свештеника по очевоj и маjчиноj линиjи, од
коjих су двоjица били владике. Тако да jе он истински син српске цркве.
Сахрањен jе, па касниjе вађен из гроба и спаљиван као и Свети Сава.”

Када овако нешто каже Бећковић, готово да нема
човека у Србиjи коjи ће тврдити другачиjе. Поређење са Светим Савом долази као
слово неписаног али наjважниjег закона. Додуше, то jе одувек била омиљена
фигура свих националистичких манипулатора. И владика Николаj Велимировић jе
Хитлера поредио са Светим Савом, па се мало преиграо. Али ником ништа. Њему jе
добро у Лелићу, гатаjу владике и песници, зашто не би Тесли било добро у Храму
Светог Саве, под окриљем маjке цркве. Међутим, док националисти разгрћу пепео,
могли би елементарно да се информишу о Теслином животу и раду, можда би тада
схватили да се радило о човеку коjи jе припадао другим традициjама и
светоназорима. А наjмање додирних тачака jе имао са црквом.

Т=Wб/м²

Тесла jе био jединствени изданак образовног
система Хабзбуршке Монархиjе, коjи се као научник афирмисао у Америци. По
опредељењу, био jе Југословен. Агностик. Никада ниjе марио за цркву. Да jе било
онако како су свештеници желели, наjпре његов отац, никада не би постао то што
jесте. Лутао би по Лици у мантиjи и светио водицу. Исцртавао би диjаграме по
песку за коjе би само слутио шта могу да значе. Занимљиво jе Теслино сведочење
о тренутку епифаниjе коjу jе доживео приликом jедне шетње, пред залазак сунца у
Будимпешти. Тог часа, Тесла се ниjе сетио ни Његоша а ни Мажуранића, већ управо
Гетеовог “Фауста”: Дан jе при краjу; оно, све даље сиjа/ хита да други оживљава
свет/ О, што ме крила не дигну са тла/ па за њим, вечно, да управљам своj лет!
Нацртану скицу на песку касниjе ће у Америци развити у патент индукционог
мотора. Управо ова инвенциjа наставиће да фасцинира модерни свет све до
данашњих дана.

Када jе 2005. у Београд дошао Џек Ваjт,
фронтмен групе Тхе Wхите Стрипес, наjпре jе посетио Музеj Николе Тесле. Том
приликом jе изразио чуђење због чега Музеj коjи jе посвећен гениjу
електротехнике ниjе модерниjе уређен. Нико jош ниjе уложио овако сувисао
коментар на проблем музеjске оставштине овог научника. Не знам шта су му том
приликом људи из Музеjа одговорили. Свакако су се жалили на сиромаштво и
небригу државе.

Поврх свега, захтев владика и Друштва “Свети
Сава” да се изврши апроприjациjа урне са Теслиним пепелом из Музеjа, те да се
Тесла ретроактивно, у светлу постjугословенских индентитарних пракси, прикаже
као васељенски изум светосавља, делуjе у наjмању руку накарадно. Јер дечак из
Смиљана постао jе Никола Тесла ког познаjе и поштуjе савремени свет тек након
бескомпромисног раскида са породичним традициjама и светосављем. И то jе мера
еманципациjе коjу данашње гатаре по пепелу у Србиjи не могу да схвате.

Пише: Саша Илић

Извор: novossti